Search and Hit Enter

25 km u nogama na Fruškoj gori sa družinom „Šipak“

„K oja boja može preći preko Dunava?“, pitalo je dete u odraslom čoveku pod imenom Nikola Radosavljev, koji potiče iz Banata, no dugi niz godina živi i radi u Novom Sadu. Iz daljine kroz gromoglasnu tišinu dolazi odgovor: „Boje Fruške gore!“

Nikola Radosavljev (Foto: Storyteller)

Nikola je poslušao dete u sebi, otvorio orman i prvo što mu je došlo pod ruke bile su planinarske patike, sa debelim đonom. Dete u Nikoli nije bilo naivno, znalo je da pitoma Fruška gora ume biti varljiva. Bez razmišljanja, kao da ga tera neka misteriozna šumska sila, ili vila, nije Nikola mogao da dokuči, obuo je patike i krenuo je dobrim putem – da pređe preko Dunava i da u trideset osmoj godini konačno prohoda!

Korak po korak, kilometar za kilometrom, u pravim bojama Fruške gore, uspeo je da postane intimni prijatelj prirode ove planine, ne stideći se da flertuje sa njom pred očima javnosti. Ali zašto bi se uopšte stideo iskonske žudnje i potrebe za neposrednim kontaktom sa prirodom?

Hajde, Vladimira, da nađemo šipak!

„Ja sam prohodao tek u 38. godini i to je moja najveća životna greška. Ali nije imao ko da mi to kaže“, priča Nikola Radosavljev (1959), inicijator za okupljanje alternativne družine Šipak, dok zajedno šetamo Fruškom gorom.

Slušajući Nikolu, jednog od heroja ove priče, u šetačici koja po prvi put oprobava svoje planinarske sposobnosti i granice, odvija se unutrašnji monolog:

„Loše stanje u kome se većina ljudi u Srbiji nalazi je verovatno i posledica upravo toga što su previše statični, vezani su za zatvorene prostore, za medije, kompjutere, za internet. Ljudi žive tzv. sedeće živote a taj stil života jeste poguban i za telo i za mentalno zdravlje.“

„U Evropi smo prvi po potrošnji antidepresiva. Prvi smo u Evropi!“, uzvikne Nikola.

I na ovaj tok misli se nadovezuje Nikolino glasno izlaganje, u kome govori kako je počinjao kao biciklista a onda je shvatio da mu preko zime još nešto nedostaje. I tako je došao do planinarenja.

Zajedništvo je važna i dominantna odlika družine „Šipak“.

„Zato smo mi u alternativnoj družini „Šipak“ aktivni u tome da probudimo kod ljudi to saznanje i da im usadimo u svest da čine nešto korisno za sebe. To je naročito važno za mlade ljude i ljude srednje dobi koji još mogu da tu svoju osnovu zdravlja da podignu na viši nivo, i da provedu život zdravi, veseli i zadovoljni. Vidite, mi se ceo dan smejemo. Kod nas nema depresije, nema lošeg raspoloženja.“

 

 

AD Šipak i njene akcije

Deo AD „Šipak“: (sleva) Snežana Ćurguz, Milan Bunčić, Nataša Heror, Ružica Tešanović, Miladin Jarić, Nikola Radosavljev, Vojvoda, usputni saputnik, i Vladimira Dorčova Valtnerova, Šipkova članica na jedan dan, alias Storyteller
A lternativna družina „Šipak“ se rodila tačno pre četiri godine, kada se nekoliko ljudi počelo spontano da se organizuje da šeta svake nedelje i taj kontituitet su uspeli da zadrže, jer Fruška gora od tada ni jedne nedelje nije ostala bez nesvakidašnjih Šipkovih ljudi.

„Prvih nekoliko nedelja se nismo zvali Šipak. Bili smo bezimena grupa ljudi. Ali jedne nedelje smo na pešačenju razglabali, duhovito, kakve šetnje sa nama uvek i jesu, zašto nemamo ime i kako bi trebalo da se zovemo. Pošto smo te nedelje gotovo na svakom koraku sretali šipak, divlji plod pun lepote i zdravlja, nabacio sam saputnicima da je upravo Šipak pravi naziv za nas! A pošto smo svi vesele prirode, čak i dvosmisleni, svi su prihvatili moj predlog i od tada se i zvanično predstavljamo kao AD Šipak,“ kaže Nikola.

„AD?! O čemu to pričate?“ upita novinarka u meni.

„Pa alternativna družina!“, smeje se Nikola, junak tog desetog septembarskog dana.

Doručak posle nekoliko prvih kilometara.

„Mi smo kao protočni bojler. Neki dolaze, neki odlaze, postoji neka stalna ekipa, veći deo stalne ekipe je ovde. Kroz našu družinu je prošla preko 351 osoba, u to uključujemo i jedno desetak, do petnaest pasa, jer se kod nas i psi računaju ravnopravno sa ljudima. Psi su jako dobri hodači, izuzetni saputnici, vrlo su inspirativni, tako da ih tretiramo kao i nas. Čak imamo dva, ili tri psa koji su dobili diplome. Znači to su obrazovani psi,“ objašnjava Nikola dok sedimo na kratkoj pauzi za doručak, uz gutljaj rakije bez šećera.

Kraljica Šuma!

Šipkovci kažu da primaju sve ljude u svoju družinu. Ali oprez! Sa njima se ne igra, jer ipak imaju svoja pravila i uslove. Za sada kod njih postoji jedino ograničenje “minimalne brzine” na 20 km.

Naime, njihove ture uglavnom nisu kraće od 20-ak kilometara i po težini spadaju u srednje zahtevne. Prosečnim tempom (i u zavisnosti od konfiguracije terena) tura se obično pređe za 5 do 6 sati. Oni koji su fizički spremni, to će uradi bez većeg napora. Oni koji nisu fizički spremni, malo će se umoriti i imaće blagu upalu mišića, ali to je ništa naspram onoga što će dobiti.

„Da li ste imali situacije, u kojima su se ljudi vraćali kući pre cilja? Mislim, ja sam na drugom kilometru skoro pala u nesvest…“, priznajem javno pred ovim vrlim fruškogorskim planinarima. Odgovaraju Nikola Radosavljev i Milan Bunčić.

 

Nikola Radosavljev, čovek vedrog pogleda na svet koji zrači optimizom i humorom na godišnjem nivou ima otprilike dvesta dana provedenih na biciklu i četrdeset dana u šetnji. Odnosno, u „Šipku“ ima oko tri i po hiljade kilometara, a ukupno ima preko 18 hiljada kilometara pređenih, a preko 250 hiljada biciklom. Bio je i glavni pripovedač Šipkove medijske ture br. 198.

Ali bili su tu i drugi diplomci Šipkovog univerziteta i biodiverziteta: Milan Bunčić, penzioner, inače saobraćajni inženjer po struci, Ružica Tešanović, IT menadžerka, Miladin Jarić, penzioner, Nataša Heror, stručnjakinja iz oblasti marketinga, Snežana Ćurguz, preduzetnica. Svi oni se nalaze pri vrhu spiska akcionara! Od 92 diplomaca, oni su među najboljih 25, zaključno sa 27. avgustom!

Nataša Heror i Vladimira Dorčova Valtnerova: Smeh je lek za sve. I za žuljeve!
Možeš ti to, Vladimira!
Ne, ne smeju se oni onima koji su iza njih, već se smeju što je život na Fruškoj gori stvarno lep!

Kao insajderski outsajder medijskoj turi se priključio fotograf Goran Vučićević, koji inače već skoro pet godina šeta po Fruškoj gori sa raznim grupama, ali i samostalno i porodično. Oni su bili glavni pružaoci podrške pri prvom planinarenju Storytellera.

Izazov prihvaćen: 25 kilometara početničkog planinarenja

 

Fotografije za ovaj tekst je napravio Goran Vučićević.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.