Anna Kryvenko: Reakcije publike na moj film delim na reakcije češke publike i gledalaca iz drugih zemalja

U dokumentarnom filmu „My unknown soldier“ (Moj neznani junak) dokumentaristkinja Anna Kryvenko nudi neobičan pogled na okupaciju Čehoslovačke 1968. godine na šta ju je inspirisala porodična misterija o životu njenog pretka koji je bio vojnik u okupatorskim snagama, kao i sukob između Rusije i Ukrajine.

Zamišljen kao audio – vizuelni dnevnik, film će kao deo selekcije filmova sa aktuelnim političkim temama „Front page“ biti premijerno prikazan u okviru ovogodišnjeg dvanaestog izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana, a projekcija će se održati u petak, 10. maja u 18.30 u Sali Dinko Tucaković Jugoslovenske kinoteke. Tim povodom, razgovarali smo o otkrićima i impresijama do kojih je rediteljka Anna Kryvenko došla tokom snimanja.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?

„Prvo, naišla sam na nepoznatu osobu čiji je lik bio odsečen na nekoliko fotografija koje sam pronašla u jednom od porodičnih albuma. Pre svega, jedna stvar treba biti jasna: nisam otišla u Prag da bih provela godinu dana u inostranstvu, živim tamo već osam godina. Pre toga, studirala sam pozorišnu režiju u Kijevu, posle u Pragu i kada sam diplomirala nisam znala da li je to umetničko polje u kom sam želela da radim. Jednog leta dok sam bila u poseti mojoj porodici u Ukrajini, otkrila sam porodični album sa nekoliko fotografija na kojim je lik jedne osobe odsečen. Kada sam pitala majku ko je osoba koja nedostaje na slikama, njena prva reakcija je bila da nema ideju ko bi to mogao da bude. Nakon samo nekoliko nedelja ili meseci, ona se setila da je to moj deda – ujak. Drugi razlog koji me je doveo do ovog filmskog projekta bio je sukob između Rusije i Ukrajine. Želela sam da podignem svest o činjenici da se strane uljučene u rat nikad ne mogu posmatrati crno – belo – dobra Ukrajina, loša Rusija, dobra Čehoslovačka, loš Sovjetski Savez. Mi možemo pričati o političkoj situaciji, o tvrdnjama vlade ili diktatora, ali kao vojnik ti si samo alatka koja nikad nije posmatrana kao individua.“

Dok ste radili na filmu, koji je prvi odgovor koji ste želeli da dobijete? Koje ste još odgovore otkrili, a niste očekivali?

„Ova veoma lična, porodična uspomena (ili misterija) mi nikada nije bila važna. Bilo mi je važno da uhvatim atmosferu i razumem vojnike. Mogla sam da pokušam da nađem heroja i da ga intervjuišem. Htela sam da uđem u atmosferu iz 1968. godine, jedva dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata: mladi muškarci od devetnaest – dvadeset godina, prva posleratna generacija… Mora da je tim momcima bilo važno da služe kao vojnici, kao što su to radili njihovi očevi i dede. Pod uticajem Sovjetske propagande oni su mislili da rade nešto dobro za češki narod. Možda su samo shvatili da kada se jednom sukobiš sa glasnim ljudima na ulicama Praga, da te momenalno šalju u vojne sukobe.“

Htela sam da uđem u atmosferu iz 1968. godine, jedva dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata: mladi muškarci od devetnaest – dvadeset godina, prva posleratna generacija… Mora da je tim momcima bilo važno da služe kao vojnici, kao što su to radili njihovi očevi i dede.

Anna Kryvenko

Nakon vašeg obimnog istraživanja okupacije i situacije vašeg deda – ujaka, kakvo je vaše mišljenje o svemu tome? Možemo li kriviti vojnike koji su učestvovali u ovakvim političkim akcijama čak iako su to radili samo pod uticajem političara bez ikakve druge namere?

„Jedna od ključnih stvari je bio TV dokumentarac o ratu u Ukrajini (nažalost, on je isečen iz konačne verzije mog filma) koji je prikazivao majke ruskih vojnika koje su znale da su njihovi sinovi mrtvi, ali nisu znale gde su sahranjeni. Bila sam ljuta što se ovakva vrsta oružanog sukoba može desiti u 21. veku i mislim da je fundamentalno pravo da znamo gde je grob vaših najmilijih, jer niko ne zaslužuje da završi kao nepoznati vojnik odakle god da dođe. Mislim da je ovaj primer zapravo odgovor na vaše pitanje.“

Rođeni ste u Ukrajini, sada studirate u Pragu. Kako sada posmatrate ovaj grad kada znate da je duboko povezan sa istorijom vaše porodice? Da li na to gledate kao na neku vrstu sudbine?

„Ne verujem u sudbinu, ali zaista se radi o neverovatnoj slučajnosti. Češka Republika je takođe bila i prva destinacija u inostranstvu kada smo išli na odmor sa ocem krajem 1990-ih. Češka Republika je za mene predstavljala Evropu, divan zapadni svet, dok smo u to vreme u Ukrajini prolazili kroz pravu okrutnu situaciju. Nemam racionalno objašnjenje o tome zašto sam izabrala Prag kao grad u kom sam želela da studiram. Izgleda da su stvari stvarno povezane.“

Kako je publikala reagovala na film?

„Ovo je dobro pitanje. U principu, reakcije publike možemo podeliti u dve grupe – reakcije češke publike i gledalaca iz drugih zemalja. U Češkoj se sva pitanja i dalje vrte oko istorijskog dela i mog potencijalnog (ili virtuelnog) osećaja krivice. Mislim da je češka publika uznemirena i malo dosadna što u filmu praktično nema mog deda – ujaka. Svako očekuje da će njegove priče biti mnogo veće i da će doneti neku vrstu hipotetičkog izvinjenja, ali ovaj film nije o tome. Publika iz drugih zemalja u osnovi obraća pažnju na trenutnu situaciju i moju životnu priču u Češkoj. Posebno, naravno na pitanja ksenofobije i njene relevantnosti.“

Kakve su vaše ideje za naredne projekte?

„Ratovi, zatvorenici, zatvori, smrtna kazna. Negde na granici svih ovih tema se trenutno nalazim.“

Tekst i foto: Beldocs promo