U očima države, nacionalne zajednice imaju vidljivu personalnu autonomiju, ali su kulturna i politička samoupravnost, čak i nakon Izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ostali u domenu pravne znatiželje i neodređenosti, smatraju sagovornici Autonomije. I pored postojanog, iako fleksibilnog regulatornog okvira, moćni politički akteri, što unutrašnji, tako i spoljašnji, često prekoračuju dozvoljene granice u svojim populističkim nastojanjima da pod svoju kontrolu stave i organe manjinske uprave.
Pravni odgovor na pitanje šta je u hijerarhiji vlasti nacionalni savet bi odredio – ali i omogućio – da se prepoznaju politički, stranački uticaj, kao i potencijalni sukobi interesa, objašnjava politikolog Boris Varga, dok nekadašnja predsednica nacionalnog saveta slovačke nacionalne zajednice Ana Tomanova Makanova ističe da se, na papiru, uvek vraćaju na stara pitanja – ko smo mi, šta smo mi; šta radimo, kako radimo?
– Pored ostalih predstavnika nacionalnih manjina, i mi smo činili deo radne grupe koja je predlagala prepravke i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Međutim, bez obzira na to što se problematika sadržaja Zakona ticala direktno naših zajednica, mi se nismo čuli, niti se tada naš glas uvažavao. Mi smo državnoj vlasti služili isključivo kao pokriće, rekla je Ana Tomanova Makanova.
Ona je dodala da se stepen inkluzije pripadnika manjina u Srbiji vidi i kroz to da, od ukupno 122 programske aktivnosti koje treba da se sprovedu otvaranjem Poglavlja 23 u procesu evropskih integracija, nacionalni saveti su nosioci ili partneri na svega 22.
Štaviše, nacionalni saveti nisu u mogućnosti da se izjasne po pitanju sadržaja izveštaja koje vlast u Srbiji podnosi evropskim institucijama, zbog čega postoji bojazan od cepanja stvarnosti – s jedne strane, idealni prikaz statusa manjina u državnim izveštajima, a s druge strane, različiti primeri prakse (ne)ostvarivanja prava i obaveza propisanih tim garancijama.
Ukrasni interkulturalizam
Usled toga, proces rada na političkoj zastupljenosti i punopravnosti nacionalnih manjina se uglavnom zaustavlja već na prvom stepeniku – ukrasnom interkulturalizmu.
Prema rečima potpredsednika Evropskog kongresa Ukrajinaca Miroslava Hočaka, političke stranke će nastaviti da „kupuju“ predstavnike nacionalnih manjina, a potom se hvaliti sopstvenom inkluzivnošću i etničkom raznovrsnošću, iako često ti izabrani pojedinci „i nemaju podršku zajednice iz koje dolaze“.
Trenutna ovlašćenja nacionalnih saveta su smeštena u oblast kulturnog upravljanja i tiču se – informisanja, jezika, obrazovanja i kulture. Međutim, ove ustanove poseduju i određeni politički legitimitet, makar on i ostao na uspostavljenom izbornom procesu za članove koji će učestvovati u radu ovih institucija.
Međutim, zbog fleksibilnog zakonskog okvira, političke partije i ovde imaju odrešene ruke, kaže Boris Varga.
– Nacionalni saveti postaju stranačke ispostave. Političke partije se tu prepakuju u raznorazne inicijative, grupe građana, nevladine organizacije, itd. Tako je bilo i u post-petooktobarskom periodu, tako je i danas. To nije novina, samo je sada dovedeno na neke više instance. Dakle, svaki upravni odbor, svaki dom kulture, svaka mesna zajednica, svaki nacionalni savet mora biti pod kontrolom vlasti, tvrdi Varga.
Ponekad, nečije „političke boje“ dovode i do apsurdnih situacija, gde se dešava da moderatori na kulturnim manifestacijama određuju ko može, a ko ne može da učestvuje, objašnjava Ana Tomanova Makanova.
– Sve je podređeno vladajućoj stranci – od Upravnih odbora do školica i kulturnih ustanova. Uslovi se prilagođavaju kandidatima koji njima odgovaraju, menjaju se statuti i direktori, sve je isto, kao i na nacionalnom nivou, rekla je naša sagovornica.
Mešanje političkih i nacionalnih interesa
Isprepletanost politike na svim nivoima uprave utiče i na učestale pojave sukoba interesa među članovima nacionalnih saveta, i dolazi do mešanja političkih i nacionalnih interesa. Iako su u Izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ubačene odredbe koje bi trebalo da ograniče učešće nosilaca određenih javnih i političkih funkcija, sagovornici Autonomije smatraju da ti propisi uopšte ne sprečavaju vladajuće strukture da pokušaju da se domognu kontrole nad samoupravnim ustanovama zajednice.
Član nacionalnog saveta ukrajinske nacionalne manjine Miroslav Hočak smatra da je jedan od ključnih problema upravo mešanje političkih i nacionalnih interesa, dok politikolog Boris Varga dodaje da tu „ne postoje granice“.
– Prvi predsednik nacionalnog saveta rusinske nacionalne zajednice je istovremeno bio i pokrajinski sekretar za kulturu. U nacionalnom savetu slovačke nacionalne manjine, Ana Tomanova Makanova bila je i predsednica nacionalnog saveta, ali i pokrajinska sekretarka za informisanje. U tom smislu, zakonsko sivilo ostavlja prostor ljudima da sede na dve stolice, naglašava Varga.
S druge strane, nekadašnja predsednica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine Ana Tomanova Makanova je za Autonomiju rekla da je, pre kandidovanja za tu poziciju, tražila mišljenje od Agencije za sukob interesa koja je potvrdila da to nije bio konflikt, uz objašnjene da je jedna stvar osećanje nacionalne pripadnosti, a drugo javna funkcija na pokrajinskom nivou.
– Demokratska stranka nikada nije pomagala, niti učestvovala ili pružala podršku tokom izbora, niti je bilo ko iz političkih struktura davao sugestije ili pokušavao da utiče na bilo koji način na rad nacionalnih saveta. Za vreme mog mandata u radu saveta su učestvovale razne političke, kao i nestranačke ličnosti. Međutim, imali smo dogovor – mi jesmo aktivni i radimo na drugim mestima, ali nacionalni savet pripada našoj nacionalnoj zajednici. Konflikt interesa treba sprečiti, ali toga tada nije bilo, tvrdi Ana Tomanova Makanova.
Više prostora za „veće manjine“
Pored toga, neravnopravnost u političkoj areni dovodi do toga da su određene nacionalne zajednice u mnogo boljem položaju u odnosu na druge, malobrojnije. Na primer, hrvatska ili mađarska nacionalna manjina je vidljivija u odnosu na ukrajinsku, što se odražava i na pažnju koja se posvećuje problemima određene zajednice. Usled toga, „najveće manjine“ u Srbiji relativno lako mogu da dođu i do pozicija u vlasti s kojih su u stanju da donose odluke u skladu s potrebama svojih članova. Savez vojvođanskih Mađara (SVM) i bošnjačke stranke i te kako su prisutne i nacionalnom nivou, a SVM uz to i na pokrajinskom.
Ipak, zbog toga što je reč o političkim partijama, interesi nacionalne zajednice ne moraju uvek da budu na prvom mestu, upozorava Miroslav Hočak.
– Stranke nacionalnih manjina jesu predstavnici svoje zajednice, njihovo glasačko telo je sastavljeno upravo od njenih članova. Međutim, pošto je reč o političkim telima, tu uvek postoje razni zakulisni razgovori, da li s matičnom državom ili drugima, kaže Hočak.
Bitna uloga zajednica nacionalnih manjina je upravo i u tome što one potencijalno predstavljaju svojevrsni most s matičnom zemljom, te mogu da budu značajan faktor u međudržavnim odnosima Srbije s drugim, pretežno evropskim zemljama. Severni sused, Mađarska, ulaže veliki novac u sopstvenu dijasporu u regionu, a zainteresovanost Orbanove vlade za njihov položaj se ogleda i u tome što postoje dva zasebna televizijska kanala koja, na nacionalnom nivou, proizvode sadržaj isključivo za stanovništvo u dijaspori.
Ipak, politički i ekonomski uticaj koji dolazi iz matične države može da bude dvojak. Opet, u zavisnosti od političkih prioriteta, zemlja porekla nacionalnih manjina prilagođava visinu sredstava koje ulaže u svoju dijasporu, te Slovačka ili Ukrajina nemaju prevelik interes za ekonomski podsticaj svojih zajednica u Srbiji, saglasni su sagovornici Autonomije.
Iskustva drugih
S druge strane, Mađarska je politički veoma usmerena na sopstvene zajednice u Rumuniji ili Slovačkoj, što se odražava i na položaj i status mađarske nacionalne manjine u Srbiji.
– Mađarski nacionalni savet je pod snažnim uticajem populističkih politika vlasti u matičnoj zemlji. Shodno tome, Viktor Orban može upotrebiti položaj i imidž mađarske nacionalne manjine u Vojvodini u svrhe unutrašnje politike da pokaže kako se država stara o njima i kako se o njihovim interesima vodi računa, komentariše politikolog Boris Varga.
Međutim, odnos Mađarske prema nacionalnim manjinama u okvirima svojih granica kada je u pitanju politička zastupljenost u državnim ustanovama može da bude model na koji bi Srbija trebalo da se ugleda, smatra Miroslav Hočak.
– Svih trinaest predstavnika nacionalnih manjina, koliko ih je zvanično priznato u Mađarskoj, mogu da dobiju status narodnog poslanika ukoliko na izborima osvoje određen broj glasova. Međutim, čak i da ne osvoje taj broj, njima je u Narodnoj skupštini garantovano prisustvo u ulozi glasogovornika zajednice. Naime, iako tada nemaju ovlašćenja u smislu glasanja na sednicama, ipak mogu da nastupaju i da budu članovi skupštinskih odbora, gde dobijaju mogućnost da utiču na odluke, o budžetu ili druge, koje se tamo donose, objašnjava on.
Dodatno, Hočak tvrdi da trijada balkansko-panonskih država – Srbija, Mađarska i Rumunija, imaju na papiru najbolji regulatorni okvir za zaštitu prava nacionalnih manjina. Ekvivalentni nacionalnim savetima u Srbiji, u Mađarskoj postoje državne samouprave, dok su u Rumuniji na snazi organizacije nacionalnih manjina. Međutim, time je, barem u Srbiji, pokrivena isključivo kulturna sfera funkcionisanja jedne zajednice, iako je i ta oblast ostala zakonski nedorečena i neodređena.
Ključno je što nedostaje prisustvo pripadnika nacionalnih manjina na mestima s kojih mogu da donose relevantne političke odluke, čime bi se značajno ojačao njihov autonomni položaj, ali i ograničio uticaj različitih i moćnih političkih aktera.
Igor Išpanović (Autonomija)
Pridaj komentár & Dodaj komentar