Politikolog i novinar Boris Varga, smatra da politički, a samim tim i kulturni otpor je deo koncepta ustavnog liberalizma, koji je svojstven istoriji zapadne civilizacije. Varga je doktorirao na temi otpora autokratskim (hibridnim) režimima kroz nenasilne proteste „’Izborne revolucije’ u bivšim socijalističkim državama“. Njegova doktorska dizertacija je izašla i kao knjiga sa istoimenim nazivom u izdanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU, 2012). Svoju tezu razvija i u narednoj publikaciji „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“ u izdanju Vojvođanske politikoške asocijacije (VPA, 2013).
Boris Varga se u svom profesionalnom radu svakodnevno bavi istraživanjem teme otpora, stoga smo na temu kulture otpora popričali upravo sa njim.
Šta je kultura otpora, odnosno kako je vi definišete?
B. V.: „Teško mi je da govorim o kulturnom aspektu otpora, međutim kada je reč o društveno-političkom, otpor je pre svega odgovor na neku vrstu sistemskog pritiska ili prinude na pojedince, specifične grupe ili zajednicu u celini. Najčešći uzrok pritisaka su interesne sfere i vrše ga vlast ili pojedine grupe. Eskalacija pritisaka i prinuda tada prerasta u teror raznih vrsti sa fatalnim ishodom i nasiljem. Otpor je važan da bi se preventivno delovalo, zaustavilo ili trajno otklonilo takvu bilo koju vrstu nasilja.
Politički, a samim tim i kulturni otpor je deo koncepta ustavnog liberalizma, koji je svojstven istoriji zapadne civilizacije, a koji teži da zaštiti autonomiju i dostojanstvo pojedinca od raznih prinuda – države, crkve ili društva Taj, kako ga Zakarija naziva, svežanj sloboda ne mora uvek ići zajedno sa proceduralnom izbornom demokratijom, već može biti deo vladinih ciljeva.“
Zašto je ona važna za uređeno društvo?
B. V.: „Građanska pobuna i mirni otpor su važni kada je u jednoj državi ugrožen demokratski poredak ili ukoliko delatnost ustavnih organa ili aktivna realizacija pravnih normi postane nemoguća za realizaciju. Društveno delovanje kroz pravo građana na inicijativu nenasilnih masovnih protesta legalno je sredstvo za borbu za demokratiju i ima ga čak u ustavima evropskih država, kao što su Nemačka, Estonija, Litvanija, Češka, Slovačka i Grčka.
Kako se kultura otpora manifestuje u našoj umetnosti kod nas, i u našem društvu, a kako u svetu?
B. V.: „Ova tema mi je bliska jer sam doktorirao iz oblasti savremenih političkih sistema, otpor hibridnim režimima kroz nenasilne proteste. Na tu temu sam objavio i dve knjige „’Izborne revolucije’ u bivšim socijalističkim državama“ u izdanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU, 2012) i njen svojevrsni nastavak u knjizi „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“ u izdanju Vojvođanske politikoške asocijacije (VPA, 2013).
Kod nas se model političkog otpora najbolje manifestovao kroz aktivnost omladinskog pokreta Otpor, odnosno pobune protiv autokatije Slobodana Miloševića u kojoj je uz pomoć jednog takvog horizontalnog bezliderskog udruživanja na ulici mirnim metodama srušen prilički veoma opasan diktator.
Otpor u svetu, posebno razvijenom demokratskom često je manje dramatičan. Recimo otpor seksualnom zlostavljanju i mačizmu kroz pokret #MeToo.“
Gde se najpre, u prvom momentu, uočava (građanski) otpor?
B. V.: „Digitalizovanje otpora na internetu u jednom periodu, 2010. do 2012. godine, prepraslo je u globalnu revoluciju koja u krajnjem rezultatu nije dala željene rezultate, bolju demokratiju u razvijenim državam i slobodu u diktaturama u mediternaskom basenu, ali je postavila osnove globalnog povezivanja. Može se govoriti da su tada Pokret Okupiraj, uzbunjivači, Anonimusi i “Arapsko proleće“ stvorili niz povezanih pojava koje su obrazovale jedan, uslovno rečeno, jedinstveni fenomen. Dok je „Arapsko proleće“ pokrenuto sa ciljem da se sruše nedemokratski režimi u arapskom svetu, Pokret Okupiraj, uzbunjivači i Anonimusi u svojoj početnoj incijativi zapadne ideje usmereni su na „popravljanje“ demokratije. Tu je, dakle, reč manje o kauzalnoj vezi ili širenju nekog jedinstvenog političkog fenomena, već se radi o uzajamnoj podršci na globalnom nivou, a taj novi fenomen bismo, uz „participatorsku kulturu“ Kolmanove, uslovno mogli nazvati virtuelni „lanac solidarnosti”, čiji je zajednički „okidač“ bila korupcija i ekonomska kriza. „Lanac solidarnosti“ su aktivnosti uglavnom na internetu (Pokret Okupiraj, uzbunjivači i Anonimusi), ali i na uličnim protestima (Pokret Okupiraj i „Arapsko proleće“) i one predstavljaju humanitarne akcije i nenasilne proteste sa društveno-političkim zahtevima uspostavljanja kvalitetnije demokratije i uvođenja odgovornijeg kapitalizma, što podrazumeva – odgovornije vlade, transparentniji rad institucija, pravedniji raspored prihoda, slobodnije medije, veći pristup informacijama itd.
Vreme participatorske kulture i otpora uz pomoć interneta i društvenih mreža tek dolazi i nesumnjivo će imati politički impakt poput velikih globalnih pokreta, kao što je to bila socijastička revolucija u 19 i 20. veku. Svest o mogućnostima globalnog ustanka još uvek ne postoji, ali se ona može veoma brzo stvoriti i raširiti.“
Šta sa politikološkog aspekta znače ili govore protesti, koji se trenutno dešavaju u Srbiji – i politički, i ekološki?
B. V.: „U Srbiji postoji prilično razvijena kultura političkog otpora, faktički od uvođenja višestranačja i velikih protesta 9. marta 1991, zatim protestne šetnje 1996-97. i pomenutog „5. oktobra“ 2000. godine.
U Srbiji protestuju sve političke snage. Dok su na vlasti bile postrevolucionarne naslednice DOS-a, protestovali su uglavnom desničari i konzervarivci, a povodi su bili otpor saradnji sa Međunarodnim tribnalom u Hagu, antiliberalni veoma nasilni kontraprotesti i napadi na učesnike „Parade ponosa“ 2001. i 2010. godine, kao i protesti protiv političke garniture 2011. koji su predvodile političke snage danas okupljene oko Aleksandara Vučića.
Od 2012. i dolaska na vlast SNS-a, protesti nastaju u talasima koje izazivaju pojedini događaji i uglavnom protestuje građanska i politička opozicija. Sadašnji protest „#1od5miliona“ samo je nastavak protesta „Ne davimo Beograd“, „Protest protiv nelegalnog rušenja u Savamali“ i „Protiv diktature“ nakon predsedničkih izbora 2017. Protest „#1od5 miliona“ najveći je do sada i proširio se na oko 60 gradova Srbije, a predstavlja otpor načinu vladanja u kom su ugušeni slobodni mediji, ozbiljno narušen princip demokratskih i fer izbora (poslednji primer lokalnih i izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina krajem prošle godine), degradirane su demokratske institucije, ruinirano školstvo, sudstvo, korupcija je u svakoj pori države, obesmišljena je parlamentarna borba, a opozicija perfidnom uzurpacijom parlamenta proterana na ulice.
Demokratija je nesavršeni politički režim, ali jedini koji je opstao u modernom svetu više od jednog veka. To je ujedno i politički sistem slobode i pluralizma, svi ostali sistemi su na neki način neslobodni ili autoritarni. U globalnom savremenom svetu u kome se istovremeno odvijaju dihotomni procesi postavljanja novih zahteva za „kvalitetnijom“ demokratijom i stvaranje savremenih oblika autoritarizma (Rusija i Kina) kad god razvoj događaja ne ide u interesu većine građana, Hesel, inače jedan od članova komisije za izradu Univerzalne delaracije Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, poziva na staro provereno pravilo koje je nazvao „zdravim razumom“ i nudi rešenje – „pobunite se!“. On poziva na „odupiranje“ principima društva bez socijalne pravde, slobode štampe, bez diktature finansijskih tržišta i obespravljenih pojedinaca. Bez pobune i otpora nema demokratije.“
Serijal novinarskih tekstova i intervjua pod nazivom “Naša kultura otpora” nastao je u produkciji portala “Storyteller” i finansijski ga nije podržala nijedna ustanova, organizacija ili pojedinac.
Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.
Add Comment