Umesto na moru, porodica Sandić je prošli letnji raspust provela na biciklima od Kovačice do 1300 kilometara udaljenog švajcarskog grada Magadina. Biljana, Dragan i tri devojčice: Teodora, Sofija i Iskra, sa nama dele šta su na ovom putu naučili.
Prvi korak: doći do otkačene ideje
Porodični odmor se uglavnom svodi na letovanje ili zimovanje. U međuvremenu, roditelji rade, deca idu u školu. Porodični život postoji, ali je sveden na rutinu i nema puno oscilacija na dnevnom redu. Ova porodica je rešlia da tome stane na put.
“Hteli smo nešto novo, nešto izazovnije za nas, gde bismo svi mogli malo više da porastemo, da nešto novo da naučimo,” počinje priču Biljana Sandić.
Ona i Dragan su se upoznali u izviđačkom društvu čiji su članovi i danas. Znanje koje su stekli kao izviđači, kao i ljubav prema prirodi, a koje prenose i na svoje devojčice, poslužilo im je da se još lakše odluče na ovaj put. Porodična firma je omogućila im je fleksibilnost.
Poziv iz Švajcarske bio je upućen još i pre tragične pandemije. Baka Milka je poziv uputila ponovo, ovog puta, nakon što se ta agonija završila, a par meseci pre prošlogodišnjeg raspusta.
“Suprug je u razgovoru s njom spomenuo da ne znamo kako ćemo doći, gde je ona u šali rekla da dođemo biciklima. I njemu je to bilo dovoljno,” priča nam kroz smeh Biljana.
Drugi korak: ne preterivati sa planiranjem
Kada je čula za plan, najstarija – Teodora je prvo bila šokirana, a zatim protiv. Kaže da ne voli promene i ne sviđa joj se da izlazi iz svoje zone komfora. Takođe joj je teško palo što to leto neće ići na more. Ipak, nakon što se sve završilo i kada su se smirili utisci, srećna je što je krenula na put jer je upoznala nove drugarice sa kojma se i sada dopisuje.
Mlađa Sofija, po uzoru na svoju sestru, takođe nije htela da ide, ali se predomislila jer je znala da će naučiti nešto novo i biti fizički aktivnija. Voli kada je u prirodi.
“Priprema je bila vrtoglavo brza,” kaže nam Biljana. Doneli su odluku krajem juna, a svako odlaganje bilo bi rizično za Sofijin i Teodorin početak školske godine.
Veći deo opreme su već imali jer su slične, manje zahtevne ekskurzije, praktikovali i ranije, tako da se u nju, nije puno investiralo. Četiri bicikala sa bisagama, gde je svako vozio svoj teret, prikolica za Iskru i prikolica za zajedničku opremu, a u njemu dva šatora i nešto opreme za spremanje hrane. Karavan porodice Sandić bio je spreman da pedala kroz pet zemalja.
Treći korak: prepreke kao sastavni deo putovanja
Porodica Sandić imala je početak, zacrtala je cilj, a o ono šta će biti u sredini, razmišljaće usput. Plan je bio da se dnevno prelazi između 30 i 50 kilometara, što bez fizičke pripreme nije bilo izvodljivo. Bilo je dana kada su prelazili 10, a jednom su prešli i 64 kilometara za dan.
“Meni je to u početku bilo bitno, moram da priznam. Stalno sam razmišljala o tome kako ćemo da stignemo na cilj, ako ne obavljamo dnevno taj zadatak koji nam je potreban,” deli Biljana sa nama svoje strahove. Suprug ju je podsetio da na cilj i ne mora da se stigne, već da uživaju u svakom kilometru koji pređu s decom.
Prisustvom u sadašnjosti, uživanjem u trenutku se i bori protiv strepnje od nekih problema u budućnosti, koji se uglavnom i ne dešavaju. A i kada se dese, strahovi nam retko mogu biti od pomoći.
👇 Biljana priča o Kaću 👇
Prva velika prepreka na nesreću i sreću desila se već drugog dana. Biljana prepričava šta se dogodilo.
Stotinak kilometara od kuće, sa neispravnim biciklom i prikolicom, porodica je našla zaklon blizu benzinske stanice. Kvar je bio nepopravljiv, a put ka kući, nakon oluje upozorenja, jedini logičan izbor. Međutim, Dragan je bio nepokolebljiv. Pokvareni bicikl vraćen je za Kovačicu odakle su njihovi prijatelji dopremili drugi koji nije predviđen za duga putovanja, ali čiji točkovi ipak okreću.
“Jako sam ponosna na sebe što sam izgurala čitav taj put sa takvim biciklom. Više nikad ne bih išla sa takvom vrstom bicikla, zaista,” sa osmehom će Biljana, dodajući da je to bio momenat gde je shvatila da put uvek može da se nastavi, ukoliko to žele, sa resursima koje imaju. Bila je svesna da je to jedinstvena životna prilika.
Četvrti korak: dozvoliti sebi oslonac na druge ljude
U ovom izazovu Sandići nisu bili sami. Daleko od toga. Od prijatelja i poznanika su dobijali reči brige i podrške. Od potpuno nepoznatih ljudi hranu, smeštaj, vešeraj, kupatilo, šoljicu toplog razgovora. Spisak ljudi koji su pomogli dugačak je koliko i sam put koji su prešli.
“Dobra ima svuda. Samo čovek treba da razmišlja na taj način,” kaže Biljana.
Tako su jednom, kamp postavili u dvorištu škole u Gradini, pored Virovitice, 5. avgusta, dana kada se u Hrvatskoj obeležava dan branitelja. Biljana nije spavala tu noć, ali strah je bio posledica medijskih preuveličavanja. Ništa im se ružno nije desilo ni te noći, ali ni na svih 400 kilometara kroz ovu zemlju, naprotiv.
“Ljudi su generalno jako dobri. Lepe stvari koje se dešavaju u životu se uopšte ne plasiraju,” primećuje Biljana i dodaje da se zbog toga ljudi vide samo tamne stvari i zatvaraju se u sebe.
Peti korak: učiti o svetu oko sebe i u sebi
“Svet je jako lepo mesto,” jedna je od lekcija koje je Biljana naučila na ovom putovanju. Kaže da je ovakva vrsta putovanja prava blagoded, ne samo za porodicu, već i za svakog pojedinca koji se odluči da tako putuje. “Džaba nam sve ovo školovanje uma, ako ne školujemo srce. Ovo je način koji ja znam,” deli sa nama sagovornica Storytellera.
Porodica Sandić je za 40 dana sa svime što im treba u bisagama, naučila koliko je malo zapravo potrebno za sreću. Podsetilo ih je da budu zahvalni na svakodnevnim ugodnostima kao što su krevet, šporet, tuš kabina. Izlazak iz zone komfora pomerio im je fokus sa materijalnih stvari, na stvaranje uspomena.
“Vozimo kroz jednu jako lepo uređenu stazicu za bicikliste. Vidimo drvenu ogradu, a preko puta jednu livadu koja je puna divljeg cveća. Osećamo te mirise, vidimo te boje prirode i shvatamo da smo u trenutku, ni iza, ni ispred. Osećamo taj vazduh. Tu smo sa svojim najbližima i srećni smo samo zbog toga,” priseća se Biljana.
Ona je, između ostalog, upoznala i strah. Shvatila je da on ne može da se izbegne, ali da može da se privoli. Može se kontrolisati i to šta ćemo dozvoliti da on radi sa nama i koliko ćemo mu dozvoliti da on nas kontroliše.
“Dobila sam jednu jako lepu poruku iz jednog intimnog razgovora sa sobom, gde sam shvatila da na jednoj strani stoji ljubav, na drugoj strah. Šta ćemo dozvoliti da nas vodi zavisi isključivo od nas,” zaključuje Biljana.
Pridaj komentár & Dodaj komentar