Blede uspomene na rođake ili o Imigracionom muzeju u Americi iz slovačke perspektive

[dropcap style=“no-background“] M [/dropcap]ožda ni ne postoji porodica koja nema nekoga u inostranstvu. Na porodičnim sedeljkama uvek se priseća na rođake koji su u 18. veku otišli u Donju zemlju, dok 19. vek, međutim, donosi i emigracije u Ameriku. Nagrnuše tamo naši, i to ne samo iz tzv. Gornje, već i iz Donje zemlje.

Većina američkih doseljenika, što je, otprilike, 17 miliona ljudi iz celog sveta, prekoračila je kapiju imigracionog centra na ostrvu Elis, i to u periodu od 1892. do 1924. godine. Od 1924. godine, uloga ostrva Elis postepeno se redukuje, a 1943. godine imigracioni centar seli se pravo u Njujork. Međutim, Elis postoji i dalje, ali kao centar ili prihvatna stanica za strance koji su čekali na deportaciju. Tako to beše sve do 1954. godine.

Godine 1990. ovde se uspostavlja Imigracioni muzej i za nas je značajna upravo njihova web-stranica. Utvrdili su podatke svih koji su prošli kroz ovu „zlatnu kapiju“, a spisak Slovaka je dug. Problem je samo u tome što dugo vremena „nismo postojali“, pa zato pri traženju moramo da pogađamo da li je taj naš rođak bio zapisan kao Slovak, Ugar, Čehoslovak, Jugosloven, Mađar, itd. Problem pravi i to ko ga je zapisao na spisak. Da li je taj čovek poreklom bio Irac, Englez, Mađar, Sloven i dr., jer od toga u velikoj meri zavisi kako su ga zapisali, ili kako su mu „amerikanizovali“ prezime. Kao primer ćemo navesti da su mnogi Grci sa prezimenom Papandopulos postali Amerikanci sa prezimenom Papson, ili, npr., Slovak Mrázik postao je Marzik, od Petroviča je nastao Parker, itd. Kada tamo budete tražili „svoga“, imajte u vidu da će upravo u prezimenima biti odstupanja.

Slovaci na spisku ostrva Elis

[dropcap style=“no-background“] P [/dropcap]ostoji čitava lista Slovaka koji su prošli kroz ostrvo Elis. Zaustavićemo se samo kod dvojice. Petrovčani: Liptak Pavel; država: Petrovac; godine: 38; rođen: 1865.; doputovao: 14. 04. 1903., i Lomen Pavel; država: Hungary, Petrovac; godine: 19; rođen: 1886.; doputovao: 23. 11. 1905.

O njihovoj daljoj sudbini nema nikakvih podataka, no, u to doba, svi naši, odmah po iskrcavanju i savladavanju određene procedure imigracionog centra, su se rasuli. Neki su išli u rudnike u Pensilvaniji, neki u klanice u Čikagu, mnogi su otišli u Detroit, Akron… Međutim, tamo su svi pristupali već postojećim crkvenim opštinama i društvima. U slučaju da je imigrant kojeg rodbina traži bio evangelista, potraga će biti lakša, pošto tamo postoje dva sinoda: slovački sinod Sion i Misurski sinod (više spojenih „etničkih“ evangeličkih sinoda), te je dovoljno obratiti im se, a oni će pomoći, ukoliko mogu. O vašem rođaku morate, ipak, imati i neke bliže informacije, kao, npr., kada je tamo došao, gde je živeo, čime se tamo bavio  (zanimanje), odakle je vodio poreklo, približan datum rođenja i sl. Nije dovoljno priložiti samo ime i prezime, a oni neka se muče.

Velike ličnosti lako je pronaći. Pomenućemo Antona Jozefa Čermaka, koji je rođen 9. maja 1873. u Kladnu, Bohemia, Austro-Ugarska, a umro 6. marta 1933. u Majamiju – Florida.

Ko je bio Čermak? Došao je u Ameriku ili na ostrvo Elis kada je „slavio“ svoj prvi rođendan. Odatle je porodica išla u Brejdvud u Ilinoisu, gde je njegov otac radio u tamošnjim rudnicima. I Anton se obreo u rudnicima, ali nije tamo dugo izdržao. Počeo je da posluje. „Na malo“. 1890. godine prelazi u Čikago i učlanjuje se u Demokratsku stranku, gde 1902. godine dobija poslaničko mesto, a 1909. postaje i gradski odbornik. 1922. godine izabran je za predsednika okruga Kuk, a 1928. postaje i vođa Demokrata, što ga je pomerilo na mesto gradonačelnika grada (1931.). Njegovom zaslugom je država Ilinois bila naklonjena F. D. Ruzveltu, jednom od demokratski orijentisanih američkih predsednika, što je na izborima 1932. bio ključni i odlučujući faktor.

Kako to već tamo, u Americi, biva, ako se desnici neko ne dopada, njega će ubiti. Na njemu se počini atentat. Ubili su Abrahama Linkolna, Džejmsa Garfilda, Vilijama MekKinlija, Džona Kenedija, njegovog brata, M. L. Kinga… Spremao se atentat i na Ruzvelta. Bilo je to 15. februara 1933., kada je Ruzvelt došao u Čikago. U njegovom „otvorenom“ automobilu bio je i Čermak. Atentator je pucao, samo što je umesto Ruzvelta pogodio Čermaka, koji se sa povredom mučio dve nedelje, te joj je i podlegao.

Divne priče o našim zemljacima obogaćuju istoriju Amerike. Imali smo tamo predstavnike i za vreme sticanja samostalnosti, među pionirima „zapada“ (postojao je i film o naseljavanju države Vajoming, njihovim problemima, pa i manjem ratu sa tamošnjim „Beef  baronima“, gde se u ratno predveče pevala pesma Slovenské matičky…), bili smo i među gangsterima Čikaga, ali smo bili i među tamošnjim „unionima“, radničkim pokretima, organizovali štrajkove, ali, istini za volju, kao „crveni“ smo bili i deportovani. Samo u Petrovcu smo imali čak troje „crvenih“, zapravo aktivista u sindikalnom pokretu, zbog čega su posle bili isključeni.

Opet ćemo pomenuti Petrovac. Kako i ne bismo, kada je ovo slovačko selo u Donjoj zemlji, zajedno sa Čabom, u to vreme spadalo među 10 najvećih slovačkih mesta u Ugarskoj. Odavde potiče i Gustav Maršal-Petrovski, koji je bio aktivan i u američkom zemljačkom pokretu (bio je presednik tamošnje matice), a kako u zemljačkom pokretu, tako i u američkom životu, mnogi se proslaviše i na stranicama su tamošnje istorije. U školama uče o njima, ili ih bar pomenu u okrugu iz kog su poticali.

Bili smo, u to vreme, ne samo „neka“ pokretačka sila društva među imigrantima, nego smo se upisivali i u istoriju uopšte. O njima ponešto znamo, ali je neophodno i stručno obrađivanje materijala. Znamo da je svojevremeno (pre nekih 30 godina) Petrovčanin Đenđur, aktivan radnik na polju tamošnjeg slovačkog života, poklonio Matici slovačkoj celu svoju biblioteku, sve svoje istorijske spise, zapisnice sa sednica, samo što je jedva neko i zavirio u sve to. Pa i slovačko iseljeništvo je deo naših života. Da ne pominjem V. Minača, koji veli: davali smo transfuziju drugima. Ali, činjenice govore. „Mi smo narod koji gradi. Gradili smo Peštu… Gradili smo Njujork…“.

 

Kakvi smo bili za vreme dolaska u Ameriku? Divno je to zahvatio jedan činovnik na ostrvu Elis. Nije bio profesionalni fotograf, samo amater, činovnik tamošnje birokratije, Augustus Frederik Šerman. I on je „obrađivao“ potencijalne Amerikance. Kod njega su dolazili ljudi koje je prethodna selekcija eliminisala, ili su bili na spisku ne sasvim poželjnih. Uradio je oko 200 fotografija. Danas istorijskih. Izdate su i u publikaciji Augustus Frederick Sherman: Ellis Island Portraits 1905-1920. Ukupno ima 160 strana i 115 fotografija. Cela Šermanova kolekcija je obimna. Nalaze se tamo brojne fotografije na kojima su cele porodice, svi u svojim narodnim nošnjama. Ima pastira iz Rumunije, ruskih vegetarijanaca, anarhista, cirkusanata iz Nemačke, grčkih pravoslavnih sveštenika, ruskih kozaka, mađarskih pastira (u onim teškim bundama), itd. Digitalni album fotografija vredi pogledati.

 

Fotografije iz ovog članka vlasništvo su Imigracionog muzeja, resp. New York Public Library, Astor, Lenox and Tilden Foundation.