Društvo

BOJAN PERKOV: U gejmifikovanom i automatizovanom društvu ne ostaje previše mesta za lične slobode i individualizam

Neretko na društvenim mrežama viđamo fotografije na kojima su prikazane polomljene ljuljaške i klupe u parkovima, znači na javnom prostoru, a roditelji često apeluju na nadležne da se postave kamere – da se snime počinioci. Da li je stvar baš tako jednostavna? Gde je u svemu ovome sloboda kretanja, sloboda korišćenja javnog prostora…? Zašto je video nadzor, posebno biometrijski, problematičan? Odgovore na ova pitanja smo potražili od Bojana Perkova, istraživača u organizaciji SHARE fondacija.

Mnogi od nas se sećaju TV serijala Big brother. Veliki brat te posmatra je krilatica koja je odavno svakodnevnica za sve nas, počev od nas koji koristimo mobilne telefone, društvene mreže, aplikacije, emailove, do snimanja kamerama u određenim delovima javnog prostora. Da li u ovakvom svetu ima mesta za privatnost?

Bojan Perkov: “Digitalni i fizički svet nisu više odvojeni, već se prožimaju i čine našu realnost kojom smo svuda okruženi, osim ako ne odemo u neku kolibu na udaljenu planinu, ali čak i tamo možda možemo da zateknemo bazne stanice mobilnih operatora. Mi kao ljudska bića konstantno proizvodimo podatke o nama i o drugima, ali isto to rade i različite mašine od čijeg funkcionisanja u velikoj meri zavisimo danas, naročito u uslovima pandemije. Računari, mobilni telefoni, bazne stanice, ruteri, kamere, razni terminali konstantno rade oko nas i može se reći da je na određeni način protok tolike količine informacija donekle normalizovao eroziju privatnosti.”

Bojan Perkov / SHARE fondacija

Spominjem kamere. Zašto? Neretko na društvenim mrežama viđamo fotografije na kojima su prikazane polomljene ljuljaške i sl. u parkovima, znači na javnom prostoru, a roditelji često apeluju na nadležne da se postave kamere – da se snime počinioci. Da li je stvar baš tako jednostavna? Gde je u svemu ovome sloboda kretanja, sloboda korišćenja javnog prostora…?

Bojan Perkov: “Video-nadzor javnog prostora je veoma intruzivna praksa po privatnost građana, jer se snimaju svi – i obični prolaznici koji ne rade ništa protivzakonito i ljudi koji krše zakon. Uvek mora postojati svest da se materijali snimljeni kamerama negde skladište, da neko može da ima pristup tome i da je vrlo problematično kako je uopšte video-materijal zaštićen od neovlašćenog pristupa i deljenja.

Možemo reći da Srbija nema baš zavidno iskustvo kada je reč o video-nadzoru – što pokazuju afere sa curenjem snimaka (snimak seksa kod Beogradske arene, sudar kod zgrade Vlade Srbije) ili kada u ključnim trenucima kamere nisu radile (naplatna rampa kod Doljevca). Na sve to, obrada podataka o ličnosti putem video-nadzora nije izričito regulisana zakonom, te se u tim slučajevima primenjuju opšte odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti koje se često tumače vrlo proizvoljno.”

U glavnom gradu Srbije aktuelna je inicijativa #hiljadekamera koja se bori protiv sistema masovnog biometrijskog nadzora koji u suštini nije zakonit? Zašto je sporna ova vrsta nadoza i zašto nije zakonita? Da li je ovaj projekat implementiran i u drugim gradovima Srbije?

Bojan Perkov: “Prema našim saznanjima, za sada je projekat biometrijskog video-nadzora koji sprovodi MUP implementiran samo u Beogradu, ali nije isključeno da će se slični sistemi pojaviti i u drugim gradovima sa ciljem uspostavljanja tzv. “pametnih gradova”, naročito kada se uzme u obzir koliko Vlada Srbije tesno sarađuje sa kompanijama kao što je Huavej i Kinom generalno. Građanska inicijativa #hiljadekamera već više od dve godine pokušava da dobije odgovore i informacije o ovom veoma problematičnom i intruzivnom projektu, koji se uveliko implementira bez odgovarajućeg pravnog osnova, što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u dva navrata utvrdio. Kako MUP Srbije kao nadležna institucija nije pružio adekvatne informacije od interesa za javnost, građani su se organizovali i u okviru inicijative #hiljadekamera počeli sami da mapiraju kamere po različitim naseljima Beograda, čije se fotografije mogu videti i na Tviter nalogu inicijative.

Da bi biometrijski video-nadzor, što dakle nije običan video-nadzor već napredni informacioni sistem koji čine pametne kamere koje rade sa tehnologijom prepoznavanja lica, objekata i registarskih oznaka vozila i u kom se obrađuje veliki broj biometrijskih podataka o ličnosti građana, dakle lica, očiju, načina hoda i tome slično, bio u skladu sa zakonom, neophodno je da bude proporcionalan i neophodan, a takođe moraju postojati jasan pravni osnov i svrha obrade podataka. Dakle, da je sredstvo koje se koristi proporcionalno cilju koji se želi postići i da je apsolutno neophodno sprovesti određenu meru jer se neki društveni cilj ili interes ne može ostvariti manje intruzivnim merama. Ako sistem video-nadzora prekriva ceo jedan grad, njegove ulice, trgove, parkove i druge javne prostore i samim tim snima i prikuplja podatke svih ljudi koji tuda prolaze, a ne samo onih koji rade nešto nezakonito, postavlja se pitanje da li takvo društvo može ikako biti demokratsko i usmereno na poštovanje ljudskih prava i sloboda.”    

Sa idejom stvaranja društva mašinske “objektivnosti” dobili smo društvo u kome se, između ostalog, zbog automatizovano donetih odluka društvene podele još više ističu i samo pojačavaju status kvo, umesto da pruže jednake šanse svima.

Bojan Perkov

Biometrijski nadzor nije samo slučaj sa snimanjem kamerama na javnom prostoru. On je itekako prisutan i u korišćenju aplikacija, sajtova – spomenimo samo Amazon i “očitavanje” lica, pa u Americi, ne znam da li je to i kod nas, algoritmi iz biometrijskog nadzora jako često “odlučuju” o uspešnosti i efikasnosti učitelja u školama na osnovu čega nastavnici mogu da dobiju otkaz. Zašto su algortimi, pogrešno “konstruisani”, opasna stvar?

Bojan Perkov: “Algoritmi, odnosno razna softverska rešenja, danas odlučuju o brojnim stvarima koje imaju direktan uticaj na živote ljudi: ko ima pravo na socijalnu pomoć ili kredit od banke, ko će dobiti posao, a ko otkaz, ko može da se upiše u određenu školu, a ko ne, ko je osumnjičeni za neko krivično delo, itd. Došli smo u paradoksalnu situaciju da se zbog ljudskih poslodavaca, policajaca, službenika i ostalih koji diskrimišu na osnovu izgleda, društvenog statusa, imovinskog stanja i drugih karakteristika ličnosti za donošenje odluka koriste mašine koje su takođe diskriminatorno nastrojene, posebno prema manjinskim grupama ili zajednicama. Iako deklarativno postoji pravo da se uloži prigovor na automatizovano donetu odluku koja proizvodi pravne posledice po neku osobu ili bitno utiče na njen položaj, ispraviti “grešku u sistemu” u praksi nije lako i to često može značiti niz drugih problema.”

Koje posledice ostavlja ovakav nadzor, i šire – ovakvo “usmeravanje” algoritmova –  na građane i društvo?

Bojan Perkov: “Možemo se nadovezati na odgovor u prethodnom pitanju – sa idejom stvaranja društva mašinske “objektivnosti” dobili smo društvo u kome se, između ostalog, zbog automatizovano donetih odluka društvene podele još više ističu i samo pojačavaju status kvo, umesto da pruže jednake šanse svima. Slično tome, često se spominje sistem “društvenog ocenjivanja” i to ne samo u distopijskim serijama kao što je “Black Mirror”, već i u realnim životnim situacijama, kao na primer u Kini.

“Uzoran” građanin koji ne krši zakon i ne bavi se sumnjivim i društveno štetnim aktivnostima može da očekuje nagrade i pogodnosti, dok onima koji nemaju “prelaznu” ocenu mogu biti uskraćene brojne stvari, poput pristupa određenim uslugama ili mestima. U takvom potpuno gejmifikovanom i automatizovanom društvu ne ostaje previše mesta za lične slobode i individualizam, upravo zbog činjenice da će se ljudi znatno drugačije ponašati kada su pod konstantnim nadzorom, a posebno kada se boduju i rangiraju po raznim kriterijumima.” 

Moram da postavim pitanje, koje je već možda novinarski stereotipno, ali potrebno da se ponavlja: da li su društvene mreže i razne besplatne aplikacije koje svakodnevno bez razmišljanja instaliramo na svoje pametne telefone stvarno besplatne?

Bojan Perkov: “Jednostavan odgovor je da nisu – svaka usluga, pa i ona na internetu, mora da ima neki biznis model i bude finansijski održiva. Ako sredstvo plaćanja nisu novčane naknade korisnika ili donacije, to su podaci o ličnosti. Mobilni telefoni prikupljaju brojne podatke o nama i našim aktivnostima, a pojedine aplikacije traže znatno veći broj dozvola za pristup od onoga što im je potrebno da bi bile funkcionalne. Masovna monetizacija podataka o ličnosti i sve veća “žeđ” za njima dovode do stvaranja sve intruzivnijih i “zaraznijih” proizvoda, koji podstiču korisnike da što više klikću, lajkuju i dele sadržaje, te se u tom kontekstu kroz algoritme za upravljanje sadržajima više forsiraju takozvani “zapaljivi” sadržaji, koji će podstaći što više korisnika da odreaguju na njih, obično vođeni emocijama ili društvenim podelama.”

Preporučujemo: ADRA Srbija: Društvo je dužno da bude svesno svih beskućnika i da se njima pozabave oni koji su preuzeli odgovornost

Na koji način građani mogu da se uključe u borbi protiv biometrijskog nadzora i kako sebe da sačuvaju od negativno nastojenog algoritma?

Bojan Perkov: “Svako ko je zainteresovan da se uključi u rad inicijative #hiljadekamera može da nas prati na Tviteru ili se prijavi putem forme ili mejla koji se nalaze na sajtu hiljade.kamera.rs. Veoma nam je važan doprinos građana u mapiranju pametnih kamera po Beogradu – fotografišite kamere u vašem kraju i postavite ih na Tviter sa lokacijom i haštagom #hiljadekamera, ili nam ih pošaljite na mejl hiljadekamera@protonmail.com. Modele pametnih kamera možete proveriti na Tviter nalogu inicijative.”

Naslovna fotografija: Niv Singer / Unsplash


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

PODKAST “Na ivici”

PODKAST Storyteller

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller





PODKAST “KRENULE SMO”

Instagram