Bračni par Mijović u svetu antikviteta i predmeta koji nemaju cenu već vrednost

Sofa koju je vešti zanatlija napravio oko 1820. godine izdržala je teret vremena i sada u antikvarnici “Voulez Vous Art” u Novom Sadu čeka nove vlasnike, da i njima još dugo služi i krasi dom. Poznavaoci će po izgledu sofe znati da pripada bidermajer stilu, razdoblju koje se u 19. veku iz Beča proširilo širom Evrope, pa stiglo i do Vojvodine. 

Odmah pored sofe je barokni salon, u krug postavljeni dvosed, fotelje, stolice, a u sredini sto. Tamnozelena boja platna nije izgubila sjaj, a rezbarija na naslonu i nožicama je prava umetnost. Sa plafona vise kitnjasti lusteri, na zidovima umetničke slike, neke još u starim, očuvanim ramovima, a svuda okolo su unikatne lampe, ogledala, satovi i posuđe – sve staro vek ili dva, ali još ima veliku vrednost. 

🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇

Mnogi od ovih predmeta su kolekcionarski i muzejski primerci, priča Vladimir Mijović, arhitekta, koji se za antikvitete zainteresovao zahvaljujući profesiji i saradnji sa stolarima. 

“Ljubav je počela sa restauracijom, pošto se bavim enterijerima i svakodnevno sam sa stolarima i različitim majstorima. Krenulo je komad po komad, ono što mi se od predmeta svidelo, to sam otkupljivao” – govori Vladimir.

Kako je broj antikviteta rastao, u dogovoru sa suprugom Aleksandrom odlučio je da to postane porodični posao, pa su pre četiri godine otvorili antikvarnicu. Tada je još bilo dovoljno mesta da u antikvarnici organizuju i zabavu povodom otvaranja. Danas bi to, kaže Vladimir bilo nemoguće, jer je prostor od 100 kvadrata u potpunosti ispunjen antikvitetima. 

“Naša osnova je opremanje enterijera s naglaskom na komadnom nameštaju iz 19. i prve polovine 20. veka, odnosno od ranog bidermajera do kasnog art dekoa – ističe naš sagovornik.

Kupovina antikviteta na aukcijama je možda najpoznatiji, ali ne i jedini način da se dođe do željenog predmeta. Vladimir kaže da sarađuju sa dobavljačima iz inostranstva, ali im se i građani obraćaju sa ponudom porodičnog namešta, koji je davno napravljen i dugo korišćen. Kao posebno drag predmet ističe komodu iz prve polovine 19. veka, koju je kupio od vlasnice stana udaljenog tek nekoliko metara od antikvarnice. 

“To je bila bidermajer komoda sa četiri fioke, iz 1820. godine, sa debelim furnirom. To je muzejski komad. Komoda je imala skrivenu fioku, koju sam video tek kada smo je prebacili u antikvarnicu. Čak ni kupci nisu mogli da vide tu skrivenu fioku. Komodu smo posle prodali” – priča Vladimir za Storyteller. 

Svaki antikvitet je svedočanstvo o prošlom vremenu, pa oni koji se bave skupljanjem ili prodajom starina i umetnina stalno uče i čitaju o stilovima, majstorima, vremenu i prilikama u kojima je predmet nastao. To je jedini način da se uoči i prepozna antikvitet koji ima veliki istorijski i umetnički značaj. Sve ovo je za mnoge ljude potpuna nepoznanica. Zato Aleksandra i Vladimir kažu da u antikvarnicu treba doći, ne samo da se nešto kupi, već da se pogleda i nauči.

Kod antikviteta se plaća lepota, kvalitet izrade i dugotrajnost

Aleksandra je po profesiji grafička dizajnerka i priznaje da je u početku bilo nepoverenja u uspeh posla kojim su počeli da se bave. Kroz rad je učila o antkvitetima, pa sada redovno prati aukcije i koristi modernu tehnologiju da širi znanje o starinama. 

“Počela sam da verujem u antikvitete i puno mi je srce kada odem u muzej i vidim u postavci komad koji je kupljen kod nas. Znači nam i kada nam klijenti pošalju fotografije komada koji su upotpunili njihov prostor. Posebno sam ponosna na to što kupci na internetu mogu da posete i našu virtuelnu prodavnicu, da odaberu željeni komad i saznaju sve o njemu” – kaže Aleksandra. 

U ovom poslu je najteže odrediti ciljnu grupu, jer ljubitelja antikviteta ima u svim generacijama, ali ih nema mnogo, pa pronaći kupce nije lako. Dolaze kolekcionari i poznavaoci koji znaju vrednost ovih predmeta. Antikviteti se mogu uklopiti u svaki enterijer, pa i u moderno opremljene stanove. Zato su i dizajneri enterijera česti kupci, a vredne muzejske primerke kupuju i ustanove kulture. 

Kod nas je tržište antikviteta potpuno neuređeno, žali se Vladimir. 

“Ima radnji koje nisu legalizovale posao, ne plaćaju potrebne doprinose i takse. Mnogo je stvari koje bi trebalo urediti.  Nama koji radimo kako treba naravno da je teže, ali mi ovo volimo i verujemo u to što radimo. Sve što smo do sada postigli nam je dokaz da radimo ispravno” – smatra Vladimir.

Antikviteti nemaju cenu već vrednost, a ona može da bude velika i zavisi od perioda iz kojeg predmet potiče, očuvanosti ili koliko često se pojavi u prodaji. Nisu retki primeri antikviteta čija vrednost se meri u milionskim iznosima. A dobrom predmetu je teško odoleti, pa kupovinu često prati dilema da li izabrati predmet za čuvanje ili onaj za prodaju. 

“Nije poenta ni sve prodati. Lepo je kad neko dođe ko se razume, pa vidi šta ti sve imaš, to je rezultat tvog rada. Najlepše je kada uspete da dođete do predmeta koji godinama čekate. Onda vam bude i žao kada ga prodate” – ističu Mijovići.

Kada se kupuje antikvitet, kupuje se kvalitet. Vladimir kaže da se takav nameštaj više ne pravi. Nešto što se koristilo čitav vek, moći će da služi još toliko.

 Pre prodaje antikviteta često se pristupa i restauraciji, ali na način kako se to nekada radilo, da bi se očuvala trajnost i kvalitet. U knjizi “Češljugar” ima rečenica koja kaže da se restauracija vrši kako bi se zadivila osoba koja će taj komad da restaurira za sto godina.  

“Uvek stavljam akcenat na kvalitet. Pošto sam arhitekta, znam šta se danas radi. Uzmimo na primer proces restauracije jednog tonet komada koji je savijan iz masiva bukve. Neverovatno je u kako dobrom stanju se on nalazi posle 120 godina korišćenja. U procesu restauracije njemu je potrebno samo šmirglanje i nova politura. Drvo je ostalo isto i garantujem da može da se koristi i narednih sto godina” – zaključuje Vladimir.