Svakog jutra već 33 godine on putuje sat vremena da bi stigao na posao i isto toliko da bi se vratio kući, ali on svoj posao obožava, priča mi Živan Markov koji radi kao poštar u Novom Sadu. Seda kosa, nasmejane plave oči, poštar Žika, kako ga mi zovemo u komšiluku, za mene je pravi anđeo spasilac, jer me je toliko puta spasio odlazaka i čekanja u redu na preuzimanju pošiljki.
A kada se sretnemo ispred sandučića obavezno promenimo koju tipa: Kako ste, Žiko? Ima li nešto od pošte za nas, gosn Žiko? Prodivanimo nekada i koju više kada imamo vremena. Ukoliko mi je stigao neki paket, poštar Žika ima moj broj telefona i obavezno me pozove da proveri da li smo kod kuće.
Koliko nas uopšte poznaje poštara koji nam donosi poštu svakog dana? Znamo li im imena, pitamo li ih bar kako su kada se sretnemo u prolazu? Stičem utisak da većina nas ne poznaje svoje poštare, jer nemamo vremena ni za sebe, a kamoli za druge ljude.
Ipak, poštar Žika mi odgovara da su svi ljudi uglavnom dobri, te da je retko nailazio na one „loše“, ali čak i to on opravdava uz reči da ih razume. Da im je možda tada neki loš dan, kao i da se pošta koju oni sada ubacuju u sandučiće svela samo na račune i sudske pozive, čemu se niko ne raduje.
„Nekada je to bilo sasvim drugačije“, kaže mi Žika i objašnjava da su mu se nekada ljudi radovali, onomad kada je donosio penzije, razglednice, pisma i lepe vesti.
„Danas jedva da imam 10 penzija koje nosim. Sve su uglavnom računi. Ko se danas tome raduje? Ali ljudi su u suštini dobri, poznaju me i ja poznajem njih. Neke znam od kada su se ovde rodili, a sada imaju svoje porodice i još uvek ovde žive“, odgovara mi Žika.
Dok ga slušam, prizivam sopstveno sećanje. Ta pošta mi je u krvi, jer sam celo detinjstvo provela u istoj. Mama je radila u pošti. Moj deda je bio isti taj poštar, kao i Žika. Nasmejane plave oči, poznata persona u gradu koja donosi ljudima sve važne vesti i dočekivao se u svakoj kući sa velikim poštovanjem.
„Evo stiže poštar. Izvolite, uđite unutra, može li kafica? Kakve nam vesti donosite?“, tako su nekada ljudi dočekivali poštare.
To je bio veliki respekt. Nekada.
Sećam se da sam razdvajanje PTT doživela prilično emotivno, te kao da ni dan danas nisam to prebolela, za mene je to bio sentimentalni krah nečeg lepog iz detinjstva.
Pričam o tome našem Žiki dok razgovaramo. On se osmehuje. Sve razume, ipak je 33 godine proveo tu.
Razgovaramo i o nedavnoj obustavi rada poštara pred novu godinu. Kiseo je osmeh na licu, jer su nade bile porušene da će se nešto zaista promeniti, kako kaže, ne samo za poštare.
„Ta okupljanja i prostesti desili su se sponatano. Svi smo bili revoltirani. Degradirani smo kao i svi. Više od 10 godina nam niko nije ni za 1 dinar podigao plate, samo su nam skidali…tu nema napretka“, objašnjava poštar Žika.
„Spontano i burno se sve desilo, ali smo svi bili ujedinjeni, pa makar po cenu otkaza. Onda je nas 300, ne samo ja, već još 300 mojih kolega, dobilo suspenzije. Onda su se oni kao nešto dogovorili, ali to uopšte nije ono što smo mi očekivali. Sad nam preostaje da čekamo februar i vidimo šta će se desiti“, kaže i dodaje:
“Sve je to jedna velika šarena laža pred izbore, Marija. Sramota je za koje plate radimo, pa čak i povišica koju smo tražili je smešna. Radili smo u svim uslovima, kao na primer tokom bombardovanja, niko te ne pita, padaju bombe, a ti ideš i radiš. Sreća pa su ljudi, kolege i atmosfera uvek bili lepi i fer. Moje kolege su dobre, svi se lepo slažemo, čak i tokom ove obustave rada bilo je lepo što smo ostali jedinstveni. Još od odvajanja PTT čovek jednostavno shvati da je nemoćan da bilo šta promeni”, pomirljivo mi kaže.
“Nije moje da mislim, Marija. Kod kuće imam voće, veliku porodicu. Oženjen sam već skoro 40 godina, imam dva sina i ćerku. Oni sad svi imaju po dvoje dece, to je ono što je važno”, govori dok mu se oči i dalje smeše.
Pitam ga za taj voćnjak, kaže pravi rakiju za sebe i porodicu, od šljiva, dunje, kajsije, ali uz osmeh kaže da je to za lične potrebe, jer ih je sada mnogo kada se okupe.
Toliko je skroman, da sam jedva uspela da saznam šta je njegova druga velika ljubav. Muzika, svirke, gitara. Iznenađujem se dok mi sa uzbuđenjem priča da oduvek svira, da u Beškoj imaju svoj bend.
„To je rok grupa Šok iz Beške. Imali smo mi u Beškoj oko desetak rok grupa“, priča mi ponosno.
„Išli smo mi na festivale, na gitarijade, a o nama je u jednoj knjizi čak objavljen i tekst“, dodaje i priseća se da je dugo radio oba posla, tokom dana u pošti, a onda noću svirke.
Kako kaže nekada se dešavalo da po svega dva tri sata samo odspava noću, ali voleo je obe stvari da radi jednako.
Pitam ga za kraj koja mu je omiljena gitara, a on bez dileme odgovara:
„Fender i Gibson!“
Klimam glavom, fotografišemo se, a Žika sa svojom poštarskom torbom nastavlja dalje, još uvek sa osmehom u očima, bez obzira na sve.
Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!
Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.
