Danas je zvanično počeo Volonterski novinarski program u redakciji lokalnog portala ‘‘Storyteller‘‘ u koji je uključena studentkinja agrarne ekonomije Mira Arizanović iz Maglića.
Volonterski rad u redakciji ‘‘Storyteller‘‘, koji traje 11 meseci – od 1. februara do 31. decembra 2020. godine podrazumeva da mlada novinarka prolazi kroz proces stručnog usavršavanja i praktičnog rada u redakciji sa fokusom na online novinarstvo.
Tokom
trajanja programa, učesnica
programa steći će
znanja i veštine u sledećim oblastima:
osnove
online novinarstva;
rad
u wordpress-u;
audio
i video produkcija:
novinarstvo
i društvene mreže;
praktični
rad i objava članaka na portalu.
Mira Arizanović
„Kada sam videla poziv za ovaj program, odlučila sam da se prijavim, jer volim novinarstvo i volim da pričam sa ljudima, a to je važan deo ove profesije. U Magliću ima puno zanimljivih ljudi i udruženje, neispričanih priča i događaja o kojima se malo piše i malo zna. Ovaj program će mi omogućiti da bar deo tih priča ispričam i široj javnosti“, kaže Mira Arizanović na početku ove novinarske avanture.
„Ukoliko mislite da biste i vi mogli da budete deo ovog volonterskog programa i donosite razne zanimljive priče iz našeg sela Maglića ili teritorije Opštine Bački Petrovac, možete nam se obratiti,“ poručuje Vladimira Dorčova Valtnerova, odgovorna urednica „Storytellera“.
Nacionalna asocijacija praktičara/ki omladinskog rada na godišnjoj skupštini koja je nedavno održana na Zlatiboru odlučila je da ovogodišnje priznanje „Hvale vredan NAPOR“ dodeli Apatincu Nikoli Dobrijeviću, omladinskom radniku Centra za kulturu i obrazovanje Sonta za značajan doprinos u razvoju ruralnog omladinskog rada u Srbiji.
„Hvale vredan NAPOR“ je priznanje koje Nacionalna asocijacija praktičara/ki omladinskog rada tradicionalno dodeljuje od 2010. godine pojedincima i organizacijama za poseban doprinos omladinskom radu u Srbiji.
U obrazloženju ovogodišnje nagrade se navodi da je Nikola Dobrijević, validirani omladinski radnik, kroz praksu svoje organizacije obezbedio kvalitetne programe za mlade u svojoj zajednici.
Nikola Dobrijević / Foto: CEKOS
„Neumorno radi na uključivanju različitih mladih u zajednici. Prethodne godine otvorio je važnu temu u oblasti omladinskog rada, a to je razvoj omladinskog rada u ruralnim područjima Srbije, i motivisao Nacionalnu asocijaciju da pomenutu temu uvrsti u strateški i operativni plan. Takođe, nedavno je sa svojom organizacijom obezbedio još jedan prostor za mlade u selu kome će omladinski radnici/ce imati mogućnost da kreiraju i implementiraju kvalitetne programe za mlade“, navodi Ivana Volf, članica Upravnog odbora NAPOR-a u obrazloženju nagrade.
Među dosadašnjim dobitnicima priznanja „Hvale vredan NAPOR“ su Milan Ilijin – Micko, Bečejsko udruženje mladih, Edukacioni centar Leskovac, Omladinski klub Bačka Palanka, Zrenjaninska omladinska razvojna organizacija, Narodni parlament iz Leskovaca, Centar za omladinski rad iz Novog Sada, kao i mnogi pojedinci.
Svakog jutra već 33 godine on putuje sat vremena da bi stigao na posao i isto toliko da bi se vratio kući, ali on svoj posao obožava, priča mi Živan Markov koji radi kao poštar u Novom Sadu. Seda kosa, nasmejane plave oči, poštar Žika, kako ga mi zovemo u komšiluku, za mene je pravi anđeo spasilac, jer me je toliko puta spasio odlazaka i čekanja u redu na preuzimanju pošiljki.
A kada se sretnemo ispred sandučića obavezno promenimo koju tipa: Kako ste, Žiko? Ima li nešto od pošte za nas, gosn Žiko? Prodivanimo nekada i koju više kada imamo vremena. Ukoliko mi je stigao neki paket, poštar Žika ima moj broj telefona i obavezno me pozove da proveri da li smo kod kuće.
Koliko
nas uopšte poznaje poštara koji nam donosi poštu svakog dana?
Znamo li im imena, pitamo li ih bar kako su kada se sretnemo u
prolazu? Stičem utisak da većina nas ne poznaje svoje poštare, jer
nemamo vremena ni za sebe, a kamoli za druge ljude.
Ipak, poštar Žika mi odgovara da su svi ljudi uglavnom dobri, te da je retko nailazio na one „loše“, ali čak i to on opravdava uz reči da ih razume. Da im je možda tada neki loš dan, kao i da se pošta koju oni sada ubacuju u sandučiće svela samo na račune i sudske pozive, čemu se niko ne raduje.
„Nekada je to bilo sasvim drugačije“, kaže mi Žika i objašnjava da su mu se nekada ljudi radovali, onomad kada je donosio penzije, razglednice, pisma i lepe vesti.
„Danas jedva da imam 10 penzija koje nosim. Sve su uglavnom računi. Ko se danas tome raduje? Ali ljudi su u suštini dobri, poznaju me i ja poznajem njih. Neke znam od kada su se ovde rodili, a sada imaju svoje porodice i još uvek ovde žive“, odgovara mi Žika.
Dok ga slušam, prizivam sopstveno sećanje. Ta pošta mi je u krvi, jer sam celo detinjstvo provela u istoj. Mama je radila u pošti. Moj deda je bio isti taj poštar, kao i Žika. Nasmejane plave oči, poznata persona u gradu koja donosi ljudima sve važne vesti i dočekivao se u svakoj kući sa velikim poštovanjem.
„Evo stiže poštar. Izvolite, uđite unutra, može li kafica? Kakve nam vesti donosite?“, tako su nekada ljudi dočekivali poštare.
To je bio veliki respekt. Nekada.
Sećam se da sam razdvajanje PTT doživela prilično emotivno, te kao da ni dan danas nisam to prebolela, za mene je to bio sentimentalni krah nečeg lepog iz detinjstva.
Pričam o tome našem Žiki dok razgovaramo. On se osmehuje. Sve razume, ipak je 33 godine proveo tu.
Razgovaramo i o nedavnoj obustavi rada poštara pred novu godinu. Kiseo je osmeh na licu, jer su nade bile porušene da će se nešto zaista promeniti, kako kaže, ne samo za poštare.
„Ta okupljanja i prostesti desili su se sponatano. Svi smo bili revoltirani. Degradirani smo kao i svi. Više od 10 godina nam niko nije ni za 1 dinar podigao plate, samo su nam skidali…tu nema napretka“, objašnjava poštar Žika.
„Spontano i burno se sve desilo, ali smo svi bili ujedinjeni, pa makar po cenu otkaza. Onda je nas 300, ne samo ja, već još 300 mojih kolega, dobilo suspenzije. Onda su se oni kao nešto dogovorili, ali to uopšte nije ono što smo mi očekivali. Sad nam preostaje da čekamo februar i vidimo šta će se desiti“, kaže i dodaje:
“Sve je to jedna velika šarena laža pred izbore, Marija. Sramota je za koje plate radimo, pa čak i povišica koju smo tražili je smešna. Radili smo u svim uslovima, kao na primer tokom bombardovanja, niko te ne pita, padaju bombe, a ti ideš i radiš. Sreća pa su ljudi, kolege i atmosfera uvek bili lepi i fer. Moje kolege su dobre, svi se lepo slažemo, čak i tokom ove obustave rada bilo je lepo što smo ostali jedinstveni. Još od odvajanja PTT čovek jednostavno shvati da je nemoćan da bilo šta promeni”, pomirljivo mi kaže.
“Nije moje da mislim, Marija. Kod kuće imam voće, veliku porodicu. Oženjen sam već skoro 40 godina, imam dva sina i ćerku. Oni sad svi imaju po dvoje dece, to je ono što je važno”, govori dok mu se oči i dalje smeše.
Pitam ga za taj
voćnjak, kaže pravi rakiju za sebe i porodicu, od šljiva, dunje,
kajsije, ali uz osmeh kaže da je to za lične potrebe, jer ih je
sada mnogo kada se okupe.
Toliko je skroman, da sam jedva uspela da saznam šta je njegova druga velika ljubav. Muzika, svirke, gitara. Iznenađujem se dok mi sa uzbuđenjem priča da oduvek svira, da u Beškoj imaju svoj bend.
„To je rok grupa Šok iz Beške. Imali smo mi u Beškoj oko desetak rok grupa“, priča mi ponosno.
„Išli smo mi na festivale, na gitarijade, a o nama je u jednoj knjizi čak objavljen i tekst“, dodaje i priseća se da je dugo radio oba posla, tokom dana u pošti, a onda noću svirke.
Kako kaže nekada se dešavalo da po svega dva tri sata samo odspava noću, ali voleo je obe stvari da radi jednako.
Pitam
ga za kraj koja mu je omiljena gitara, a on bez dileme odgovara:
„Fender
i Gibson!“
Klimam glavom, fotografišemo se, a Žika sa svojom poštarskom torbom nastavlja dalje, još uvek sa osmehom u očima, bez obzira na sve.
U Magliću je juče održan Susret aktivista Mesne zajednice Maglić 1949 – 2019 “Priče iz istorije Maglića”koji su organizovali bivši predsednici MZ Maglić na čelu sa Dr Rajkom Perićem u saradnji sa portalom „Storyteller“. Program je upriličen povodom obeležavanja 70 godina od doseljavanja sadašnjih stanovnika Maglića.
„Nekadašnji predsednici Mesne zajednice, na moju inicijativu, prihvatili su ideju da održimo susret aktivista Mesne zajednice koji su utkali deo sebe u izgradnju Maglića, u organizovanje sportskih, kulturnih i drugih udruženja, u sve ono zbog čega Maglić sa ponosom danas zovemo selo koje ima sve“, rekao je Rajko Perić, predsednik Saveta MZ Maglić u periodu od 2009 – 2017. godine, pozdravljajući prisutne i dodajući:
„Potrudili smo se da napravimo kratak presek istorije izgradnje Maglića u posleratnom periodu, iz ugla pre svega ljudi koji su volonterski radili u organima Mesne zajednice i koji su zajedno sa građanima određivali prioritete, investicionu izgradnju, raspisivnje samodoprinosa, koji su i za uspehe i za neuspehe, sebe smatrali odgovornim.“
Tokom programa su se smenjivali inserti iz filmova „Komuna Buljkes“ i „Osma ofanziva“, stari TV prilozi o Magliću, ali i video prilozi u kojima je prikazan presek najvažnijih infrastrukturnih, komunalnih i društvenih projekata koji su se tokom 70 godina od osnivanja sadašnjeg Maglića realizovali, a koje je pripremio Radomir Zotović.
Svoje priče iz istorije su u prilozima ispričali Borislav Đurić koji je bio predsednik Mesne zajednice u periodu od 1979 – 1987. godine i Smilja Vidić, 93-godišnja partizanka iz Maglića koja je približila kako je izgledao život uoči i tokom Drugog svetskog rata, ali i kako se zemlja posle razornog rata obnavljala.
Kroz razgovor sa bivšim predsednicima Mesne zajednice Maglić – Kostom Ilićem, Slobodanom Bjelicom (1995-2001), Rajkom Perićem i Radomirom Zotovićem (2001-2009), kao i sa bivšim sekretarom MZ Miletom Nišićem približio se nekadašnji način funkacionisanja ove samoupravne jedinice i naglasila uloga građana i građanki ovog sela u njegovoj izgradnji, kao i neizostavna saradnja između MZ i PD Maglić.
„Mesna zajednica Maglić i Poljoprivredno dobro Maglić su jedna duša i jedno telo, jer tokom svih ovih 70 godina su uvek sarađivali i zajedno gradili selo koje ima sve“, izjavio je Đajić, direktor PD Maglić, zatvarajući događaj „Priče iz istorije Maglića“ koji se održao u njihovom restoranu.
Rok za završetak prve faze sanacije stare nemačke evangeličke crkve u Magliću pomeren je za 60 kalendarskih dana, iako je ovaj objekat već 9. decembra 2019. godine trebalo da dobije novo odelo, saznaje portal „Storyteller“.
U Odluci o izmeni ugovora o javnoj nabavci (donesene i objavljene u petak 6. decembra 2019. god. na zvaničnom sajtu Opštine Bački Petrovac) se navodi da je izvođač radova 3. decembra 2019. god. naručiocu poslova, odnosno Opštini Bački Petrovac, dostavio zahtev za produženje ugovorenog roka za 60 kalendarskih dana „gde je kao razlog naveo da zbog niske temperature i velike količine padavina ne postoje uslovi za izvršenje ugovorenih radova“.
Pretpostavlja se da novi rok za završetak spoljašnjeg uređenja objekta koji bi u narednom periodu trebao da postane multifunkcionalni prostor, odnosno savremeni kulturni centar na koji je sama Opština dala saglasnost jeste 5. februar 2020. godine (iako se u zvaničnoj opštinskoj odluci navodi (verovatno) pogrešna godina: „Naručilac je dopisom od 5.12.2019. godine dao saglasnost za produžetak roka izvođenja radova za dodatnih 60 kalendarskih dana odnosno do 5.02.2019. godine.„).
Redakcija portala „Storyteller“, koja prati realizaciju projekta „Plava trasa“ od samog početka, putem maila – u sredu 11. decembra – kontaktirala je predsednika Opštine Bački Petrovac Srđana Simića sa molbom za kratki intervju (uz koju je poslala i pitanja i predlog da se intervju uradi pismeno, odnosno da Opština predloži vreme i mesto za snimanje razgovora za potrebe portala) do danas nije dobila odgovore na upućeni poziv.
Meštani Maglića su već tokom rane jeseni mogli pretpostaviti da će rok za završetak radova biti probijen, jer tokom sunčanih jesenjih dana radnici izvođača radova se skoro nisu ni pojavljivali na gradilištu.
Sanacija crkve u Magliću kroz projekat „Plava trasa“, u okviru kojeg je na konkursu „Gradovi u fokusu“ Ministarstva kulture i javnog informisanja podržano finansiranje obnove objekta u iznosu od 15 miliona dinara, se realizuje pod „dirigentskom palicom“ Opštine Bački Petrovac, a radove izvodi konzorcijum dve firme: Somborelektro DOO iz Sombora i Premijus DOO iz Beograda.
Mi koristimo kolačiće za poboljšanje naših usluga. Možete saznati više o njihovoj upotrebi i postavkama ovde Politika privatnosti i kolačića.PrihvatamPročitajte
