Imamo pluralizam razdvojenih kulturnih sistema, smatra kulturolog Miroslav Keveždi

Kakav je društveni položaj, status i uticaj amatera u kulturi u Vojvodini u 21. veku, u vreme kapitalizma i društvenih mreža? Odgovor, odnosno ceo set odgovora sa kritičkim osvrtom nudi istraživanje kulturologa Miroslava Keveždija pod nazivom „Status i perspektive amaterizma u kulturi Vojvodine“ koje je prošle godine objavljeno i u formi istoimene publikacije u izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“.

„Problematizujući odnose profesionalno – amatersko, aristokratsko – buržoasko, gradsko – seosko, akademsko – naivno itd., ali i realne društvene susrete između raznih kulturnih „diletanata“ kroz istoriju, dobijamo izuzetnu sociokulturnu sliku kreativnog amatera kao svojevrsnog „Stranca“ kao društvenog tipa ili društvene forme. Dakle, popularnu sliku kulturnog amatera kao osobe koja je istovremeno „i tu i nije“, koja „dođe danas, ali i ostane sutra“, odnosno slike svojevrsnog posrednika, siromaha, lutalice, avanturiste, zaljubljenika itd. U tom smislu valja razumeti i nebrojene kritičke i sasvim indikativne opaske prema amaterima, nasuprot profesionalnim umetnicima na pozicijama akumulirane društvene moći,“ navodi sociolog Aleksej Kišjuhas u recenziji ove publikacije.

O mestu manjinskog amaterskog pozorišta u kulturnom sistemu Vojvodine i Srbije, ali i o samom istraživanju govori Miroslav Keveždi.

Kakav je kulturni sistem u Vojvodini u kontekstu manjinskih nacionalnih zajednica – kakva je njegovo struktura, kakav razvoj (razvitak) se beleži, kakvu podršku ima od strane kompetentnih institucija?

M.K.: „Za kulturni sistem u Vojvodini možemo prvo reći da je multikulturni, a to znači da imamo pluralizam razdvojenih kulturnih sistema, za svaku nacionalnu manjinu po jedan. Dalje, može se reći da su ti sistemi manje ili više razvijeni, i to stvara jednu vrstu napetosti u APV. To je prvo zato što razvijenost nekog sistema nije u korelaciji sa brojnošću manjine. Postoje stepeni u razvijenosti sistema, pa uočavamo da je najrazvijeniji mađarski, zatim slovački, pa rumunski i rusinski, a zatim slede hrvatski, makedonski, bunjevački, i dalje redom. Neke relativno malobrojne manjine, kao što su to Rusini, imaju relativno visoko razvijen kulturni sistem, a neke koje su brojne poput Roma nemaju skoro ništa. U kulturni sistem obično ubrajamo stvaraoce i publiku, a između njih posrednike u vidu medija i obrazovnog sistema, uz tela koja predstavljaju donosioce odluka. Dobro razvijen kulturni sistem ima sve nabrojane elemente. Postalo je vidljivo prilikom osnivanja zavoda za kulturu nacionalnih manjina 2008. godine da postoje manjine koje takođe žele tu vrstu ustanove u kulturnom sistemu, ali im ona nije dostupna. Zavode su dobile manjine koje imaju službenu upotrebu jezika na nivou pokrajine, tako da su ostali zahtevi relativno brojnih manjina, kao što su Romi, Makedonci i Bunjevci, da i oni dobiju svoje zavode. Postoji napetost zato što oni osećaju jednu vrstu nepravde da nisu institucionalno podržani.

Multikulturalni sistem vodi još jednoj napetosti – postavlja se pitanje koje su institucije u Vojvodini srpske. Praktično, dosledni razvoj multikulturalizma vodi mnoge vojvođanske ustanove u etničko-srpski karakter, i ta tendencija uočava se pogotovo kroz uticaj Matice srpske, tj. ljudi koji je vode, na programe i rad drugih ustanova.“

Miroslav Keveždi: „Uočljivo je da Srbija ipak najčešće pokazuje samo nijanse etničkog lica, a to je ono koje se neguje kroz multikulturalizam.“ / Foto: iz arhive M.K.

A kakve su njegove „nijanse“, odnosno njegovo mesto u kontekstu celokupnog kulturnog sistema u Srbiji?

M.K.: „Kulturni sistem oslanja se na Ustav, a Republika Srbija je 2006. godine dobila jedan janusovski ustav koji državu određuje i kao građansku i kao etničku. U zavisnosti od političke opcije na vlasti pokazivalo bi se jedno ili drugo lice. Uočljivo je da Srbija ipak najčešće pokazuje samo nijanse etničkog lica, a to je ono koje se neguje kroz multikulturalizam. Pitanje je da li je drugačije i moguće, zato što je i građansko određenje ipak etnički pristrasno – na primer, i u građanskoj državi govorio bi se prvenstveno srpski jezik. Evropa već više od deceniju podržava interkulturalizam, tj. sistem u kojem kulturni podsistemi komuniciraju i razmenjuju sadržaje. Kod nas još nije razvijena svest niti informisanost o takvim tendencijama na Zapadu.

Za Republiku Srbiju je karakteristično i to da je uređena asimetrično, tj. postoje delovi teritorije sa srednjim nivoom vlasti – pokrajinama, i postoje delovi koji taj nivo nemaju. Poređenja radi, zavode za kulturu nacionalnih manjina su suosnovali nacionalni saveti nacionalnih manjina i pokrajinska skupština. Bošnjački, albanski, vlaški nacionalni savet nema pokrajinskog suosnivača s kojim bi osnovali zavode ili druge ustanove. To znači da nema ni finansijera za njihov rad, pa čak i kad ih saveti osnuju, te ustanove propadaju bez sredstava. Za njih bi i vojvođanski multikulturalizam bio poboljšanje.“


Prošle godine sproveli ste istraživanje na temu amaterskih društava nacionalnih zajednica u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ i izdali publikaciju „Status i perspektive amaterizma u kulturi Vojvodine“. Koji su glavni zaključci i preporuke?

M.K.: „Zavod za kulturu Vojvodine (sada Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“) je izvršio 2018. godine istraživanje stanja i perspektiva amaterizma u AP Vojvodini. Treba spomenuti da je amaterizam u APV snažno povezan sa narodnom umetnošću, a u dvadesetom veku je bio snažno udružen sa revolucionarnim težnjama komunizma. Početkom 21. veka amaterizam je počeo da biva odbacivan upravo kao recidiv komunizma i nacionalizma. U tom kontekstu događa se pogoršanje statusa amaterizma, koje se percipira kroz opadanje kvaliteta i kvantiteta amaterskih sekcija, manifestacija i festivala. Izvršili smo pregled podataka o amaterskim udruženjima koje daje Registar udruženja APR, pretragom internet stranica 45 lokalnih samouprava (462 naseljena mesta), internet stranica kulturnih centara, turističkih organizacija, i drugih izvora. Na osnovu rezultata pretrage utvrđena je lista udruženja za koju se sa velikom sigurnošću i u najširem smislu može reći da je to lista amaterskih udruženja. Broj uočenih udruženja u AP Vojvodini je 1.160 amaterskih udruženja. Procena broja amatera u APV je 100.000-200.000 sa značajno većom verovatnoćom da je broj bliži donjoj granici. Na osnovu te liste utvrđen je uzorak i izvršeno anketiranje 20 udruženja. Nakon toga, realizovane su tri fokus-grupe u Subotici, Irigu i Rumi. Na osnovu dobijenih podataka uočeno je da ispitanici imaju dileme spram poželjnog organizacionog modela – da li kreirati ustanovu na pokrajinskom nivou koja bi se bavila amaterizmom, ili možda tim sredstvima pojačati konkurse za amaterske delatnosti? Mlađi sagovornici, koji su edukovani za pisanje projekata su pre za pojačavanje konkursnih linija. S druge strane, većina vidi da postoje neke funkcije koje bi ipak trebala da obezbedi ustanova – transparentnost u radu, visok kriterijum pri izboru žirija i saradnika uopšte, koordinaciju manifestacija, difuziju preciznih obaveštenja o izvorima i procesu finansiranja, kontrolu rada udruženja, praćenje rada udruženja, kreiranje baza podataka o različitim aspektima amaterizma, edukaciju, dolaženje do egzaktnih podataka putem istraživanja, obezbeđivanje prostora za rad i izvođenje.“

Naslovna strana publikacije o amaterizmu u Vojvodini autora Miroslava Keveždija

Prema ovom istraživanju, koje je mesto amaterskog pozorišta nacionalnih zajednica u Vojvodini i kakve su njegove osobine, karakteristike?

M.K.: „Od 1.160 amaterskih udruženja u APV uočili smo 278 kulturno-umetničkih udruženja. Onih udruženja koja imaju etničke prefikse uočili smo 154, a onih koja se pretežno bave pozorištem svega 19. U ovom istraživanju namera nam je bila da utvrdimo što približnje ukupnu populaciju amatera i njene karakteristike, tako da se nismo udubljivali u pojedina područja. Međutim, može se reći da i tu postoji stepenovanje – slikarima je najmanje potreban neko sa strane da im pomaže u radu, i oni najčešće svoju ljubav prema umetnosti zadovoljavaju u kućnim uslovima. S druge strane su pozorišni amateri, kojima nedostaju sale, bine, svetla, ozvučenja. Iako Zakon o kulturi predviđa da ove uslove obezbeđuje lokalna samouprava uočljivo je da one to vrlo slabo rade. Samouprave su ostale bez finansijskih sredstava i male opštine poput Iriga, čak i kad imaju zgradu kulturnog centra, nemaju sredstva za zaposlene, tako da kultura uopšte jedva opstaje. Po analogiji pretpostavljam da je slično i sa Bačkim Petrovcem, jer je i on malobrojna opština. Pozorište se pokazuje kao izuzetno skup poduhvat.“

Samouprave su ostale bez finansijskih sredstava i male opštine poput Iriga, čak i kad imaju zgradu kulturnog centra, nemaju sredstva za zaposlene, tako da kultura uopšte jedva opstaje. Po analogiji pretpostavljam da je slično i sa Bačkim Petrovcem, jer je i on malobrojna opština.

Miroslav Keveždi

Gde su mladi u amaterskoj kulturi nacionalnih zajednica, i ako možete podvući neku paralelu, gde su mladi u kontekstu profesionalne kulture/umetnosti kod nacionalnih zajednica?

M.K.: „I kod nas i u svetu mladima pažnju odvlače društvene mreže, internet i kompjuterska kultura. Za Vojvodinu je pak karakterističan veliki broj malih mesta gde se društveni život često vodi samo kroz amaterska udruženja. Po iskazima dobijenim prilikom istraživanja ta udruženja su uglavnom orijentisana na očuvanje tradicije i identiteta. Konkretno, kad smo postavili pitanje motivacije najjači motiv koji ta udruženja vide kod svojeg članstva su očuvanje identiteta, odmah zatim druženje, a zatim slede putovanja, zabava, edukacija. Status mladih u tim udruženjima nije odlučujući, jer se uglavnom čeka da mladi poodrastu kako bi dobili značajnije funkcije. Mladima je aktivnost u udruženjima prilika da za manje novaca negde otputuju i druže se. Onima koji su u gradovima to je često prilika za odlazak na atraktivnija mesta, u inostranstvo. Već postoji i jedna vrsta „amaterskog turizma“, zato što organizatori iz različitih država nude učešće na festivalima u formatu turističkog putovanja. Tu svi dobiju priznanja, lepo se provedu, a bave se kulturom. Pitanje je da li je tu kultura samo uzgred.

Ovde treba dodati i to da je u Srbiji Zakon o mladima povukao liniju između mladih, tj. onih koji imaju između 15 i 30 godina, i starijih. Tako uočavamo da postoji 110 omladinskih udruženja u APV, ali stičemo utisak i da ne postoji međugeneracijska saradnja već jedna vrsta zatvaranja mladih u svoj geto. Dodaću i to da je istraživanje Fondacije Divac pokazalo da skoro sva sredstva koja se izdvajaju za mlade idu na sport. Ovo je verovatno zato što je u Srbiji uspostavljeno Ministarstvo omladine i sporta, pa druge oblasti nisu u fokusu. Međutim, na ovaj način mladi ispadaju iz kulturnog sistema i možemo se pitati da li bi možda bilo bolje da je u Srbiji uspostavljeno Ministarstvo kulture i omladine?

Mi smo u sve surovijem obliku kapitalizma, a umetnost je na Zapadu uvek pripadala onim delatnostima u kojima tek 1% uspe da se probije i živi od svog umetničkog rada. Iako su u Srbiji još uvek visoko zastupljeni neprofitabilni smerovi, ipak je uočljivo i to da pristup edukaciji postaje sve realniji i određen perspektivom u budućnosti. Uz dugotrajnu zabranu zapošljavanja izgubile su se nade u zaposlenje u javnom sektoru, a neka ranija istraživanja pokazala su da mladi polako odustaju od obrazovanja viših nivoa. Oni koji su obrazovani u umetničkim područjima u amaterskom sistemu pojavljuju se kao potreba i kao uljezi. Bez njih nema potrebnog kvaliteta, ali oni ne rade toliko iz ljubavi koliko za novce, što u strogom smislu amaterizmu ne pripada. Otuda je amaterizam u Srbiji skoro po pravilu polu-profesionalan, zato što se uvek zahtevaju sredstva za koreografe, korepetitore, muzičare, itd.“



Projekat pod nazivom Lice društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave Republike Srbije. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Treba pronaći profesionalizaciju u čitanju predstave, poručuje režiser Jan Čanji

Renomirani režiser Jan Čanji iz Bačkog Petrovca već decenijama prati ne samo aktivnosti profesionalnih pozorišta u Srbiji i u Slovačkoj, ili u svetu, već prati i amatersko pozorište, pogotovo slovačko vojvođansko. Pričali smo sa njim na temu neprofesionalnih i profesionalnih manjinskih pozorišta u Vojvodini, njihovom značaju i položaju, kao i budućnosti.

Kada je došlo do razvitka slovačkog amaterskog pozorišta u Vojvodini i kakvo je ono danas?

J. Čanji: „Do razvitka slovačkog amaterskog pozorišta došlo je na razmeđu `70. i `80. godina 20. veka. Zapravo su u pitanju tri velike predstave. Prva je predstava Ljuboslava Majere „Balada o poručíkovi a Mariutke“, druge su bile predstave Tomaša Hriešika, njih je nekoliko, a na kraju imamo predstavu Miroslava Benke „SOS“. To su tri znamenite predstave, koje su obeležile u širem, čak evropskom kontekstu, naše pozorište, i prema kojima ovo pozorište poznaje Slovačka, ali i svet. Zašto su ove predstave bile toliko dobre? Zato što su se razvijale prema tadašnjim savremenim pozorišnim tendencijama. Ljubo Majera se školovao na Ježiju Grotovskom i poetici siromašnog pozorišta, poljskog pozorišta, pozorišta malih scenskih formi, te je ove forme doneo kod nas, u Petrovac. Niko ih nije znao. Ljubo im je bio blizu, pošto je studirao u Bratislavi. Poznavao je poljsko pozorište, ali Srbi su ga slabije znali. Ljubo je bio u trendu. Kasnije su to bile „Deti“, „Popánštená kotrba“, ali je sve to bilo na principu o kojem govorim, koji je tada vladao u svetu. Tomaš Hriešik – Maško i dolazak postmoderne u naše krajeve, u Slovačkoj je briljirao predstavom „Marat vs. Sade“, cela Slovačka je ustala i aplaudirala ovoj predstavi. To je bio dolazak postmodernizma. Slovaci ga nisu poznavali, ali mi jesmo. Mi smo bili u trendu. Mi smo pratili one najsavremenije, kvalitetne procese inscenacije. Isto kao i pozorište pokreta, predstava „SOS“, to je tada bilo fantastično. A naši ljudi su znali sa time da se nose. Znali su ga približiti gledaocima, glumcima. U današnje doba, nažalost, ovakve trendove ne nalazimo. Nemamo nikakav smer. Sve su to klasične, već viđene stvari, tj. klasične pozorišne predstave, koje mi, nažalost, u datoj situaciji ne umemo uraditi ni u profesionalnom pozorištu, pošto nemamo mogućnosti, novca, ljudi… A mi, odjednom, želimo od toga da napravimo pozorište. Predstavu. Treba se vratiti u Evropu i pogledati gde je put kojim ide savremeno pozorište. Prema iskustvu, još jedna greška naših ljudi je što ne posećuju festivale i ne prate nove tendencije. Kada i dođu na festival, odrade svoju tačku i ne gledaju ostale, jer ih to ne interesuje, ali tu je greška. U Evropi, npr., u slovačkom pozorištu, aktuelan je ponovni izlazak pozorišta u ambijentalni prostor, u eksperiment, performans. Mi to radimo? Kada smo poslednji put imali performans na takmičenju „Pozorišne lovorike“? Ja se ne sećam, ali nije bitno. Moramo da pratimo evropske trendove, da bi neko pratio i nas, a ne ići na ono osnovno, klasično, tradicionalno pozorište, jer za to nemaju sredstva ni velika pozorišta.“

Moramo da pratimo evropske trendove, da bi neko pratio i nas, a ne ići na ono osnovno, klasično, tradicionalno pozorište, jer za to nemaju sredstva ni velika pozorišta.

Jan Čanji

Uzmimo u obzir šire lice amaterskog pozorišta u manjinskom kontekstu, kada imamo na umu da se prošle godine nije održao tradicionalni Festival amaterskih pozorišnih grupa Vojvodine, koji se inače održava u Staroj Pazovi, i to zarad nedostatka finansija i nedostatka razumevanja vladajućih struktura. Kakvo je to lice amaterskog pozorišta?

J. Čanji: „Pre 15 godina, trudili su se rešiti problem postojanja amaterskih pozorišta osnivanjem profesionalnih manjinskih pozorišta, koja su se, nažalost, obrušila u svojim osnovama. Problem je, zapravo, što nisu imali na čemu da zasnuju svoje postojanje. Ne može postojati profesionalno pozorište bez školovanog glumca. Što znači, ako nismo stvorili mesto na akademiji za izučavanje slovačkog, rumunskog, rusinskog pozorišta, – Mađari su se izborili, naravno, sa podrškom matične države, – ne možemo da očekujemo, da će naše pozorište napredovati. Neće. Jer, studenti koji studiraju u Slovačkoj, u velikom broju će tamo i ostati, jer se tamo mogu adekvatno angažovati. Znači, neće se vratiti. To školovanje smo sami ukinuli, a ukinuli smo ga na taj način, što nismo umeli da nađemo zajednički jezik, nismo zajedno prodiskutovali. Mi ne diskutujemo. Ne susrećemo se. Zato nam ovo sve ovako traljavo izgleda. Kada bismo se susreli, lako bismo odredili neke prioritete i ne bi se desilo to što prošle godine nije bila pokrajinska smotra amaterskih pozorišta. Za time bi morali da stoje i Slovaci, Rusini, Rumuni, Mađari, da bi to dobilo veći doseg, da ne bi bilo da se žalimo samo mi „mali“. Zajedničkim silama se to može. O tome zaista treba razmišljati. Treba organizovati naučni simpozijum i reći da je naše pozorište, nažalost, posle projekta formiranja profesionalnog pozorišta, prestalo da funkcioniše, propalo je.“

Osnovni problem vidite u ne razrešenom pitanju školovanja pozorišnih stvaraoca u manjinskim pozorištima, iako su Slovaci pre nekih 10 godina pokušali da školuju glumce u jednokratnom projektu Studio glumačkog staralaštva?

J. Čanji: „Nažalost, slovačko vojvođansko pozorište, a sa njime i pozorišta vojvođanskih manjina, propalo je zbog finansijskih dotacija. Zašto nije propalo mađarsko pozorište, Újvidéki színház, na primer, vodeće pozorište u celoevropskom kontekstu? Tamo je jaka podrška matične države. Naša matična država za ovako nešto, nažalost, nema nekog razumevanja. Projekte daje kome daje. Ni vodeća struktura, koja to može međudržavno rešiti, ne rešava to. I Rusini i Slovaci spadaju pod Slovačku republiku. Bio je jedan pokušaj, da se prilikom Petrovačkih pozorišnih dana održi konferencija dekana, rektora umetničkih akademija, kada su svi bili prisutni, i Srbi i Slovaci. Nažalost, to je bila retka situacija, dok je u Slovačkom vojvođanskom pozorištu još uvek vladao entuzijazam, dok se mislilo da će države dati podršku i da će se ovaj problem rešiti na međudržavnom nivou, a ne samo na nivou projekata, koje ovo neće pokriti. Samo što ni srpska, a ni slovačka struktura za to nije imala razumevanja, a to tvrdim samo radi toga, jer sam u to vreme bio direktor pozorišta i znam kuda je, u to vreme, pozorište htelo ići. Ali, kada se videlo, da za ovo pozorište ne postoji razumevanje u umetničkom smislu, nego samo u političkom, da bi neko mogao da maše papirom da imamo Slovačko vojvođansko pozorište, odrekli smo se funkcije i zato se to dalje nije nastavilo, zato i danas jesmo tu, gde jesmo.“

Jan Čanji: „Za ovo pozorište ne postoji razumevanje u umetničkom smislu, nego samo u političkom, da bi neko mogao da maše papirom da imamo Slovačko vojvođansko pozorište.“

Prema vašem mišljenju, savremena amaterska i profesionalna pozorišta samo životare i traže put ka savremenim trendovima?

J. Čanji: „Tako je. Za vreme mog direktorskog položaja, umetnički savet na čelu sa Vladislavom Fekete, upravni odbor na čelu sa Ljuboslavom Majerom, znači, jak pozorišni vladajući sastav, odlučio je da se radi savremena drama kamerne orijentacije. Na primer, tada je nastala fantastična predstava „Vina“, gde se na projektu srelo tri profesora: prof. Rončević iz Beograda, prof. Ciler iz Bratislave i prof. Majera iz Banske Bistrice i Novog Sada. Znači, troje akademskih profesora je učestvovalo u nastanku jedne predstave. Savremene predstave. Bilo je i manje uspešnih predstava, nećemo ih imenovati. Bolje da se posvetimo onima koje su uspele. A uspele su samo zato, što je postojala komunikacija. Postojala je politika. Znalo se šta se i zašto se želi. A želelo se sa najboljima, koji su pratili evropske trendove i koji su svojom praksom dokazali da oni pripadaju samom vrhu.“

Kakvo je lice našeg društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem? Kakav je domet ovih pozorišta na naše sveukupno društvo?

J. Čanji: Još je Sveti Avgustin rekao, kakvi bogovi, takvo pozorište. Stoga, kakve su naše vođe, takvo će biti pozorište. Pozorište oslikava vreme. Nažalost, naše stvaralaštvo je posleratno, savremeno, kada se traže vrednosti. Kada zakoni i vrednosti nisu definisani, tražimo gde smo. Tražimo svoje mesto pod suncem. Tako i pozorište traži svoje mesto pod suncem, i prema mom mišljenju, veoma malo ukazuje na greške koje nađe u ovom društvu. Zašto slabo ukazuje na ove greške? Zbog toga što u traženju lica društva nema adekvatne tumače onoga što želi da kaže. Zanči, možda pozorište i ima neku želju da na nešto upozori, samo što to ostane u tolikoj meri skriveno, neshvaćeno, jer nema ko da ga pročita i nema ga ko objasniti gledaocima. Što znači da treba naći onu profesionalizaciju, ali ne u smislu školovanja, već profesionalizaciju u smislu čitanja predstave. To je teatrologija, a mi, nažalost, nemamo teatrologe. Treba razmišljati o tome da li ih treba negde naći, jer oni profesionalno ukazuju na ono što škripi i kojim putem treba ići. Jer, ovako, sami od sebe, to nećemo naučiti. Imamo volju za glumom, ali se nekako plašimo suočiti sa drugima sa onim što radimo, jer imamo svoje izgovore. Ali nekada treba ipak reći „Da, to želim, to ću i uraditi.“, ili, ipak „Neću to uraditi.“ Pa, nekada nešto i ne treba uraditi. Neka to ostane mlađim generacijama.“

Dakle, ta odskočna daska da se mi, pozorišni aktivisti, probudimo, je zapravo u suočavanju stavova i u komunikaciji sa drugim pozorišnim aktivistima, pozorištima, pozorišnim trendovima, teatrolozima, sa ljudima, stručnjacima koji vole pozorište i znaju da rade u njemu?

J. Čanji: „Meni bi bilo drago kada bismo konačno o pozorištu počeli da razgovaramo pozorišnim rečnikom, a ne rečnikom pozajmljenim iz ekonomskih, političkih i ostalih segmenata naše društvene egzistencije. Dakle, o pozorištu – pozorišno.



Projekat pod nazivom Lice društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave Republike Srbije. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Deca i mladi u Dramskom studiju CEKOS-a u Sonti neguju interkulturalno pozorište

U zapadnom delu Vojvodine, u multietničkom selu Sonta, već nekoliko godina po nesvakidašnjem pristupu u pozorišnom stvaralaštvu ističe se Dramski studio CEKOS-a. Ova pozorišna trupa koja okuplja pre svega decu i mlade kojima je pozorišni izraz blizak nastala je kao dramska sekcija u okviru Osnovne škole „Ivan Goran Kovačić“ još 2011. godine. Zatim je nekoliko godina nastupala pod imenom Dramska trupa „Ište Pozor“ i tek 2015. godine će promeniti ime u Dramski studio Centra za kulturu i obrazovanje Sonta jer je u međuvremenu osnovano udruženje CEKOS.

„Dramski studio postoji još od 2011. godine, ali prošao je kroz nekoliko transformacija, da bi osnivanjem udruženja CEKOS-a i pozorišna grupa u okviru njega dobila svoj novi dom,“ kaže predsednik CEKOS-a i mentor Dramskog studia Nikola Dobrijević, inače nastavnik srpskog jezika u sonćanskoj osnovnoj školi. „CEKOS su osnovali upravo đaci te škole zajedno sa mnom. Od samog početka ovu dramsku grupu zapravo su činili i čine velikom većinom bivši i sadašnji đaci te škole, te se ona ne može odvojiti od školske dramske sekcije, ali je učeničko udruženje tu da olakša mnoge tehničke stvari u radu i bude od pomoći školi.“

Od samog početka ovu dramsku grupu zapravo su činili i čine velikom većinom bivši i sadašnji đaci te škole, te se ona ne može odvojiti od školske dramske sekcije, ali je učeničko udruženje tu da olakša mnoge tehničke stvari u radu i bude od pomoći školi.

Nikola Dobrijević

U fokusu ceo pozorišni proces, ne samo plasiranje poruke

Premijera predstave „Smešna bajka“ 2017. godine / Foto: CEKOS

Dramski studio je za osam godina, koliko već postoji, postavio jedanaest pozorišnih  predstava, njegovi članovi su napisali osam dramskih tekstova i izdali četiri knjige. Pored toga, realizovane su i mnoge druge aktivnosti, a najvažnija je pozorišni festival „Nedelja pozorišta“ koji će ove godine po peti put biti održan u Sonti.

Ovi mladi pozorišni stvaroci ne beže od teških ili komplikovanih društvenih tema koje u svojim predstava obrađuju, kritikuju, sučeljavaju se sa njima. Treba naglasiti, da je u njihovom fokusu ceo proces pozorišnog stvaranja, a ne samo puko plasiranje poruke.

„Teme kojima smo se bavili bile su različite. U poslednje vreme dosta se bavimo interkulturalnošću, diskriminacijom, prihvatanjem različitosti i generalno edukacijom budući da radimo sa decom i mladima i da publika takođe često spada u ove starosne grupe. No, bez obzira na to, mislim da nam u osnovi tema nikad nije bila primarna,“ kaže naš sagovornik Nikola i dodaje:

„Izraziti sam protivnik ideje da je u pozorišnom delu dovoljno baviti se nekom društveno važnom temom ili poslati izvesnu poruku, a zanemariti samo pozorišno stvaranje. Radije bih gledao dobru dramatizaciju telefonskog imenika, nego loše izvedenu i plasiranu poruku o nasilju u društvu. Naša glavna tema je pozorište i time se bavimo, a teme se već nekako nametnu.

Izraziti sam protivnik ideje da je u pozorišnom delu dovoljno baviti se nekom društveno važnom temom ili poslati izvesnu poruku, a zanemariti samo pozorišno stvaranje.

Nikola Dobrijević

Pored toga, ovi mladi ljudi imaju i drugačiji pristup u pozorišnom radu sa decom i mladima, na neki način ga možemo opisati kao inovativni, jer svakako spada među nesvakidašnje pristupe pozorišnoj umetnosti u ruralnim sredinama.

„Ono što je inovativno, kako si rekla, jeste naš pristup i metodologija u radu i tom nam je prilično važno,“ kaže Nikola Dobrijević. „U radu sa decom i mladima od početka rada postičemo njihovo stvaralaštvo. Fraza „dečje stvaralaštvo“ ne znači ništa ako im donesemo gotov tekst i kažemo im šta treba da rade. Tu prestaje njihova kreativnost. Podstičemo ih da oni kreiraju priču, tekst, režiraju, osmišljavaju scenu itd. Samim tim rad je orijentisan i na proces, a ne samo na produkt. Pratimo njihov rad i razvoj i tako im postavljamo druge zadatke.“

Nikola Dobrijević (u sredini) tokom promocije knjige Naša zajednička uloga sa istoimenim dramskim tekstom čiji autori su glumci predstave (2016.) / Foto: CEKOS

Važna komponenta Dramskog studija jeste interkulturalni pristup i socijalno angažovani teatar.

„U našem radu svakako ima i socijalne angažovanosti, a interkulturalnost jeste nešto čime se zaista u poslednje vreme mnogo bavimo, a pogotovo kroz dramski studio. Kao prvo, sredina u kojoj radimo je izrazito interkulturalna, a i sami osnivači i članovi udruženja i dramskog studija dolaze iz različitih etničkih grupa i kod nas je to nešto što se doživaljava kao podrazumevajuće i niko o tome suštinski ne razmišlja,“ kaže Nikola.

„Potreba za radom na ovu temu potiče od toga što oko nas nije sve tako. Naša opština, okrug i pokrajina, oduvek znana po svom mutlikulturalizmu, zapravo pati od problema segregativnog multikulturalizma,“ objašnjava naš sagovornik. „To se manifestuje tako što imate situacije da dva susedna sela u Vojvodini različitog etničkog sastava  jedva da sarađuju, da su mladi međusobno slabo povezani i ne poznaju se i da i dalje postoji veliki broj predrasuda i stereotipa. Za nas je ovo izazov i želimo da radimo na unapređenju interkulturalne saradnje mladih.“


Pročitajte i ovaj članak: Lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem


Interkulturalno pozorište u omladinskom radu

CEKOS je 2018. godine realizovao projekat „Interkulturalno pozorište ruralne Bačke“ koji je podržala Evropska omladinska fondacija koja je jedan od retkih donatora koji prepoznaje važnost osnaživanja malih, lokalnih, često ruralnih zajednica kroz podršku rada organizacija za mlade koje deluju u takvim zajednicama.

„Naš nedavni projekat „Interkulturalno pozorište ruralne Bačke“ se upravo bavio malopre pomenutom temom: spojili smo 16 mladih iz celog okruga i učili ih o interkulturalnosti i pozorištu. Kao rezultat dobili smo 5 pozorišnih performansa koji se bave problemima sa kojima se suočavamo svaki dan. Oni su pošli iz svoje lične perspektive i svakodnevnice, iz dokumentarnog iskustva i nadogradili to u vrlo interesantne i komične izvedbe,“ Nikola Dobrijević približava projekat.

„Tema jednog performansa bio je komšiluk u kome žive Mađarica, Slovakinja, Hrvatica i jedan mladić iz Bosne koji gunđaju svaki dan jedno na drugo dok ne spoznaju koji to problemi muče onog drugog. Imali smo jedan performans o migrantskoj krizi koja je vešto povezana sa izbeglištvom tokom rata devesetih, jedan performans o sudbini Roma, jedan performans o narcizmu malih razlika gde se na kraju pripradnici jedne iste etničke grupe posvađaju. Publika je to vrlo dobro prepoznala u svom okruženju,“ kaže ovaj mladi nastavnik i omladinski aktivista.

Svojevrsni moto Dramskog studija CEKOS-a / Foto: CEKOS

U okviru ovog projekta nastala je i predstava „Ruka ruci“ koju su napravili mladi članovi Dramskog studija i koja se i trenutno igra.

„U pitanju je interkulturalna komedija o jednom tipičnom vojvođanskom selu zahvaćenom trenutnim migracijama stanovništva sa istoka na zapad i o jednom starom dobro poznatom motivu, a to je zabranjena ljubav,“ priča Nikola i dodaje:

„Svi rezultati tog projekta zajedno sa opisanom metodologijom rada i istorijatom dramskog studija mogu se naći u priručniku „Interkultralno pozorište u omladinskom radu“. Ako neka dramska trupa želi da ga koristi u svom radu, mogu nam se javiti za primerak,“ kaže on.

Ko su glumci, reditelji i scenaristi pozorišne trupe?

Publikacija „Svet na kakav smo navikli“ – 2019. / Foto: CEKOS

„Sve je počelo od naše druge predstave „Svet na kakav smo navikli“ u sezoni 2012/13, čiji tekst smo u vidu publikacije promovisali 23. aprila, kada smo obeleželi Svetski dan knjige. U pitanju je bila predstava koja je nastala na probama dok su glumci, tada učenici šestog razreda osnovne škole, improvizujući osmislili tekst i izrežirali scene, uz moju malu mentorsku podršku. Taj tekst su nam posle tražili da igraju u drugim pozorištima (Apatin, Bačka Palanka) i to smo shvatili kao signal u kom pravcu treba da idemo,“ podseća se Nikola.

„Nekoliko godina kasniije došli smo do toga da imamo samostalne pisce, reditelje i dokazalo se da sam ja zapravo najlošiji reditelj tu i da klinci mogu mnogo bolje od nas. Predstavu „Pozorišni bonton“, koju su režirale dve tada 11-godišnjakinje, nisam video do premijere, niti prisustvovao na probama. Sa tom predstavom su učestvovale na festivalu u Srpskoj Crnji i dobile nagradu za najbolju predstavu i podelile drugu nagradu za najbolje glumačko ostvarenje. Meni lično to nije uspelo nikad,“ kaže Nikola, zadovoljno se smeškajući.

Pozorišne radionice i negovanje novih pozorišnih stvaraoca su alfa i omega u Dramskom studiju CEKOS-a / Foto: CEKOS

Pored malopre pomenutog, bilo je i drugih nastupa, nagrada, rezultata. Predstava „Naša zajednička uloga“ bila je proglašena 2016. za najbolji projekat na programu Mladi su zakon – Zapadna Vojvodina.

„Učestvujemo na smotrama i festivalima, često organizujemo gostovanja u školama ili domovima kulture u okolini,“ dodaje Nikola, ali podseća i na svakodnevnicu, koja baš i nije tako svetla.

„Jako je malo mogućnosti, naročito poslednjih godina, da negde nastupite. Sve je manje festivala i interesovanja drugih škola za gostovanja, a postoje i takmičenja na kojima je teško iz naše pozicije da budemo konkurentni, naročito jer mnogo profesionalaca sada radi sa dečjim i omladinskim trupama. Trudimo se kada postavimo predstavu da je što više odigramo. Većina predstava se odigra u proseku 8-9 puta, a neke i više, poput pomenutog „Pozorišnog bontona“ koji smo igrali 23 puta.


Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Statvovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.

Lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem

“Bez karaktera, šta god da radimo, naša umetnička dela će uvek biti osrednja, hrabrost je uvek prvi uslov estetike.”

(Gistav Flober)


Samoobrazovanje

Odlažem ovaj tekst. U tom odlaganju krije se izvesna multidimenzionalnost. To, što uglavnom nemam za koga da pišem, ne spada u ovu multidimenzionalnost odlaganja, to je pitanje kulture nečitanja (tj., ako bi se sa njime ušunjala efektna provokativna fotografija, možda će se neko kraj njega i zadržati, a bez toga će pak biti inertno, momentalno “odrolan”). Ali to, zaista, za mene nije ono najgore!

Tekst govori o oblikovanju društva pozorištem. Za mene, pisanje o pozorištu je privatna stvar, osećajna i delikatna, skoro ikonoboračka, i pitanje je nekog permanentnog samoobrazovanja. Jer, ako se makar i uzgredno okrenem za sobom, mogu zaključiti da je ono što me je prikazivalo, dublje dotaklo, činilo smislenom , učilo odvažnošću i građanskom ukusu i približavalo ka intelektualnom uzemljenju, bilo odrastanje uz pozorište, kraj pozorišta i sa glumcima. Ovo čuvam kao jednu od najvećih životnih dragocenosti.

Konačno, ceo svet je pozornica i život se igra kao melodrama. Naravno, to je u domenu samoobrazovanja, što je nezanemarljivo u celoj stvari. To je, naravno, individualna obaveza, premda pozorište, za individualca koji je rezonovan raditi na sebi, nudi kodeks ponašanja i razmišljanja, otkrivanja lepote. Etika i estetika, konačno, pripadaju jedna drugoj.

Dozvoliću sebi da parafraziram, Dž. B. Šo je ovako prvobitno definisao emancipaciju, koja je trebalo da bude prepuštena ženama, pa bih rekla da je pozorište prilično važna stvar da bi bila prepuštena društvu, neoliberalno-kapitalističkom društvu. Post-tranzicionalnom i večno transformatorskom.

U celoj ovoj delikatnoj stvari mi nedostaje punovažni analitički nespokoj, k tome i neiluzivan uticaj ljudske situacije, i treće, zatim, najviše me prati patnja. Patnja nad riđom, koja je zahvatila nezamišljanje u suštinu, u neke podvodne tokove našeg društva. Društvo „ima lice, ali ne i obraz“, ovakva teza je, svojevremeno, rezonovala pri definisanju fejsbukomanije. Hajde da to parafraziramo!

Društvo nema lice… Tako ću to reći, paronomazijom, naime je, većinom, bezlična. Patnja je nužna. Bez nje nećemo nikud krenuti. To je stvar koja nas određuje… Ali, kao zver dekadentnog, pljačkaškog (kvazi) „burazerskog“ kapitalizma, da se naučimo samoobrazovati i dospeti do renesanse postepenog otkrivanja, konstantnim razmišljanjima i naivnosti hrabrosti.

A sada, već ionako nemamo vremena da se zamislimo, sanjamo, naivno kušamo postepenost otkrivanja stvari i letimo ka zvezdama… Sve je eksplicitno i tvrdo instantno. Decenijama zaprašivano prostotama, društvo se prikazuje u najgorem izdanju. Vlada kakistokratija, groteskno je u konfliktu sa subliminalnim. Kraljuju klevete i nonsens dekadentnih Microsoft kauboja.

Pojeftinili smo i usitnili se! Trudimo se pronaći sebe. Otkopati blato i videti obrise građanske ljubaznosti, građanske prikladnosti i intelektualne kritičke mase, masovnog odricanja inteligencije, koja je pokorna i krotka. Da li je dovoljna osrednjost? Nečekanje na Godoa? Da li je dovoljan zlatokopački senzibilitet? Da li su dovoljni načini nedostojni čoveka i inflacija okrutnih i bez snova? Kulturna kontaminacija u komunikaciji. Ako da, onda ne kukajte što vaspitavamo neintelektualno nekritičke estradno nezahtevne gledaoce. Bez usuđivanja, a po potrebi i osuđivanja! Gledaoce prostote. Gledaoce hleba i igara! Dobro je bilo! Već su kukali, pa više neće?!

Pozorište je rezultat graničnih situacija

A. Žari: Kralj Ibi, 1989, režija: Ivan Hansman Jesenski

Granična situacija među životom i smrću je oduvek probni kamen dobre književnosti. Hemingvej je, na kraju krajeva, tvrdio, da je najidealnija situacija kada se radi o nasilnoj ili tragičnoj smrti. Svi pisci to znaju, a ipak se malo kome posreći da odsedne na ovoj granici. Proživeti na njoj ceo život čini se, na prvi pogled, kao nešto nepodnošljivo.

Veliki umetnik pak zna da ta granica sublimira, da je sakrivena u svakom, i onom najobičnijem doživljaju, tako da, hteli to ili ne, živimo, ustvari, na njoj, i samo kukavice i glupani pred time zatvaraju oči.“ (Ljubomir Feldek)

Pozorište je to uspelo u onim najtežim vremenima. Pozorište ne leči, ne može menjati svet, ne vraća sasvim dostojanstvo, ne služi za zabavu, ali je ipak i ono nešto što omogućava bolje razumevanje sveta u kojem živimo… Specifični je element, neka vrsta subverzivne aktivnosti. Kada je potrebno. Proživljavamo zaista graničnu situaciju!

I želela bih da grešim kada kažem da osećam neki manjak predstava koje bi nudile, kao što kažem, razumevanje života ili neku vrstu revolta. Malo je inscenacija koje bi karikaturno „našminkale“ društvo. Zašto onako dozirano, stilski i nestašno ne dopreti do politički angažovanog pozorišta?! Koje u svom štitu ima podsmeh ideološki ofarbanog društva. Manipulacije u društvu i građanstvu. Da misao i pobuna budu prvorazredne, a u drugom planu su neisključivi, estetski kanoni.

Bili su hrabri i jake šamare društvu krajem 20. veka dala su trojica pozorišnih zmajeva – režiseri Tomaš Hriešik-Maško, Ljuboslav Majera i Ivan Hansman. Izrekli su svoje stavove, za njima nepokolebljivo stajali i trudili se da ih kroz predstave propovedaju i drugima. Dve inscenacije bile su napravljene iz revolta, sličnih poetika i ambijentalnog, crno-belog ilustrovanja, minimalističke scenografije i ukusne ekspresije. Radi se o dvema inscenacijama: „Kralj Ibi“ Alfreda Žarija (1989.) u režiji Ivana Hansmana, i Aristofanova „Lisistrata“ (1993.) u režiji Ljuboslava Majere.

Obe predstave imale su u štitu neiluzivno uticanje ljudske situacije, i bile su u pravo vreme, na pravom mestu! Prikazivale su direktne poroke i probleme društva – radilo se o pokretljivom dobu pre raspada Jugoslavije, o nasilnoj mobilizaciji u građanskom ratu na ex-Yu prostorima i bile su usmerene protiv ponašanja vladajuće elite. Sećate li ih se?

Ibi je debeo, nečastan, glup, nekompetentan, pohlepan, okrutan i zao. Uprkos tome, ili, pre, zbog toga, ova karikatura političara sa vrha će se u fiktivnom poljskom kraljevstvu dočepati moći, krašće, ješće i uništiće sve što može. Apsurdno komična priča evocira i pitanje: šta će uspeti da zaustavi nezasitu ljudsku čežnju za moći i imetkom? I da li bi je uspelo nešto zaustaviti kod pojedinaca bez spone ka moralnim vrednostima?

Parodija francuskog pisca recesije, Alfreda Žarija, na klasične pozorišne komade izazvala je skandal u Parizu već krajem 19. veka, ali je na kraju postala ključni tekst za novonastajuće umetničke pokrete. Tata Ibi, alijas Miroslav Babiak, bio je direktni udar na kult ličnosti Miloševića. Istorijske su njegove smele improvizacije, koje je dopisao a zatim izustio automontaži, u primeru tipa:

“Autono máš? Mám! Tak čo ideš pešo?” („Imaš auto? Imam! Pa, zašto onda ideš peške?“)Bila je to direktna aluzija na krah savremenog vojvođanskog „autonomaštva“. Na kraju krajeva, za rimejk „Kralja Ibija“ se Miroslav Babiak odvažio zajedno sa režiserom Janom Čanjijem – bio je to naročiti događaj prilikom proslave 150 godina pozorišta u Petrovcu 2016. godine.


150 godina pozorišta u Petrovcu 2016. godine / Foto: FB stranica 150 rokov divadla v Petrovci

Režiser Majera je, zloslutne 1993. godine, u periodu mobilizacije, bez slučajnosti izabrao antičku komediju „Lisistrata“, čija fabula je korespondirala sa teškom realnošću. Kratka fabula:

Atina, 411. godina p. n. e.

20 dugih godina besni okrutni građanski rat između dva najveća grčka grada-države: Atine i Sparte. Krvavi masakri, silovanja, gladovanja i epidemije uništavaju ljude i državu. Više se niko ne seća zašto je rat započeo, niko ne zna zašto bi trebalo da se nastavi, a mir je u nedogledu. Za muškarce je rat posato smisao života. Zato se žene odluče osigurati mir. Lisistrata spaja atinske i spartanske žene koje se zajedno zaklinju da će se odupreti svim seksualnim aktivnostima dok njihovi muškarci ne sklope mir. Od ove činjenične radnje se kasnije razvija cela serija komičnih peripetija: Da li će žene uspeti da ispune svoje obećanje? Kako će se sa time izjednačiti muškarci? Da li će sklopiti mir, ili su za njih rat i bitke važnije od seksa i razmnožavanja?

Jakim pacifistički i humanistički orijentisanim pozorišnim inscenacijama dragocenih režiserskih ličnosti – Ljuboslava Majere i Ivana Hansmana, vraćaćemo se i zbog njihove odvažnosti. Bili su to istinski, prekretački pozorišni događaji, koji su budili život! Vraćali su nam dostojanstvo? Valjda, da, ne da se to pogrešiti!

Od tih vremena prošlo je tačno tri decenije! Postali smo loši ljudi u teškim vremenima, ili je naše siromaštvo oglođalo naše dostojanstvo, zahvaljujući čemu smo postali smireno tolerantni prema nasilju i nepravdi?

„Tamo gde je politika iznad života, gde je moć iznad sveopšteg interesa a manipulacija i razne vrste iskorištavanja su postali put i životni stil, nemoguće je govoriti o nekom dostojanstvu, bar ne o onom, koje političari pružaju ili vraćaju.  Dostojanstvo je, isto kao časnost, moral, samosvest, usađeno u ličnosti pojedinaca, ili ga nema.“ (Filip David)

Bezgraničnost ipak vlada u kulturi i zato treba sebi dozvoliti da, pozvaću se na Rufusa „ne želeti samo o plitkom bolu svirati“ u periodu „obavezne radosti“.

(Tekst je posvećen životnom jubileju Miroslava Babiaka i 30. godišnjici znamenite inscenacije „Kralj Ibi“ pozorišta „VHV“, Petrovac.)


Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Statvovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.

Dramska grupa HKC „Bunjevačko kolo“ prikazuje našu narav i situaciju u društvu baš onakvom kakva jeste

Hrvatski kulturni centar „Bunjevačko kolo” u Subotici, pri kojem radi i dramska grupa pod budnim okom reditelja Marjana Kiša, je najbrojnije hrvatsko društvo u Vojvodini. Ovo kulturno udruženje je osnovano 1970. godine. Godinu dana ranije je grupa subotičkih hrvatskih intelektualaca, koji su organizovali i vodili gradsku folklorno-turističku manifestaciju Dužijanca 1968. i 1969., uočila potrebu za osnivanjem institucije čiji bi cilj bio stalni rad na prikupljanju, proučavanju, negovanju i očuvanju kulturne baštine Hrvata Bunjevaca. Uz to i da doprinese razvoju novih oblika i sadržaja kulturnog stvaralaštva ove manjinske zajednice.

Dramska sekcija HKC “Bunjevačko kolo” u Subotici pod vođstvom Marjana Kiša

U HKC “Bunjevačko kolo” su bili posebno aktivni ansambl narodnih plesova i pesama pri folklornoj sekciji, zatim muzička, likovna  i dramska sekcija, koja je u međuvremenu prestala sa radom. Ipak, aktivnosti dramske grupe su pre tri godine obnovljene zahvaljujući reditelju i dramskom piscu Marjanu Kišu.

“Naša dramska grupa je osnovana pre tri godine, jer se ukazala potreba da pored folklora i tamburaša postoji i drama,” kaže Marjan Kiš koji dramsku sekciju i vodi. “Ona je postojala pre desetak godina, ali se ugasila i nestala. Onda sam okupio ekipu i počeo sa radom.”

Kiš ocenjuje da je upravo u periodu, kada se ponovo okupila dramska sekcija, ovo kulturno društvo Hrvata u Vojvodini zapalo u ozbiljnu krizu. “I to u kadrovsku i finansijsku krizu, delom i političku i nastalo je prilično rasulo,” kaže naš sagovornik. “Skoro je prestao sa radom folklor sa svoje dve uzrasne grupe, nije više bilo pevačke i tamburaške sekcije. Dolaskom novog predsednika sredinom pretprošle godine, došlo je do postepene stabilizacije društva.”

Kako kaže naš sagovornik, srećom, on nije otišao i tako su uspeli smo da sačuvaju dramsku sekciju. Zbog ovih događaja uradili su samo jednu predstavu  “Ča Grgina huncutarija”:

Marjan Kiš (prvi sleva) posle izvođenja predstave „Ča Grgina huncutarija“ / Foto: Subotica.com

“Ona je rađena na bunjevačkoj ikavici prema mojem tekstu i režiji,” približava predstavu sam autor. “Bunjevačka ikavica je veoma specifična i skoro da nema autora koji mogu napisati predstavu na ikavici. Ne volim da učestvujemo na festivalima, koji su takmičarskog karaktera, ali smo prošle godine učestvovali u Somboru na festivalu tog tipa i dobili smo nagradu za najbolju predstavu i glavnu mušku ulogu,” kaže Kiš.

Profesionalizam u redovima manjinskih pozorišta

Pojedini pozorišni stvaroci koji su aktivni u manjiskim pozorištima smatraju da je formiranje profesionalnih manjinskih pozorišta u Vojvodini mač sa dve oštrice. Zajednica Hrvata u Vojvodini svoje profesionalno pozorište za sada nema. Ali da li bi trebalo da ga ima i kako bi to uticalo na amatersko pozorišno stvaralaštvo?

“Teško pitanje, težak je i odgovor,” razmišlja naglas Marjan Kiš. “Nisam potpuno siguran šta bi tu bilo dobro učiniti. S jedne strane u Subotici imamo srpsko i mađarsko pozorište u okviru Narodnog pozorišta. Postoje političke inicijative da se osnuje i hrvatsko. Da bi me razumeli, moram malo razjasniti situaciju,” kaže naš sagovornik.

Predstava „Ča Grgina huncutarija“ je na redovnom repertoaru Narodnog pozorišta u Subotici.

“Bunjevački je autohtoni i izvorni jezik Bunjevaca – Hrvata u ovom kraju, ali smatra se jednim oblikom hrvatskog jezika. Isto kao, recimo, dalmatinska ikavica. Moja predstava je, kako sam već naveo na toj ikavici. Nju prihvataju i Hrvati, ali i sve nacije u Subotici. Jezik je interesantan, pitak i melodičan, i opšte prihvaćen. Ako bi se osnovalo hrvatsko profesionalno pozorište, to bi podrazumevalo izvođenja na hrvatskom jeziku, za koja mi u Subotici baš trenutno i nemamo kadrove,” pojašnjava situaciju reditelj Kiš.

Ako bi se osnovalo hrvatsko profesionalno pozorište, to bi podrazumevalo izvođenja na hrvatskom jeziku, za koja mi u Subotici baš trenutno i nemamo kadrove.

Marjan Kiš

“Na žalost,  u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata u Subotici smatraju naš način rada manje vrednim, jer je to kao “pučko- narodno kazalište”, koje po njima nema veliku umetničku vrednost. Oni preferiraju “ umetničke vrednosti“ što po njima podrazumeva hrvatski službeni jezik,” kaže on.

Marjan Kiš u kulturi radi skoro 40 godina i dobro poznaje ovdašnje ljude, iz čega proizilaze i njegova razmišljanja i stavovi.

“Radio sam puno predstava, dečijih i za odrasle, radio sam nekoliko TV serijala na ikavici, od kojih je jedan prikazala i RTV Vojvodine. Mislim da Hrvatsko pozorište na ovoj teritoriji može da radi sa uspehom samo ako bi u njemu bila i ikavica,” smatra naš sagovornik. “Na hrvatsku predstavu bi se napunila sala samo na premijeru, posle teško. Osnivanje profesionalnog pozorišta pretpostavljam da bi delom uticalo na amatere, ali mi smo toliko jaki, da bi oni bili na šteti“, tvrdi Kiš.

Za predstave koje priprema dramska sekcija sa Marjanom Kišom interesovanje je veliko. “Mogu reći da sam ponosan na rezultate koje smo kao ekipa postigli. Zahvaljujući mojem imenu i ranijim zaslugama, uvršteni smo u repertoar subotičkog profesionalnog narodnog pozorišta, ali smo opravdali u potpunosti svojim kvalitetom poverenje rukovodilaca i stručnjaka koji ga vode,” kaže Kiš.

Do sada smo imali sedam nastupa u repertoaru i svaki put je sala bila prepuna. Posebno smo ponosni na podatak da smo u poslednjoj predstavi u 2018 g. 28. decembra postigli rekord u prodatim ulaznicama za sve predstave u pozorištu u ovoj godini. Uključujući tu naš profesionalni ansambl i gostovanja velikih srpskih pozorišta. Na žalost, ne nailazimo na priznanje Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata…“

HKC “Bunjevačko kolo” ima i dečiju dramsku sekciju, šta posebno naglašava Marjan Kiš. “U društvu smo osnovali i dečiju dramsku grupu, tako da imamo zaista kvalitetnu decu koju uvodimo u svet glume.”

Dečja dramska sekcija uz Nevenu Mlinko čini ovaj svet lepšim

Predstava „Velika tvornica riječi“ / Foto: iz arhive HKC „Bunjevačko kolo“

Dečija dramska sekcija pri HKC “Bunjevačko kolo” osnovana je u septembru 2014. godine.

„Već je tada postojalo uigrano jezgro koje je činila generacija starijih osnovaca i srednjoškolaca koji su voleli i umeli da glume, a i imali su veći broj zapaženih predstava i nastupa iza sebe. Ovu volju za igrom i stvaranjem su prepoznali ljudi u upravi HKC “Bunjevačko kolo” i Marjan Kiš, te su me pozvali da oživimo dramsku sekciju koja je ranijih godina uspešno delovala u Kolu i da je obogatimo dečjom scenom,“ priseća se Nevena Mlinko, koja vodi velike male pozorišne stvaraoce.

„Osnovna ideja je bila da dečja dramska sekcija funkcioniše kao školica glume sa nekoliko manjih glumačkih i recitatorskih nastupa, te jednom predstavom u drugom delu sezone,“ objašnjava naša sagovornica. „Cilj je bio dati deci prostor da neguju i u javnosti prikazuju svoju stvaralačku igru u plemenitim okvirima pozorišnih tema.“

Trudimo se da budemo profesionalci u amaterskom svetu s nepokolebljivom verom u to da ga možemo učiniti boljim i bogatijim. Za vežbanje i sazrevanje u tome nema boljeg mesta od pozorišta i to od najmanjih nogu.

Nevena Mlinko

Iako su godinu 2017. završili u okrilju Američkog kutka Subotica, odnosno, nastupio je prekid rada ove sekcije u „Bunjevačkom kolu“ zbog loših uslova za rad, već sledeće godine je sve ispravljeno, te danas dečija dramska grupa nesmetano radi.

„Radimo dva puta nedeljno u toplom, čistom i urednom prostoru okruženi ljudima koji imaju sluha za naše ideje i potrebe. Nepromenljive u našem radu su sledeće: osnovnoškolski i srednjoškolski  uzrast dece koja glume, domaće tj. vlastite snage među kojima izdvajam scenografa Kristijana Milankovića i za muziku zaduženog Darka Temunovića, a sekciju za sada vodim samostalno, dok u radu sa decom na probama zajednički postavljamo i osmišljavamo predstave,“ kaže Nevena Mlinko.

Nevena Mlinko / Foto: iz arhive N. M.

Prva veća predstava dečijeg pozorišnog ansambla je bila “Neispavana ljepotica” sa kojom su išli na takmičenje, druga je bila mjuzikl “Velika tvornica riječi” sa kojom su imali najviše gostovanja i nastupali kao prateći program na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici i treći veći projekat je bilo biblioterapijsko pričanje priča oko vatre “Priča – ono što nikad ne umire”. Deca koja su članovi sekcije imaju zapažene rezultate i na recitatorskim takmičenjima.

Za dečije predstave HKC „Bunjevačko kolo“ interesovanje je veliko, i to ne samo u okvirima manjinske zajednice, iako su najčvršće vezani za zajednicu vojvođanskih Hrvata. Ipak, zainteresovanost za predstave je izlazila iz tipičnih okvira manjinskih i malih scena, jer posetioci njihovih predstava nisu bila samo deca i rodbina dece koja glume, nego je broj bio veći i sastav publike šarolik.

„Ključ uspeha jednim delom leži u konceptu predstava koje su osmišljene kao porodični teatar. Biramo univerzalne teme, koje se dotiču i malih i velikih ljudi, a oblikujemo ih u iskrenim dečjim tonovima, te ih odlikuje toplina i jednostavnost izraza,“ pojašnjava Nevena Mlinko. „Najčešće se predstavljamo na sceni HKC-a, te u okolnim subotičkim mestima, u okviru drugih većih manifestacija, kao što su Dani hrvatske knjige i riječi, na katoličkim programima, kao što je Hollywin ili na prelima. Prisutni smo i u vrtićima za koje pravimo manje prigodne igrokaze.“

Lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem je vrlo realno

Predstava „Priča – ono što nikada ne umire“ / Foto: iz arhive HKC „Bunjevačko kolo“

Reditelj, pisac dramskih tekstova i vođa dramske grupe u HKC “Bunjevačko kolo” u Subotici Marjan Kiš, koji pre svega u svom umetničkom izrazu neguje komediju, bez zastajkivanja odgovara na pitanje kakvo je lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem:

“Vrlo realno, jer nama komedija dopušta da prikažemo realnu sliku u okolini i zemlji, kritike za našu predstavu i idu u tom smeru. Naše pozorište prikazuje našu narav i situaciju u društvu baš onakvom kakva jeste,“ kaže naš sagovornik.

“Kroz rad dečije dramske sekcije u Bunjevačkom kolu se trudimo da šaljemo i formiramo lice društva koje će, plašim se, uvek biti i ostati manjinsko, ne zbog jezika kojim se u našim predstavama govori, nego zbog njegovih osobina i ideala,” kaže Nevena Mlinko koja je u ovom hrvatskom društvu zadužena za dečiju dramsku sekciju.

Nevena Mlinko dodaje: “Težimo dečjoj slobodi igre i izbora koja iskonski bira da stvara, a ne da ruši i bira dobro, a ne zlo. Težimo iskrenosti i plemenitost,” kaže ona i dodaje:

“U tom pogledu, trudimo se da budemo profesionalci u amaterskom svetu s nepokolebljivom verom u to da ga možemo učiniti boljim i bogatijim. Za vežbanje i sazrevanje u tome nema boljeg mesta od pozorišta i to od najmanjih nogu.”


Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.