Anketa „Migracije i Storyteller“

Anketa, koja je deo medijskog projekta Re(E)migracija, anonimna je i ima za cilj da se otkrije do koje mere je projekat realizovan dvojjezički, doprineo boljem razumevanju pojave trenutnih migracija u kontekstu Srbije.

Zdenko Kolar iz Luga je svoju budućnost namolovao kod kuće

Mediji i stručna javnost informišu da Srbiji preti nedostatak radne snage, pogotovo majstora, šofera i zanatlija svih vrsta. Razlog za to treba tražiti u odlasku ljudi u inostranstvo, gde se pojedini poslovi daleko bolje plaćaju i vrednuju. Kao ilustraciju da je situacija zaista ozbiljna, navodimo činjenicu da je i u javnom saobraćajnom preduzeću Novi Sad stalno otvoren poziv i javni konkurs za šofere autobusa. Slična situacija je i u drugim strukama, a nedavno je i MMF upozorio Srbiju da će ostati bez petine radno sposobnih ljudi.

Zdenko Kolár (33) je iz Luga živi i radi u zavičaju. Tamo se rodio, tamo je rastao i barem za sada ne razmišlja o odlasku. On je školovani moler – farbar i kaže da u poslednje vreme ima sasvim dovoljno posla.

Zdenko sa sinom Andrejem / Foto: iz arhive Z.K.

„Obično radimo ovde u našem selu, ali takođe i u okolnim mestima. Posla ima sve više i stalno ga je dovoljno, pošto je mnogo majstora otišlo u inostranstvo, najviše u Slovačku. Dešava se da ni ne stignemo sa da uradimo što se nudi. Sem toga malo je i cena viša, čemu je takođe uzrok nedostatak radnika, konkretno molera“, kaže Zdenko Kolar.

Sem krečenja i drugih molerskih radova, Zdenko se bavi i izolacijom, keramičarskim poslovima, takođe radi podne radove. Verovatno je upravo iz tog razloga svestan da značenje pojma zanat nema samo jedno značenje. Zajedničko za sve je i to da zanat zahteva stručnost koja se postiže obrazovanjem u struci i praksom, eventualno na drugi način.

Moleri za sada imaju dovoljno posla i u našim krajevima

„Primećujem da uglavnom radim u starim kućama, šta nam govori o tome da se puno novog ni ne gradi. Ne mogu da tvrdim da je tako i drugde, ali u Lugu i u okolnim selima je takva situacija. I u ovom smislu smatram da moramo pomenuti temu odlaska ljudi u inostranstvo i problem smanjenja broja stanovnika u selima“, analizira Zdenko.

Nakon osnovne škole odlučio je da upiše zanat. Završio je trogodišnju srednju školu a zatim je dalje otišao na višu školu.

Kasnije se ipak vratio svojoj prvobitnoj odluci da će za život zarađivati molerskim poslovima.

„Ne znam ni sam, ali ja sam odlučio da upišem molerski smer. Verovatno sam podsvesno razmišljao o tome da ljudima biti potrebne molerske usluge. Radim već 15 godina, posla imam dovoljno i stalno se usavršavam. Moram da pratim savremene trendove, više ne koristim isti alat koji sam koristio posle završene srednje škole kada sam počinjao da radim. Prosto nas život i situacija na to teraju“, dodaje Zdenko Kolar.

Konstatuje takođe da nakon završene srednje škole nije dugo čekao posao.

„Pre je bilo teže doći do posla, ali ja sa time nisam imao poteškoća. Na kratko posle škole sam se zaposlio u Novom Sadu tu sam radio par godina. Nakon nekog vremena shvatio sam da bi bilo bolje da radim samostalno. Polako sam nabavljao alat i onda je išlo sve nabolje. Želim da naglasim da je za sva potrebna reakcija od strane ljudi, odnosno kontakti. Molera, kao i svakog drugog radnika, preporučuje kvalitet njegovog rada. Upravo to je najvažnije i za molera izuzetno značajno, kada ga ljudi preporuče svom prijatelju, komšiji, rođaku ili nekom drugom“, ocenjuje naš sagovornik.

Poslao nije lak, ali ima ga puno / Foto: iz arhiva Z.K.

Posao je naporan, treba se svakodnevno penjati na skelu, trnu ruke i noge, ali Zdenko naglašava da svaki posao ima pozitivne strane, kao i mane. Sa ovakvim stavom odlazi na posao ali se i vraća i to ga motiviše.

O odlasku u inostranstvo, odnosno u Slovačku za sada ne razmišlja. Ostaje međutim vrlo obazriv i sve mogućnosti ostavlja za sada otvorene.

„Čini mi se da za sada nemam razloga da odem. U Lugu sam se rodio, ovde sam završio školu i rastao. Nikada nisam razmišljao o odlasku, niti o tome za sada razmišljam. Naravno da vidim šta se dešava i da ljudi masovno odlaze. Ja ipak mislim da ću ostati ovde sve dok budem mogao da radim i da zaradim. Verovatno niko odavde nije otišao ako mu je bilo dobro, a niko ne ide tamo, gde će mu biti loše. Kada procenim da mi ovde više ne odgovara, potrudiću se da odem negde drugde“, razmišlja Zdenko.

A šta sa odlaskom u inostranstvo?

Prema odlasku sugrađana nije ostao ravnodušan. Primećuje da je selo praznije, kuće su puste, društva napuštena.

„To su nam bliski ljudi, prijatelji, rođaci, komšije. Zato nije lako gledati kako se pakuju i odlaze, ostavljaju ovde sve što su tokom života stekli, idu u inostranstvu gde se kreće od nule… Ne znam, verovatno je tamo bolje“, smatra Zdenko.

„Fudbalski klub ne postoji već skoro deset godina. A imali smo sasvim dobar i uspešan klub, koji je igrao na lepom stadionu sa garderobama i da tribinama, koje su adekvatne i za viši nivo. Kulturno-umetničko društvo takođe funkcioniše na minimalnom nivou, nismo učestvovali na festivalu „Tancuj, tancuj“. Najviše mladih je otišlo iz sela zato što je vidljiva u radu sveopšta degradacija seoskih organizacija. Aktivniji su lovci, kao i članice ženskog udruženja. Na žalost, ali to je naša stvarnost“, kaže Zdenko.

Sem molerskim poslovima Zdenko i njegova supruga se bave i uzgajanjem povrća. Gaje pre svega krompir, luk i kupus. Prodaju i kod kuće, ali i na tržištu u obližnjem Beočinu.

„Na ovaj način takođe malo zaradimo. U ovom delu Srema se ljudi ne bave toliko povrtarstvom, tako da smo odlučili da isprobamo. Imamo malo zemlje i prilično dobro nam ide. Ne mogu da kažem da smo veliki proizvođači, ali ja sam zadovoljan“, kaže Zdenko.

„Naša porodica je i dalje ovde, prilično dobro nam ide i na poslu, ali pre svega za zbog masovnog odlaske ako da je ta pomisao konstantno i u mojoj glavi. Ako smem sebi da dozvolim, smatram da ljudi najviše odlaze zbog finansija, ali i usled čitavog sistema u našoj zemlji. Sem toga, ja ne želim da zvučim neprijatno, ali kao da je odlazak u Slovačku postao trend. Da li iza toga ima politike, ja ne znam, ali smatram da svaka priča – priča za sebe. Verovatno je u prirodi čoveka da se seli tamo, gde mu je bolje. Ljudi verovatno tako gledaju na stvari i zato su već otišli van granica. Mi smo za sada ovde a šta će biti videćemo“, završi svoju priču Zdenko Kolar, umoči četku u boju i vredno nastavlja u svom poslu.


Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Marek Medovarski iz Bačkog Petrovca u Slovačkoj gradi sportsku karijeru

Van granica Srbije, najviše zbog toga što mu ova zemlja nije ponudila nikakve uslove za sportsku karijeru, pre par godina se našao i Marek Medovarski iz Bačkog Petrovca. Ovaj talentovani sportista, između ostalog juniorski šampion Srbije u kickboxingu 2016. godine i višestruki seniorski šampion Srbije, se nakon što je završio Gimnaziju „Jan Kollar” u Petrovcu, odlučio da na studije ode u Slovačku. Upravo tamo gradi sportsku karijeru.

„Sećam se da sam još u prvom razredu srednje škole bio običan tinejdžer koji je voleo brzi život. Međutim to se u aprilu 2015. godine promenilo, pošto sam upravo tada prvi put ušao u ring. To mesto mi je pokazalo da je klasičan život tinejdžera i kickbox na nivou takmičara ne idu jedno s drugim“, kaže Marek Medovarski.

Marek Medovarski je u kikboksu počeo u Kulpinu. / Foto: z arhive M. M.

Odlazak u Slovačku – ispravan korak

Kada je završio gimnaziju Marek je upisao Fakultet fizičke kulture i sporta u  Bratislavi. Na ovom fakultetu ga je privukao smer koji studira –  kombinacija kondicionog treninga i nastave fizičkog vaspitanja. Ovaj smer je Mareka dugo privlačio i kaže da ga potpuno ispunjava i da ne može

„Slovačka me nije naročito privlačila, ali je još prilikom upisa gimnazije u Petrovcu bila presudna svest da ću upravo tamo otići da studiram. Prvi dani u inostranstvu su bili teški i nedostajao mi je zavičaj, ali sada je skroz suprotno“, objašnjava Marek.

Marek je i u Srbiji postizao izuzetne uspehe u kikboksu.

„U  Srbiji je bio kikboks na prilično visokom nivou, i sada je na sve višem nivou, ali sport mojih snova bio je MMA, u kom sam i danas aktivan. U Srbiji nisam imao nikakvih uslova za treniranje MMA, dok je u Slovačkoj suprotno“, dodaje Marek.

Nije samo MMA bio razloga za njegov odlazak. Drugi razlozi bili su i ekonomski i socijalni uslovi, koje u Srbiji nije imao.

„U Srbiji nisam imao nikakve uslove za bavljenje sportom. Svi su videli sa „lupam“, svi bi mi pružili ruku i pohvalili uspeh, ali niko nije pitao šta stoji iza tih uspeha. To je bila samo moja čvrsta volja i finansijska pomoć rodielja. Doslovno sve su oni platili i kupili. Svaku autobusku kartu do Kulpina, gde sa u trenirao, svaku članarinu, svaku rukavicu… Opština mi ni na koji način nije pomogla, sve dugujem mojim strpljivim roditeljima“, sa pomešanim osećanjima dodaje Marek.

Foto: iz arhive M. M.

„U Slovačkoj je momentalno ovaj sport u velikoj ekspanziji. Postoje čak tri lige, koje manje-više redovno organizuju turnire otvorenog tipa. Jedna od njih je i liga MAMMAL, u kojoj sam postao šampion i osvojio sam šampionski pojas MAMMAL lige za 2019. godinu. Rivala nije puno ostalo. Zato planiram da se okušam i na turnirima u Srbiji. Moj trenutni rezultat je šest pobeda i jedan poraz“, kaže Marek Medovarski.

Marek je trenutno student Fakulteta fizičke kulture i sporta u Bratislavi i sa studijama je potpuno zadovoljan. Priznaje, međutim, da bi mi dobro došla stipendija jer su ga već dve godine zaredom odbili.

Nakon određenog vremena koje je proveo u Slovačkoj, Marek kaže da se tamo dobro oseća.


Pročitajte i članak Svugde dobro, kod kuće najbolje – tvrdi i Milan Čuha iz Ljube


„Svestan sam da je moja karijera fajtera i trenera stalno uzlazna. Na fakultetu mi dobro ide i najbitnije je što u Bratislavi ima sve što mi je potrebno. Živim ovde tri godine a imam osećaj da sam tu već deset godina. Više bih voleo da zarađujem za život preko MMA, nego u struci koju studiram. To je moj san. Ali isto tako cilj mi je da se kada završim karijeru, vratim u Petrovac. Da osnujem MMA akademiju i da kasnije treniram mnoge šampione.“

Marek, kada ćeš se vratiti?

Razgovor sa ovim sjajnim mladićem i talentovanim sportistom ipak završavamo u atmosferi koja može da bude obećavajuća.

„Mislim da ću se u Srbiju vratiti u penziji. Ako do tog dođe ranije, sigurno ću nešto postići i u mom sportu jer je to moj uslov za povratak. Ako se desi da izgradim veliko ime i probijem se na viši nivo, po završetku karijere vratiću se u Srbiju i otvoriću školu MMA. Želeo bih da pomognem budućim šampionima da lakše treniraju nego ja, dok sam bio u Srbiji“, zaključuje Marek Medovarski.


Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Svugde dobro, kod kuće najbolje – tvrdi i Milan Čuha iz Ljube

Čini se da je malo selo poput Ljube prepuno inspirativnih priča, koje samo čekaju da budu ispričane. Druga je stvar da li su to priče o rastanku sa putnom kartom u jednom pravcu.

Iz Ljube dolazi i Milan Čuha (28) koji je u njoj živeo kao dete do 15 godine, odnosno proveo je tu čitavo svoje detinjstvo i vreme osnovne škole. Tada nije ni slutio do koje mere će ga to promeniti.

„Po završeku osnovne škole roditelji su moje sestre i mene obavestili da se selimo u Slovačku. Za nas, decu, to je bio šok. Čitav svoj život živiš na jednom mestu, i onda odjednom se nađeš u sasvim drugoj zemlji među nepoznatim ljudima. Teda po završetku osnovne škole nisam napuštao samo svoje školske drugove, nego i svoj dom. Stigli smo u Slovačku i srednju školu, odnosno trgovačku akademiju završio sam u Pezinku. Bilo mi je jako teško. Sem toga ja nisam tamo nikog poznavao osim mojih roditelja i sestara, imao sam takođe poteškoća sa jezikom. Moj naglasak i slovački jezik koji koristimo u Srbiji su svi primetili. Međutim, to nije uticalo na činjenicu da svaki čovek koji me je upoznao, je od mene kao prvo saznao da dolazim iz Srbije i da sam Slovak iz Vojvodine“, seća se Milan burnih adolescentskih godina.

Tinejdžer Milan u Slovačkoj

Milan Čuha / Foto: iz arhive M.Č.

Sa ove distance mu se čini da ljudi, koje je u Slovačkoj upoznavao, nisu baš najbolje shvatali kako to da je Slovak ako je iz Srbije, ale to ga je samo motivisalo da ih upozna sa Slovacima iz Vojvodine.

„Na početku sam bio pomalo izgubljen i nisam znao šta treba da mislim o tome šta mi se u životu događa, ali sam vremenom upoznao jezik i ljude. Ponovo sam bio onaj stari Milan, uprokos tome što sam bio toliko daleko od kuće. I dalje je u meni kucalo ono staro balkansko srce zahvaljujući kom danas živim  svoj san“, ponosno dodaje naš sagovornik

Kao tinejdžer u Slovačkoj se nije osećao najprijatnije. Činilo mu se da ne pripada tamo. Morao je da počne sve iz početka, da ponovo upoznaje ljude i okolinu.

„Mislim da mi je bilo najteže da razaznam kome mogu da verujem i koga mogu da smatram za prijatelja. Od prvog dana mi je nedostajala kuća, prijatelji i selo, u kom sam proveo sve dane svog detinjstva a odjednom je sve to nestalo. Ljudi u Slovačkoj imaju potpuno drugačiju narav, imaju drugačije navike i kulturu. Ja do dana današnjeg ne mogu tamo da se prilagodim. Iskreno, tada mi se u Slovačkoj nije ništa sviđalo…. Kasnije sam počeo da igram fudbal u futbalskom klubu PŠC Pezinok, gde sam nakon par nedelja treninga počeo da igram u prvom timu i postao sam kapiten ekipe. Ali ovde sam viđao puno prijatelja, koje dan-danas rado srećem. Moj temperament i duh, a pre svega roditejli i sestre, su mi pomogli da sve savladam“,  iskreno kaže Milan Čuha.

Milan ima utisak da su Slovaci u Slovačkoj iznenađeni kada čuju da je neko Slovak iz Srbije.

„Imam osećaj da o ovom delu slovačke istorije znaju vrlo malo. Najpre misle da čovek izmišlja a zatim, kada im se malo objasni, razumeju. Nisam imao loša iskustva zbog toga što sam bio došljak, sem šala na moj naglasak i izražavanje. Ali to je normalno i ništa to nije zlonamerno“, dodaje Milan.

Pronaći svoje mesto pod suncem…

Kada je završio srednju školu, želeo je da isproba i fakultet politikologije u Trnavi, ali samo zbog toga da vidim kako je to biti student. Nakon tri meseca studiranja je “završio fakultet” i počeo je, kako kaže, njegovo interesantano putovanje kroz poslove po Slovačkoj.

Za sedam godina Milan je promenio četrnaest firmi i poslodavaca, a takođe i deset poziva.

„Jednostavno sam želeo da naučim svašta, ali nisam tačno znao šta šta bih u životu želeo da radim  a šta bi mi bilo zanimljivo. Jedno znam sigurno: želeo sam da imam svoju sopstvenu firmu  i da radim za sebe. Nisam se plašio razgovora za posao, nisam imao šta da izgubim, tako da sam svašta isprobao. Svaki posao mi je doneo novo iskustvo i pomerilo me je napred. Imao sam i dobra i loša iskustva, ali je najvažnije bilo to što sam naučio puno stvari koje su mi i dan-danas korisne“, objašnjava Milan.

Ljuba i Srbija su mu sve vreme jako nedostajale. Zato je posle nekog vremena počeo da organizuje žurke za ljude sa Balkana koji žive u Slovačkoj.

Milan Čuha je u Slovačkoj organizovao nekoliko zabava sa balkanskom temom. / Foto: iz arhive M. Č.

„Godine 2014  nastala je organizacija Balkan music events, koju sam osnovao radi organizovanja žurki, na kojima se svira naša muzika sa Balkana. Ideja je nastala mnogo ranije. Još u srednjoj školi sam razmišljao da učinim nešto što bi mi olakšalo život u Slovačkoj. Danas, pet godina od osnivanja, organizacija i dalje funkcioniše. Na naše žurke dolazilo je preko pet hiljada ljudi a sviralo je oko deset muzičkih grupa iz Srbije. Sećam se da mi se jedan prijatelj jako zahvaljivao za te žurke jer je to bila prilika da se oseća kao kod svoje kuće i da se seti svoje porodice i prijatelja“, kaže Milan Čuha.

Kada su došli da žive u Slovačku, sa porodicom su često dolazili u Srbiju kad god bi za to bila prilika, najčešće za priznike i preko godišnjeg odmora. Interesantna je jedna anegdota da je Milan, dok je još bio u srednjoj školi, odbio da sa razredom odputuje na dvonedeljni izlet zato što je više želeo da ide kući u Srbiju.

Povratak u Srbiju

Ali kasnije se igrom slučaja ipak vratio u Srbiju.

„Glavni razlog bila je moja partnerka, koja mi je bila ljubav iz detinjstva i dan-danas sam joj zahvalan za to jer sam ja tada već jako želeo da se vratim kući. Kasnije nam se rodio sin Viktor Maks. Moj dom je uvek bila Srbija a tako će zauvek i ostati“, kaže.

Mada se vratio iz Slovačke, Milan Čuha je svestan pozitivnih strana zemlje naših predaka.


Pročitaje i članak Tamo, nazad i ponovo tamo – život u Izraelu Sneške Negev


„U Slovačkoj mi se najviše sviđa to što, za razliku od ljudi u Srbiji, imaju jednostaniji život. Bilo da je reč o preduzetništvu i biznisu, ili o školi i zdravstvu – ništa se ne može porediti i sve je na daleko višem nivou nego u Srbiji. Čini mi se da su i zakoni na strani običnog čoveka i ih štiti od prevaranata i sličnih problema, sa kojima se ovde srećemo svakodnevno. Ali ni sam ne znam šta me čeka u budućnostii. Sa partnerkom smo osnovali porodičnu firmu Lolita creations i za sada nas to motiviše da ostanemo  u Srbiji. Situacija se, međutim, može promeniti i možda ćemo i mi ponovo živeti u Slovačkoj. Imam tek 28 godina i…“.



Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Tamo, nazad i ponovo tamo – život u Izraelu Sneške Negev

Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije iz 2019. godine pokazuje da je 64 procenata mladih navelo da u skorijoj ili daljoj budućnosti namerava da se iseli z Srbije. Kao idealnu destinaciju mladi navode zemlje zapadne Evrope, kao i SAD. U tom smislu zanimljive su priče ljudi, koji su iz naše zemlje emigrirali, ali se nisu nastanili u Slovačkoj  ili u nekoj od zemalja zapadne Evrope ili u SAD. Na primer, Sneška Negev (31), poreklom iz Luga, živi u Izraelu već 8 godina.

Sneškin slučaj je interesantan zato što se ona rodila u bivšoj Jugoslaviji, i već kao mala preselila se sa roditeljima u Izrael. Ona navodi da se tog perioda seća, ali u vreme kada su se u Izrael preselili prvi put nije ni slutila da će se tamo ponovo vratiti iz razloga što je 1999. godine u Srbiji bio ponovo rat, odnosno bombardovanje.

Sneška Negev u Izraelu / Foto: iz archive S.N.

„Kada smo prvi put otišli u Izrael, ja sam imala tri godine. Tamo sam išla u vrtić, i završila sam prvi i drugi razred. Bili smo tamo nekoliko godina i kada je meni bilo osam godina, vratili smo se u Srbiju. Tada sam ponovo učila sam svoj maternji jezik, učila sam da pišem i da čitam  i sve to nije  bilo  nimalo lako. Kasnije sam kao predmet dobila i srpski jezik, intenzivnije sam ga učila tek u petom razredu, pošto su deca iz Luga više razrede pohađala u susednom Suseku. U Srbiji smo ostali oko 15 godina“, kaže Sneška Negev.

Povratak u Jugoslaviju

U Srbiju se vratila zajedno sa roditeljima nakon pet godina. Snešku su upisali u treći  razred,  mada je bila godinu dana mlađa od ostalih trećaka, pošto se u Izraelu u školu kreće godinu dana ranije nego kod nas.

„Kasnije sam upisala srednju tehničku školu i odlučila sam se za prehrambeni smer. Dobro mi je išlo, bez obzira što sam bila od njih mlađa, a upisala sam i Tehnološki fakultet u Novom Sadu“, dodaje Sneška.

Sa roditeljima je u Izrael prvi put došla u toku ratnih godina, ali su oni odlučili da se vrate.

„Vratili smo se da u Lugu sagradimo kuću. Moja srednja škola bila je prilično daleko, putovanje na relaciji Lug – Novi Sad i nazad bilo je vrlo naporno, tako da su mi roditelji iznajmili stan. Po završetku srednje škole sam studirala, ali sam istovremeno i radila. Želela sam da budem samostalna i da sama plaćam kiriju i ostalo. Ja, doduše, nisam radila u svojoj struci, nego sam čuvala jednog dečaka. U bejbisitingu mi je pomagalo iskustvo pošto imam dve sestre koje su od mene mlađe 13 i 16 godina. Inače volim decu i po povratku iz Izraela sam najpre radila. Momentalno sam privatna preduzetnica: imam svoj vrtić u kom čuvam ćerku i još troje dece“, kaže Sneška.

Po povratku iz azijske zemlje, njena porodica je praktično stalno razmišljala o ponovnom odlasku. Razlog je bio razočarenje što se nakon građanskog rata u zemlji nimalo nije promenio sistem. Tokom leta 2011. godine odlučili su da ponovo okušaju sreću u inostranstvu.

„Odlučili  smo da ćemo ponovo pokušati da odemo i da vidimo hoće li nas pustiti nazad u Izrael. Sećam se da su nas tada pri ulasku u zemlju svo petoro zadržali na granici i satima su nas ispitivali zašto smo ponovo došli i iz kojih razloga. Sreća je bila što su nas sačekali rođaci koji su u Izraelu bili od ranije, a takođe i to što su naši preci u Izraelu bili  vrlo značajni pošto su Jevrejima pomagali tokom Drugog svetskog rata. Na kraju su nas ipak pustili da uđemo u zemlju“, objašnjava Sneška Negev.

I ponovo – Izrael

Već nekoliko godina je prošlo kako je Sneška sa roditeljima ponovo u Izraelu. Ponovno prilagođavanje nije bilo jednostavno, bez obzira na to što je tamo u detinjstvu već živela.

„Prošlo je osam godina od kako sam ponovo ovde. Najvažnije je bilo pronaći posao i stan. Moj problem, a pogotovo problem za moje sestre bio je i jezik. Ja sam već bila zaboravila da govorim i da pišem na hebrejskom pošto taj jezik nisam koristila 15 godina. Kada su nam nakon dve godine boravka odlučili da nam produže boravak na još pet godina, odlučila sam da se više posvetim jeziku.“

Sneška Negev
Sneška Negev je u Izraelu – ponovo – već osam godina / Foto: iz arhiva S. N.

Iskustvo iz prethodnog izraelskog perioda joj nije puno pomoglo, na hebrejskom je znala tek nekoliko reči. Mlađe sestre su morale da uče sve iz početka u školi. Na svu sreću roditelji jezik nisu zaboravili, tako da su prilagođavanje lakše podneli.

„Posao sam pronašla dosta brzo, opet je to bilo čuvanje dece. Sve dok se nije rodila moja ćerka Bel“, priseća se ponovo prvih trenutaka u Izraelu.

„Sem pomenutog posla, u ovom trenutku se bavim i prevodom tekstova sa srpskog jezika na hebrejski. Uspostavila sam saradnju sa predsednicom udruženja Jevreja u Srbiji koje jako zanima istorija i period Drugog svetskog rata u Srbiji“, saznajemo od Sneške.

Izrael je potpuno drugačija zemlja u poređenju sa Srbijom. Drugačiji su ljudi, drugačija je kultura, drugačiji je i način života, a drugačiji je i sistem vrednosti. Sneška tvrdi da se brzo navikla na novu sredinu i na ljude, nije joj smetala ni promena klime – u Izraelu je, naime, daleko toplije i vlažnije.

„Ipak sam se uželela porodice, prijatelja, naše kuće i moje sobe. Zato sam se u Srbiju vraćala po dva puta godišnje“, kaže Sneška.

Danas Sneška ima svoju porodicu u Izraelu – supruga i ćerku, a uskoro će njihova porodica biti brojnija i za sina.

„Moj suprug se zove Elad. On je Jevrejin i zato nismo mogli da se venčamo u Izraelu, pošto ja nisam Jevrejka. Venčali smo se na Kipru. Rodila nam se ćerka Bel, koja sada ima dve godine i uskoro ćemo dobiti i sina. Mislim da je naša budućnost ovde, mada ćemo se možda, kad budemo stariji, vratiti  kući, na selo u Srbiji“, sa osmehom kaže.

Nemoguće je izbeći pitanje rata koja je u Izraelu i u tom regionu praktično svakodnevica. To se pre svega odnosi na pojas Gaze.

„U pojasu Gaze je stalno rat, ali se mi ovde na jugu Izraela toga ne plašimo. Rat je bio pre oko četiri godine i Izrael je izgradio svojevrsnu protivraketnu odbranu koja razbija svaku raketu usmerenu na sever. Mi se nadamo da se nemiri neće premestiti i na gradove Tel Aviv, Holon i druge. Bilo bi dobro da se to nekako reši…“, razmišlja Sneška Negev.

(Ne)poznata jevrejska tradicija

Od naše sagovornice saznajemo da su plate u Izraelu daleko veće nego u Srbiji, a na primer trosobni ili četvorosobni stan košta i do milion dolara. Sneška ujedno podseća da se u jevrejskoj kulturi za dan odmora, odnosno kao sveti dan, smatra subota.

„Prema jevrejskom kalendaru sada je 5780. godina. Nedavno smo imali doček nove godine. Petkom svi idu u sinagogu, mole se pre zalaska sunca i dočekuju subotu. Zatim se ide na večeru kod najbliže rodbine i niko ništa ne radi, svi se odmaraju. Na primer, ni autobusi ne idu od zalaska sunca u petak do zalaska sunca u subotu. Mi takođe odlazimo kod mojih ili kod suprugovih roditelja na večeru“, opisuje Sneška.

Sneška Negev
Sneška sa suprugom Eladom / Foto: iz arhiva S.N.

„Ja se u Izraelu sada već osećam kao kod kuće. Ovde imam porodicu, tetke, sestre i braću od tetaka. Moja baka je takođe živela ovde više od 20 godina. Ne smem da zaboravim ni prijatelje, koji su mi jako važni jer ja ne bih mogla da zamislim život bez njih. Ali verovatno bi mi najviše nedostajali roditelji i sestre, ako ne bi ostali ovde“, kaže Sneška, ale kao da obazrivo izgovara ove reči.


Pročitajte i članak Stefan Janjić: „Ostajem u Srbiji jer imam sreću da živim kao da nisam u Srbiji.“

Sneška smatra da sada nije pravi trenutak da se njena porodica vrati u Srbiju.

„Deca rastu a suprug i ja smo zaposleni, tako da smatram da, ukoliko bismo se i vratili u Srbiju,  to bi verovatno bilo tek kada odemo u penziju. Ali nikad se ne zna šta život nosi, tako da se možda koliko sutra odlučimo za povratak u Srbiju“, kaže Sneška kao u znak izvinjenja.



Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.