Čudima nikad kraja, kaže spisateljica Daniela Bakić

„U ona davna davna vremena, moja mama je radila od sedam do tri. Ja bih se vraćala iz škole oko podneva i vreme koje je prolazilo u iščekivanju te iste mame da dođe s posla, činilo se kao najsporije na svetu.

Zbog nje sam naučila da gledam na sat već u prvom osnovne. Mala kazaljka na tri, velika na šest bile su siguran znak da će mama svakog časa stići. Sećam se da sam, u tom čekanju, znala da se zavučem u škripavi orman i mirišem njene haljine. Bilo je nečeg lekovitog, nečeg umirujućeg na dnu tog ormana. Miris lavande, parfema…đavo bi ga znao. Ali pomagalo je u onim teškim trenucima, kad ti se nešto stisne u toj maloj duši i kad jedino želiš da mama dođe kući. Brzo. Odmah. Ne za pet minuta. Odma’ sad.

– Dudo…? – govorila bi još s vrata. – Dudo, sto puta sam ti rekla da se ne zavlačiš u orman, sve ćeš mi pogužvati. Možeš li da smisliš neku drugu igru? I šta zaboga radiš tu, uopšte..?

Nisam umela da joj objasnim, samo sam se stiskala oko nje, i kose nakostrešene poput maslačka, stresala sa sebe elektricitet starih džempera“.

Proveravam ko je autor. Daniela Bakić. „Odlazim“ joj u virtuelne goste, na profil, da vidim šta još piše, misli i oseća ta meni nepoznata osoba tako poznatog stila, osećaja i teksta, kao da delimo iste uspomene i stavove. I naravno, zaljubljujem se na prvi pogled. Obraćaju joj se čas Daniela, čas Dudo i tu shvatam da je njen pseudonim ili glavni lik o kome piše izvesna Duda Alapača. Već je volim, nema tu mnogo da se misli, osetiš ili ne.

Vreme je Božića, Nove godine, darivanja i ta jednako krhka i snažna, sofisticirana, ali duhovita Daniela alias Duda Alapača objavljuje da je njoj Deda Mraz već stigao i da joj uskoro izlazi nova knjiga iz štampe, pod naslovom: „Čudima nikad kraja“. Donosim odluku da predložim svojoj prijateljici sličnog senzibiliteta, urednici portala za koji pišem, Storyteller, da uradimo s ovom divnom ženom intervju baš sad, u vreme novogodišnjih praznika. Naravno, urednica pristaje i ja kontaktiram Danielu, ili Dudu, da malo prodivanimo nas dve, tri sad u ovoj prazničnoj atmosferi, te nakon malo čavrljanja postavljam i prvo pitanje.

Ko je zapravo Duda Alapača, a ko Daniela Bakić? U kojoj meri su one jedno, odnosno u kojoj meri su tekstovi autobiografski? I kako je to sve počelo?

„Duda je naprosto Duda. Takoreći, svaka od nas pomalo. Obično neobična, neobično obična. Duda se, poput svih nas, susreće sa svakodnevnicom i živi svoj život najbolje što ume. Nije savršena, niti pokušava da bude, ali se upravo zbog toga i dopada ženama. Duda i ja se često srećemo, odnosno – inspiraciju za Dudine priče često nalazim u svojoj okolini, među meni bliskim i dragim ljudima. Kada tu ponestane inspiracije, naprosto sednem na kafu i posmatram ljude oko sebe. Žene pogotovo. Žene su neiscrpan izvor u mojim pričama, bilo da su majke, kćerke, bake, prijateljice…

Kako je počelo? Počelo je pre mnogo mnogo godina, kada je Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica “Lepote i zdravlja“ predložila da pokrenemo kolumnu o Dudi. I eto, priča po priča, godina po godina, Duda traje toliko gotovo polovinu mog života.“

Recimo tekst gde opisuješ veš mašinu tvoje majke i njenu decenijsku „privrženost“ baš toj istoj veš mašini, ma koliko god ona bila stara, da li se to zaista desilo? Ili nam možeš ispričati neki drugi primer…

„Majke i bake su naprosto takve, naročito te neke starije generacije koje su na nešto teži način sticale sve – uključujući i veš mašine. To su žene koje su dobrim delom stvari prale na ruke, otuda ne čudi ta privrženost prvoj veš mašini koja je davne sedamdeset i neke ušla u kuću. Možete samo zamisliti koja je to odmena za njih bila? Najednom čaršafe više nisu cedile na ruke, peškiri se više nisu otkuvavali na šporetu u velikom sivom loncu… Isprva ni meni nije bilo jasno, ali kada sam sagledala stvari iz tog ugla – shvatila sam i otkuda tolika ljubav. Naravno, te prve mašine su pravljene da traju, zaista traju, ne kao ovo danas. Ja sam naučila da čitam uz Obodinov frižide :-).“

Tvoji tekstovi odišu iskrenošću, neposrednošću, gotovo surovom istinom obično neobičnih života u kojima se mnogi pronalaze i to se vidi po komentarima ljudi. Kako ih ti vidiš i doživljavaš?

„Doživljavam ih upravo tako – iskreno i neposredno. Zahvalna sam tim ženama koje mi ostave komentar. Ne poznajem ih lično, neke od njih neću nikada ni upoznati, ali kad čitam to što mi pišu, osećam se kao da su stotine ispijenih kafa iza  nas. One su iskrene. Pišu iz srca. Znam da ih dotiče to što pišem i da se pronalaze, a nekada je samo to potrebno. Da pročitaš i da pomisliš “pa eto, i meni se to isto dogodilo, i ja sam izašla na ulicu s viklerom na glavi, i meni smetaju gosti koji mi se nenajavljeni “uvale“ nedeljom popodne, eto – nisam jedina“. Do neba sam zahvalna tim mojim ženama, bez obzira ko su, čime se bave i odakle dolaze. Dok je njih, znam da ovo što radim ima nekakvog smisla, da nije uzalud.“

Zbog čega misliš da se ljudi najviše povezuju s tvojim tekstovima i onim o čemu pišeš, a očigledno se povezuju sudeći po komentarima? Šta je to, po tvom mišljenju, gde oni sebe najviše identifikuju? da li su to neka opšta mesta ili specifičnosti ovog podnevlja, ili možda pak nekih prošlih generacija i vremena?

„Ljudi se povezuju zato što im je blisko to o čemu pišem i zato što uspevam da prenesem neke emocije na koje smo, gotovo i zaboravili. Ima tu i, da ih tako nazovem, opštih mesta, univerzalnih za sve nas, a ima i onih specifičnih, vezanih za podneblje s kojeg sam potekla. Međutim, kada pogledam komentare – oni stižu sa svih strana – iz Makedonije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske… biće da mi i dalje ličimo jedni na druge, više nego što možemo da zamislimo, i da nam svima pomalo nedostaje ono neko davno prošlo vreme, vreme u kojem je život bio jednostavniji i bezbrižniji.“

Kako „puniš baterije“, i koji su tvoji mehanizmi da u vremenu koje je prepuno kriza i vrlo izazovno u egzistencijalnom smislu ostaneš optimista?

„Nemam mehanizme, niti naročito verujem u neke priručnike za “kako preživeti“. Idem, dan po dan. Nekad je dobro, nekad ne, ali sve je to život. Pokušavam da ostanem normalna, da ne zastranim, da sačuvam sebe i svoju porodicu na okupu. Sećam se onoga kako sam ja vaspitavana i gledam da tako vaspitam i svoju decu. Pričam, pričam, pričam, kao i sve majke. Nekad se čini da me uopšte ne čuju, a onda se dogodi nešto, neka situacija u kojoj prepoznam sebe u njima i pomislim “pa eto, nešto su ipak čule, naučile“.“

U tom kontekstu, šta je to što je za tebe od životne važnosti, prioritet života?

„Prioritet života je ne zaboraviti prioritete. Ne zaboraviti ono što zaista jeste važno. Drage ljude, porodicu, neke sitnice koje nas čine srećnima. Tempo kojim danas živimo baš i nema milosti. Većina nas nema vremena, a i kada ga nađemo, skloni smo da se bavimo nevažnim stvarima, da trošimo energiju na potpuno pogrešne stvari i ljude. Često smo ljuti, neraspoloženi, ozlojeđeni, često želimo i više nego što nam je potrebno, neophodno,  uzimamo druge zdravo za gotovo, kao da će zauvek biti tu, trošimo ove svoje dane na veresiju, a treba znati “povući ručnu“, stati, okrenuti se oko sebe, zagrliti one koje volimo, reći im da ih volimo. Nije to nikakva velika mudrost, ali jedno “volim te“ dnevno stvarno čini čuda.“

Čemu se raduješ i šta najviše voliš da radiš kada ne pišeš?

Radujem se svemu. Volim kad mi dođu gosti, dragi ljudi. Volim da spremam hranu za njih i onda da obilazim oko stola s činijama i da ih nutkam da sve probaju. Valjda sam to nasledila od majke i bake, obožavam da hranim ljude koje volim. Da se ne bavim pisanjem, verovatno bih po cele dane kuvala i mesila ili imala barem neki svoj blog o tome. Ukusi i mirisi su nešto što se zaista pamti celog života. Pokušavam da oživim neke mirise svog detinjstva i da ih prenesem na svoju decu, a ona opet na svoju. Želim da im, kada me jednog dana više ne bude, zamirišem na cimet i vanilu, i da me, između ostalog po tome, upamte. Kao što ja moju baku pamtim po vrućim uštipcima.“

Volela bih sada malo da popričamo o tvojim knjigama. Iza tebe već postoji knjiga „Dnevnik čuda Dude Alapače“, da li su to tvoji tekstovi, kolumne na jednom mestu ili je nešto sasvim drugo u pitanju? I drugo pitanje, evo te sada i sa drugom knjigom „Čudima nikad kraja“, šta nas tu očekuje?

„Dnevnik čuda je bio prvenac, poželeli smo da odaberemo najlepše priče koje su objavljivane godinama i pretočimo ih u knjigu. U drugoj knjizi smo otišli korak dalje – pored najlepših objavljenih priča – tu su i nove, do sada neobjavljene priče. Čini mi se da je Duda u drugoj knjizi zrelija, svakako i starija koju godinu. Čini mi se da u njoj ima i više mene i nekih mojih ličnih emocija i stavova. I ja se, kao i Duda, po prvi put susrećem sa svojih četrdeset godine, i meni naprasno govore vi, stvari se menjaju, deca rastu, muškarci zrele, roditelji boboljevaju, bake i deke odlaze… Ljudi koji se prvi put susretnu s Dudom, očekuju nekakvo neobavezno i lagano štivo, međutim, nemalo njih se iznenadi – ima tu smeha, ima nostalgije, a bude i poneka suza, kad je najmanje očekuju.“

Imaš li neke planove za promovisanje svojih knjiga u smislu uživog susreta s čitaocima? 

„Promocija će sigurno biti. Za sada ne znam ni kad ni gde – ali biće. Možda ne odmah po izlasku knjige, ali planiramo svakako. Beograd, Novi Sad… Gde god me pozovu – ići ću. Jer zaista uživam u susretima sa svojim čitateljkama. To su neposredne, drage, jednostavne žene, žene poput mene i Dude. Žene pred kojima mogu da budem upravo to što jesam. Žene među kojima se osećam dobro.“

Sem izlaska iz štampe nove knjige, imaš li još neke želje od Deda Mraza? I da li voliš novogodišnja ukrašavanja, dekoracije, jelke, ukrase i ostalu prazničnu čaroliju i šta najviše/najmanje?

„Mogu reći da mi je Deda Mraz ove godine došao nešto ranije, i da je knjiga koja se upravo pojavila u knjižarama bila divan način da se zaokruži ova godina. Nemam više naviku da podvlačim crte, sabiram i oduzimam, ne donosim novogodišnje odluke, ne počinjem rečenice sa “od sutra“. Ali volim da se okrenem iza sebe, da onako na brzaka “premotam film“ i da kažem – dobro je. Sve je dobro. Sve dok smo živi i zdravi i na okupu – dobro je i ja sam srećna.

Naravno, ni ja nisam imuna na tu novogodišnju euforiju, volim da kitim jelku, seckam povrće za rusku salatu, savijam sarmu (ko o čemu, baba o uštipcima :-)), slažem poklončiće ispod jelke, volim odbrojavanje u ponoć i priliku da se nešto počne ispočetka, iznova. Ne volim ono predapokaliptično ludilo po radnjama uoči nove godine, tako da uvek gledam da sve kupovine obavim koji dan ranije. Često mi to ne polazi za rukom, pa tridesetprvog u podne vijam poslednje pakovanje kora za pitu po radnjama.“

Tvoja novogodišnja poruka za kraj svim obično neobičnim i neobično običnim ljudima je…?

„Da budu zahvalni na onome što imaju, da se ne ustručavaju da pokažu emocije. Da ostanu  takve kakve jesu. Da se ne stide sebe ni svojih grešaka. Da prigrle svoje drage ljude i da ih čuvaju. Da ne pokušavaju da postanu savršene, jer savršenih nema. Da rade na sebi i u sebi. Da odvoje pola sata dnevno za neka svoja sitna zadovoljstva. Da se ne upinju da liče na druge. Da budu svoje. I naravno, Dudine.“

Fotografije iz ovog priloga su iz arhive sagovornice Daniele Bakić.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.