Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu Nesvakidašnji čovek

Daniel Lazar: Muzika – strast za pet generacija

Daniel Lazar

AUTORKA: Ana-Nikolina Ursulesku

Daniela Lazara poznajem dugo, a ipak se ne usuđujem da ga predstavim. Plašim se da sada, kada je postao muzičar koji impresionira svet, to neću uraditi kako treba. Zamolila sam ga da to uradi sam.„Violinista, odnedavno kompozitor… To je to za početak, mada me mnogo toga zanima, pre svega sport. Volim ljude i volim da se družim s prijateljima.“

Predstavio se sasvim kratko, pa osećam potrebu da dodam još poneku reč. Već deset godina živi u Oslu, radi po celoj Evropi, čak i na drugim kontinentima. Peta je generacija u porodici kojoj je muzika prava strast, te je violinu uzeo u ruke sa samo četiri godine.

Daniel je veoma ponosan na svoje poreklo i na svoje selo, Ovču. Ovča je danas deo opštine Palilula, odnosno sastavni je deo Beograda. Svojevremeno je, međutim, to bilo rubno naselje, osnovano oko 1400. godine, stalno ugroženo poplavama, bolestima i pljačkama. U jednom trenutku selo je bilo čak i napušteno, ali su, nakon gušenja bune Horije, Kloške i Krišana, habzburške vlasti deportovale porodice pobunjenika u Banat, a neke od njih uputile na ognjište mesta zvanog Ovča.

Poslušajte podkast na rumunskom sa Danielom Lazarom

Pisani izvori podsećaju na to da su meštani 1817. godine podigli svoju pravoslavnu crkvu, a 1826. već su imali učitelja u selu. U Ovči se teško živelo i nadalje, ali to ih nije sprečilo da formiraju prvi hor i tako postave temelje onoga što nazivamo kulturnom delatnošću. U posleratnim godinama, slavu sela proneo je orkestar „Steaua“ („Zvezda“), koji je osnovala šačica entuzijasta na čelu s virtuoznim violinistom Trajanom Deheleanuom Glumom. I tu počinje naša priča. Priča o Danielu Lazaru, sinu Jonela i Doine, rođene Deheleanu.

Za Rumune iz ovog dela sveta, Trajan Deheleanu Gluma bio je i ostao fenomen koji se retko rađa na ovim prostorima. Bio je voljen ne samo zbog svoje violine, koja bi slušaocu izmamila i osmeh i suzu, već i zbog svoje ljubaznosti, blagosti, posvećenosti i smirenosti.

„Ako o njemu govorim kao o violinisti, moj deda je bio moj prvi učitelj i imao je veliki uticaj na mene“, seća se Daniel. „I danas koristim mnogo toga naučenog u njegovoj ‘školi’. Zvuk moje violine nosi u sebi mnogo toga što sam ‘pozajmio’ od njegovog načina sviranja violine. A kao deda bio je najbolji deda na svetu!“

Daniel Lazar je imao samo deset godina kada je osvojio svoju prvu međunarodnu nagradu u Italiji. To je bio neprocenjiv uspeh jer je na republičkom takmičenju u Srbiji, na kojem je učestvovao nedelju dana ranije, bio trećeplasiran, a kada je žiri dodeljivao nagrade, njegovo ime se, kako kaže, čulo tek kao trideseto. Razočaranje…

Ali, godine su prolazile… Nagrade su stizale jedna za drugom… Ko bi mogao biti ponosniji od deda Trajana, koji ga je naučio svemu što je znao? Međutim, da li je to sasvim tačno? – pitamo se mi, pošto je u jednom trenutku i sam Daniel posumnjao.

Poučna priča dede Trajana

Dogodilo se to u Vladimirovcu, na Velikom festivalu folklora Rumuna iz Vojvodine, gde su deda i unuk poslednji put svirali zajedno.

Bio je to fascinantan trenutak: do tada nisam video dedu da svira na svadbama, nisam imao prilike da ga vidim na terenu. Sećam se da je u Vladimirovcu našao neke prijatelje, saradnike iz vremena kada je još svirao po svadbama. Popričali su, sećali se prošlosti, i u jednom trenutku počeli su da sviraju. Svirali su neko vreme, pa su počeli pesmu za koju sam shvatio da je deda ne zna. Tražio je… Deda mi nikad nije rekao da improvizuje, mislio sam da on i ne zna kako se improvizuje u džezu. Ali u tom trenutku, on je svirao fascinantnu melodiju, najlepšu pesmu koju sam ikada čuo. Došao sam kući veoma ljut. Pitao me je šta je, šta je bilo…

– Mislim da smo se dogovorili da me naučiš svemu što znaš!

– Pa da, naučio sam te svemu što znam – odgovorio je.

– Pa šta se onda dogodilo u Vladimirovcu? Nikada te u životu nisam čuo da tako sviraš.

Deda se malo osmehnu i reče:

– Vidi, mogu da te naučim ono šta mogu da te naučim. Ostalo je deo mog nagomilanog iskustva na svadbama, zabavama, proslavama…

U to vreme nisam razumeo. Danas razumem i žao mi je što mi sada, kada sam dostigao neki viši nivo, nije blizu. Mislim da bih sada od njega mogao da naučim mnogo više nego kada sam bio klinac“, završava svoju priču Daniel.

Jedna po jedna, vrata se otvaraju

U životu uvek postoje raskrsnice koje vas primoravaju da ozbiljno razmislite o tome kuda dalje, i Daniel je morao u jednom trenutku da donese neke veoma važne odluke. Pošto je dobio poziv za učestvovanje na muzičkoj radionici svetske muzike pod okriljem norveške organizacije „Tutti“ i Jovana Pavlovića, imao je sreću da tamo upozna ljude koji su mu otvorili nove perspektive, pokazali mu da je moguće da se isprepletu različiti stilovi i žanrovi muzike, da se improvizuje, da se kombinuje tradicija s modernim zvukom… Nedugo zatim odlazi u Oslo, na master studije klasične muzike.

Ali hajde da krenemo od početka.

Imao sam različita iskustva. Osnovna i srednja muzička škola ‘Dr Vojislav Vučković’ u Beogradu, rad pod budnim okom nastavnica Nevenke Tatić i Biljane Stevanović mnogo mi je značio, mnogo su mi pomogle, što ne mogu reći za našu Akademiju. Jeste, naučio sam različite stvari, ali sam imao i velikih problema sa svojim profesorom jer je on imao jednu predstavu o tome kako bi trebalo da sviram, a ja drugu.“

Daniel je drugačije svirao, drugačije čak i razmišljao. Još dok je bio dečak i odlučio da ide u muzičku školu, deda se povukao, ostavljajući ga da tamo uči klasičnu muziku, da postigne ono što dedi nije bilo dato. Posle nekog vremena, kada je u nižim razredima muzičke škole svirao samo klasičnu muziku, Daniel se ponovo okrenuo dedinim savetima i poukama. Kako i ne bi kada se u kući slušala narodna muzika, pričalo se o narodnoj muzici… Daniel je gomilao znanje i iz škole i iz kuće. I bio je uspešan. Ali uprkos tome, osećao je da je neshvaćen. Tek mnogo kasnije uspeo je sebi da objasni svoje mesto u našem školskom sistemu.

„Svake godine Akademiju kod nas završi dvadesetak solidnih violinista koji mogu da sviraju u orkestru. U Norveškoj, tokom magistarskih studija, kod profesora Isaka Šuldmana, imao sam drugačije iskustvo. Profesor mi je dao svu slobodu da radim ono što me je stvarno zanimalo. Bio sam upisan na studije klasične muzike, ali mi je škola omogućila da se razvijam i u onom pravcu koji je mene veoma privukao: u narodnoj muzici. Izraz koji imam danas mešavina je narodne i klasične muzike.

I zaključuje:

„U ovom trenutku osećam da sam na Akademiji u Beogradu bio sputavan. Mogao sam mnogo ranije dostići nivo na kojem sam danas da su nastavnici bili malo otvoreniji za umetnike poput mene.“

Otići u beli svet nije lako. „Morate da znate šta želite“, kaže danas Daniel Lazar. Da bi prevazišao početne poteškoće, kao i drugi studenti koji su u Norvešku došli s raznih strana, zatražio je pomoć profesora. Od tog trenutka, jedna po jedna, vrata su počela da se otvaraju.

„U Norveškoj je normalno da student ništa ne radi osim da uči. Mi, studenti koji smo došli spolja, s našim materijalnim mogućnostima, shvatili smo da moramo nešto raditi, moramo svirati. Želeo sam da odem na neke festivale, ali nisam znao kako jer nisam razumeo kako tamo stvari funkcionišu u muzičkom svetu. Onda sam se obratio profesoru. Sve mi je detaljno objasnio: da osim muzike moram da znam i druge stvari, na primer, kako funkcionišu društvene mreže, fejsbuk, instagram… da znam kako da napravim veb-stranicu… i toliko drugih stvari!

Druga situacija je bila kada mi je bio potreban demo snimak, koji sam želeo da šaljem na neki konkurs. Nisam mogao to da finansiram sam. U školi imamo studio sličan ‘Studiju M’ Radio Novog Sada, pa sam se obratio profesoru s pitanjem: ‘Da li je moguće uraditi demo snimak u školi?’ Bilo je moguće. Napravio sam ga na Akademiji.“

Daleko od toga da je u Norveškoj sve savršeno:

„Naravno da i kod njih ima stvari koje nisu dobre. Tamo je veoma polarizovana situacija: imaju izuzetno dobre studente, koji nisu brojni, i imaju dosta slabih učenika. Sredine gotovo da i nema. Mislim da obrazovni sistem u startu nije dobar, ali kada na Akademiju stigne talentovan student, stvari se rešavaju na najbolji mogući način.“


Foto: Daniel Lazar

Neprevodiva reč: „dojna“

Najveću „krivicu“ za sve ono dobro što je Daniel Lazar uradio u karijeri snosi, čini se, njegov deda, koji ga je naučio da voli i poštuje rumunsku narodnu muziku. Posebno dojnu.

Kad sam bio mlađi, nisam voleo dojne, želeo sam da sviram muziku u tempu, muziku koja je živa. Ali moj deda je naglasak stavljao baš na dojne i insistirao je na tome da me nauči što više. Od kada sam došao u Norvešku, Norvežane, ali ne samo njih (ja sviram po raznim zemljama, širom sveta) veoma zanima ko sam, odakle sam, kakva je naša tradicija… U jednom trenutku pitali su me šta je specifično u mojoj tradiciji. Dugo sam razmišljao o tome. Imamo svakakvih pesama, ali nisu sve u potpunosti naše: ima tu dosta uticaja sa strane. Kada sam došao do zaključka da je dojna to što je posebno, autentično, originalno kod nas, Rumuna, istraživao sam, mnogo sam čitao. I počeo sam da sviram dojne na koncertima, s različitim bendovima.“

Mnogi umni ljudi pokušali su da definišu dojnu. Rekla bih da dojna predstavlja ranjenu dušu Rumuna, obučenu u svečanu odoru. Daniel se već neko vreme vraća toj vrsti narodne pesme kao da se čežnjivo vraća roditeljskom ognjištu, žitnim poljima Banata, voćnjacima i prašnjavim ulicama… To je ono što ja vidim pred sobom kada ga slušam kako svira dojnu.

„Nedavno smo Almir Mešković i ja počeli da snimamo drugi album. Prvi put sam komponovao dojnu. Bilo je veoma zanimljivo čuti kako zvuči, jer na mene sigurno utiču i različiti žanrovi muzike koju sviram sa mnogim muzičarima iz različitih delova sveta. Mislim da sam to uradio prilično dobro. Deda je imao specifičan stil. Mi smo iz Banata, ali njegov stil je bio malo više erdeljski. Mnogo je naučio od svog dede, koji je imao čist transilvanijski, erdeljski, stil. I moja dojna zvuči malo transilvanijski. Kada je moj deda pokušao da me nauči nekim stvarima, nisam razumeo kako to svaki dobar pevač dojni stvara svoj sopstveni stil. Kao mlad, kopirao sam svog dedu. Sada, kada sam naučio sve ukrase i sve lepote koje karakterišu dojnu, počeo sam i da sviram na određeni način, stvorio sam sopstveni stil. Radoznao sam da vidim kako će publika reagovati na dojnu koju sam ja napisao.“

Druga perspektiva

Neko je rekao da, kada biraš prijatelje, moraš da biraš među ljudima od kojih imaš šta da naučiš. Daniel je stekao dovoljno prijatelja u stranoj zemlji. A prijatelji su mu rođeni Norvežani, kolege s Balkana i iz cele Evrope, ali se družio i s muzičarima izdaleka, iz Nepala ili Malija, na primer. Zajedno prave „zanimljiv miks“, kako se Daniel izrazio.

„Volim da razgovaram s prijateljima i volim da učim od njih. Svi mi ličimo međusobno, zar ne? Ali postoje tradicije koje nam je teže razumeti i zanimljivo je otkriti detalje iz života drugih ljudi. Volim da slušam i upijam kulturu koju donose ovde iz drugih krajeva sveta.“

Daniel Lazar je radoznao po prirodi, uvek raspoložen da nauči različite stvari iz različitih oblasti.

„Slušam dosta intervjua s poznatim sportistima, glumcima… Trudim se da se ne ograničavam samo na svet muzike jer volim različite stvari, trudim se da gomilam znanje, da napredujem.“

Harmonikaš Almir Mešković, koji mu je danas i saradnik i prijatelj, jedan je od kolega koje je upoznao u Oslu još dok su bili studenti.

„Kada sam prvog dana došao na Akademiju u Oslu, direktor katedre za etnomuzikologiju, profesor koji me je odranije poznavao, rekao mi je da postoji mladić iz Bosne koji odlično svira klasičnu muziku na harmonici, ali da svira i narodnu muziku veoma, veoma dobro. Znam iz iskustva da je vrlo malo ljudi koji sviraju različite žanrove muzike veoma dobro, tako da sam bio skeptičan. Almir i ja smo se upoznali, ali pola godine nismo svirali zajedno. U stvari, ja ga nisam ni čuo kako svira. Kada je profesor, koji je bio ubeđen da smo mi dobra kombinacija, shvatio da nismo ostvarili nikakve profesionalne kontakte, priredio nam je koncert. I u trenutku kada sam ga čuo kako svira…“

(…) Oformili su bend, u koji su uključili još pet članova. Dve godine stvari su funkcionisale dobro. Svaki koncert je otvarao nove mogućnosti, nove šanse. Tek dve godine kasnije, ispostavilo se da za organizatore koncerata sedmoro ljudi zna biti priličan trošak, pa su predložili da pevaju isti repertoar, ali samo njih dvojica: Almir i Daniel.

U početku nismo videli mogućnost da pevamo kao duo, ali u jednom trenutku pozvali su nas dvojicu da sviramo u Narodnom pozorištu Norveške. Bio je to susret s glumcima, rediteljima i drugim ljudima iz pozorišnog sveta, a oni su želeli malo muzike u programu. Almir i ja nismo imali vremena da se dobro pripremimo i odabrali smo nekoliko pesama za nastup. Nisam mislio da će nas pažljivo slušati. Ali, na naše iznenađenje, kada smo počeli da sviramo drugu pesmu, u sali je zavladala potpuna tišina. Nakon što smo završili, oni, kao umetnici koji dosta sarađuju s muzičarima, pitali su nas koliko godina sviramo zajedno. Ostali smo zatečeni. Tada smo sebi dokazali da imamo nešto posebno i da možemo da nastavimo da se usavršavamo kao duo. Norveška tradicionalna muzika ima dizajn koji mi sada imamo: na venčanju može svirati samo violina ili violina i harmonika. Počeli smo da razmišljamo ovako: naše pesme se na Balkanu sviraju sa pet, šest, deset, dvadeset instrumentalista. To bi bilo zanimljivo analizirati iz druge perspektive. Ponekad se u našoj muzici velika lepota pesme gubi zbog preambiciozne orkestracije. Pokušajmo na drugi način!“

Svako odstupanje od tradicije predstavlja rizik. To se podrazumeva.

Kada je izašao prvi album, nismo znali kako će balkanski svet reagovati. Mi, Balkanci smo veoma ponosni na svoju tradiciju. Obradovao sam se kada sam video da javnost odlično reaguje, da prepoznaje i ceni trud koji je uložen u aranžmane, našu iskrenost i posvećenost.“

Pitala sam kakva publika dolazi na koncerte Almira Meškovića i Daniela Lazara. Sever nam deluje hladan kao sneg koji ga karakteriše. Da li je zaista tako? Koliko Norvežani razumeju našu balkansku dušu, nemirnu, nostalgičnu, ponekad buntovnu?

Imao sam priliku da sviram na mnogo različitih mesta: u različitim salama, na otvorenom, čak i u šumi. Svirao sam u skoro celoj Evropi, svirao sam u Africi, u Aziji manje… Ove godine smo svirali na Egzitu. Imali smo tremu jer taj novosadski festival nije festival na kakve smo navikli: obično sviramo u salama gde je tišina. A u Novom Sadu je i publika bila drugačija. Bilo je zanimljivo videti reakciju. A reakcija publike je bila veoma, veoma dobra. Uverili smo se da ova muzika može da se svira na svakom mestu. Od Nemačke do Finske ili Danske, javnost uvek reaguje na isti način. Narodna muzika ima snažnu i direktnu poruku. Na našem repertoaru imamo mnogo virtuoznih i impresivnih komada, ali posle koncerata uvek dođu i pitaju nas za dojnu, jer je dojna način izražavanja u svom najčistijem obliku, veoma direktna. Čak nisu potrebne ni reči. Sve što treba da se kaže, rečeno je kroz muziku.“

Foto: Daniel Lazar
Uspesi se hrane radom

Zanimljiva ideja zaživela je u školskom sistemu u Norveškoj.

„Svaka osnovna škola u Norveškoj u obavezi je da organizuje koncerte s profesionalnim muzičarima. Projekat je realizovan s namerom da se kultiviše mlada publika, pa su pozvani muzičari koji sviraju klasičnu muziku, narodnu muziku, rege, muziku iz Afrike… I mi smo mnogo svirali u školama. Od januara do juna ove godine imali smo između 220 i 230 koncerata tog tipa. Zanimljivo je da na svakom koncertu imamo u publici između 100 i 150 učenika, a sviramo muziku koju oni nemaju gde da čuju. I još nešto je veoma interesantno: mnogo mladih nikada ranije nije čulo violinu ili harmoniku uživo. Veoma moćna stvar je kada završimo koncert i deca postavljaju pitanja. Deo koncerta predviđen je za to da nas učenici pitaju šta god žele. Mnogo pričamo o nama, ja pričam o svom dedi… Ti koncerti i kontakt s decom pomogli su i nama: deca su veoma iskrena i odmah ti pokažu da li im se sviđa tvoja muzika ili ne, lako otkriju da li jesi ili nisi iskren u tome što im pružiš.“

Daniel Lazar je višestruko nagrađivan na takmičenjima i festivalima klasične muzike, ali i rumunske i srpske narodne muzike; nastupao je s muzičarima poznatim širom sveta. Zamolila sam ga da navede samo neke od svojih uspeha na koje je ponosan.

Ne tako davno dobili smo informaciju da smo među prva tri muzičara nominovana za najbolju produkciju šoua po školama u celoj Evropi. Od sedamdeset novih projekata, ušli smo u tri najbolja, i to je za nas velika stvar. U poslednjih nekoliko godina, imali smo veliku podršku Ministarstva za kulturu Norveške, mnoge naše projekte finansirala je država, a prošle godine su, zbog epidemije kovida, uložili velika sredstva kao pomoć muzičarima. U jednom trenutku je otvoren konkurs za 100 stipendija za sve muzičare u Norveškoj. Prijavilo se pet-šest hiljada ljudi, a ja sam jedan od tih 100 stipendista koji su je dobili. Osećao sam se kao da sam na dobrom putu da uradim nešto veoma veliko.“

A koliko velikih stvari je već postigao najbolje svedoče rezultati.

Ovaj stil interpretacije, način na koji Almir i ja sviramo, zove se vorld muzik, jer je mešavina različitih žanrova muzike. Sa Almirom sam 2020. svirao na najvećem svetskom događaju za muziku te vrste. Veoma je, veoma, veoma teško stići tamo. Mislim da se godišnje, za učešće na takvom događaju, prijavi oko šest hiljada bendova. Godine kada smo mi učestvovali, odabrano je 15 ili 16 bendova. Bila je to izvanredna stvar! Nakon našeg silaska s bine, komentari su bili veoma dobri i važno je da smo ih dobili od ljudi koji su definisali taj stil muzike. Moram reći i to da sam ponosan i na činjenicu da sam jedini muzičar koji je zauzeo prvo mesto u tri različita žanra muzike: u klasičnoj muzici, rumunskoj narodnoj muzici (festival Maria Tanase, Krajova, Rumunija, 2005) i srpskoj narodnoj muzici (Carevčevi dani, najveći festival violine u Srbiji, Veliko Gradište, 2010).

Jasno je da Daniel hoće više i još bolje. I nastavlja svojim putem:

Almir i ja snimamo drugi album, imamo veoma dobre muzičare iz celog sveta. Za sledeću godinu, tri festivala u Norveškoj ponudila su mi da napišem po sat originalne muzike i dali su mi slobodu da biram saradnike, da pozivam koga hoću, odakle hoću. Zasad sam u pregovorima sa umetnicima iz Rumunije i s Balkana, koji su veoma dobri. Mislim da će biti zanimljivo videti kako će sve to ispasti do kraja.“

Ako se posle svega što ste pročitali i dalje pitate kako je Daniel Lazar uspeo da impresionira svet, odgovor je na prvi pogled jednostavan:

„Za mene je bilo veoma važno da znam šta želim i u tom trenutku sam bio na pola puta do onoga što sam želeo da postignem. Mladima bih poručio da je veoma važno da veruju u sebe, i ako imaju bilo kakvu strast, za muzikom, umetnošću, sportom… važno je da veruju i da naporno rade.“

Sasvim je moguće da strast i talenat Daniela Lazara vuku korene iz ove banatske ravnice, osunčane, prelepe i bogate. A možda su koreni u toplom osmehu dede Trajana Glume, koji je, krenuvši put nebesa, ostavio u nasleđe nešto iz duše svakog člana porodice Deheleanu, za koju je muzika bila i radost, i uteha, i utočište.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

About the author

Storyteller

Storyteller je online platforma koja promoviše digitalni transmedijalni storytelling u novinarstvu. Upotrebljavajući nekoliko medijskih formata – od klasičnih pisanih reči, fotografija, infografike, kratkih audio i video zapisa i ostalih online alatki – Storyteller donosi reportaže koje predstavljaju ljude i događaje u autentičnom okruženju pokazujući život iz pravog ugla u pravom svetlu. Storyteller je upisom u Registar medija pod registarskim brojem IN000698 postao i zvanični onlajn medij koji svoje medijske usluge pruža dvojjezički: slovački i srpski.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PODKAST

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODPORA V ROKOCH 2022-2025 – PODRŠKA U 2022-2025.

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST „Na ivici“

PARTNERI