Na južnim obroncima Fruške gore, tamo gde prestaje brdoviti predeo i prostire se plodna sremska ravnica smestilo se selo Bingula. Prema podacima iz Zavoda za statistiku o broju Slovaka u pojedinim mestima u Srbiji prema popisu stanovništva iz 2011. godine, u Binguli živi ukupno 732 stanovnika, od čega je 226 Slovaka.
Prve slovačke porodice su se u Bingulu doselile 1835. godine i to najpre u Staru Bingulu, a par godina kasnije počele su da naseljavaju i Novu Bingulu.
Demografska situacija u ovom sremskom selu takođe je vrlo šarolika – bori se sa odlivom stanovništva u veće gradove, naravno i u inostranstvo.
Manji je broj onih koji su odlučili da ostanu u selu, u koju su se njihovi preci doselili pre mnogo godina i da se bore za njegov opstanak. Svesno ili nesvesno… U ovu grupu spada i mladi profesor slovačkog jezika Darko Babelja (1989).
Nakon što je završio Osnovnu školu „Sava Šumanović“ u Erdeviku (škola u Binguli, ima samo u nižim) Darko je razmišljao o svojoj budućnosti i pozivu. Pošto od malih nogu odlazi u crkvu, kako kaže od svojih tri ili četiri godine, najozbiljnije je razmišljao o tome da će studirati na teološkom fakultetu i da će postati sveštenik.
Zato je njegova odluka bila da upiše Gimnaziju „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu a da nakon srednje škole ide dalje na Evangelički bogoslovski fakultet u Bratislavi.
„U vreme kada sam upisivao srednju školu, saznao sam da u sledećih pet godina sveštenika po slovačkim selima u Vojvodini ima dovoljno. Zato sam se upisao u gimnaziju i razmišljao sam o tome da će se dok završim srednju školu situacija najverovatnije promeniti. U Bačkom Petrovcu sam završio prvi razred gimnazije, a zatim sam prešao u Gimnaziju u Sremsku Mitrovicu, gde sam i završio srednju školu”, započinje razgovor Darko Babelja.
Prošle su četiri godine i Darko je stekao srednjoškolsku, odnosno gimnazijsku, diplomu i trebalo je ozbiljno razmišljati o fakultetu. Situacija se, kako naš sagovornik navodi, nije puno promenila – navodno je i dalje bilo dovoljno sveštenika po našim seoskim parohijama, tako da je Darko seo i dobro razmislio kako dalje. Da upiše bogoslovski fakultet, bez obzira što njegove usluge neće biti potrebne ili da promeni svoj san iz detinjstva i da odabere nešto drugo?
„Situacija se nije puno promenila dok sam ja završio srednju školu – upitno je da li bih ovde imao posao, a ja nisam želeo da ostanem u Slovačkoj. Zato sam hteo-ne hteo počeo da razmišljam da se upišem na odeljenje slovačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu… Ali, danas je drugačije, sveštenika je manje, ali sad je već gotovo…“ – zamisli se Darko Babelja.
Darko Babelja: „Ipak Filozofski fakultet u Novom Sadu.“
Na kraju je dobio stipendiju za studije slovačkog jezika u Novom Sadu. Morao je da iznajmi stan, tačnije sobu, ali seća se da mu je u toku školovanja jako nedostajala kuća, porodica, rodno selo i sve ono na šta ga je Bingula podsećala.
„Jako volim život na selu i teško mogu da zamislim da živim u stanu između četiri zida. Meni je to kako da sam u kavezu. Kod kuće uvek imam šta da radim. Ili nešto majstorišem u dvorištu ili u bašti. Mogu da kažem da ja jesam profesor slovačkog jezika i književnosti, ali sam u duši seljak“, sa osmehom konstatuje Darko.
Ipak nisu samo četiri zida bila razloga zašto se Darko u Novom Sadu u toku studija nije osećao kao riba u vodi. Razlozi su daleko dublji, emotivniji, više lirski…
„Na prvoj godini studija utorkom nismo imali predavanja. Ponedeljkom, sredom, četvrtkom i petkom smo imali, ali je utorak bio slobodan. Tako da bih ja odmah u ponedeljak nakon predavanja seo u autobus i išao sam kući. Predveče bih već bio tamo, u utorak takođe i tek sam se u sredu vraća o u Novi Sad. Ne kupim sendvič ili nešto drugo, ili šta ja znam, kakvu kiflu i za taj novac ću radije da kupim autobusku kartu i ići ću kući. Uzalud me je baka, kod koje sam živeo, nagovarala da ostanem…“, seća se Darko Babelja.
Život posle fakulteta
Prošle su još četiri godine i Darko je završio i fakultet. U januaru 2014. godine završio je studije i postao je profesor slovačkog jezika i književnosti. Smatra da nije imao puno problema da pronađe posao, jer mu se te iste godine u septembru pojavila prilika.
„Ponudili su mi da menjam koleginicu koja je bila na porodiljskom odsustvu. Menjao sam je u Osnovnoj školi „Sava Šumanović“ u Erdeviku. Ipak, koleginica je bila učiteljica razredne nastave, tako da sam najpre radio kao učitelj u nižim razredima. Dobio sam prvake i radio sam u kombinovanom razredu sa prvacima i trećacima. Zato smatram da sam imao i sreće i da nisam imao problema oko posla“, kaže Darko Babelja.
Na tom radnom mestu je ostao oko godinu i po dana, odnosno do koleginicinog povratka sa porodiljskog odsustva. Tada je prestala potreba za Darkovim uslugama i on je ostao bez posla.
„U toku te pauze, dok nisam radio, ja iskreno rečeno nisam novo radno mesto puno ni tražio. Igrom slučaja desilo se da je koleginica, koja je bila na porodiljskom odsustvu, imala manje zdravstvene probleme. Zahvaljujući tome meni se opet pojavila prilika da radim u istoj školi, samo što je ovoga puta bilo daleko kraće, tek oko mesec dana. Te školske godine su me čak tri puta vraćali na posao, jer sam pred kraj menjao još jednu koleginicu, ali je to bilo u višim razredima,“ seća se Darko.
Pročitajte i članak Kako je Marina Kondačova iz Petrovca otišla u Slovačku
Naravno da takvo parcijalno zapošljavanje nije dobro rešenje, pre svega zbog toga što čovek nema sigurnost i što je teško da planira, ako je u radnom odnosu na svega po par meseci.
Ipak, profesorka slovačkog jezika, koja je radila u Osnovnoj školi „Sremski front“ u Šidu, se odselila i ostalo je slobodno mesto. Tako da se profesoru slovačkog jezika i književnosti ukazala prilika da se zaposli u Šidu.
„Moram da napomenem da je i ta koleginica najpre bila na porodiljskom odsustvu, što znači da sam ja najpre bio samo zamena. Kasnije se ista ta koleginica odselila i ja sam ostao da radim. Čini mi se da je to bilo 2016. godine…“, dodaje Darko.
Sada već predaje u Šidu, gde ima đake i nižih i viših razreda osnovne škole. Kasnije sam došao da radim i u škole u Binguli, u Ljubi i na kraju i u Erdevik, gde đacima nižih razreda predaje slovački jezik sa elementima nacionalne kulture.
Ako na stvari pogledamo sa distance, u ozbiljnom društvu i zemlji očekivali bismo da Darko ima gust program, ali to je samo hipotetički… Ovaj mladi Bingulac ima ukupno jedva 25-30 đaka u četiri škole. Kada se sve zbroji ima tek oko 50 posto radnog kapaciteta.
„Shvatam da je to malo i da zbog toga imam mala primanja. Takođe je problem to što na posao putujem autobusom i često mi se dešava da imam na primer prvi a zatim tek šesti čas. Nemam vremena da se vratim kući, tako da gubim vreme tamo dok čekam na sledeći čas. Za sada me to ne demotiviše i ne odbija me od posla. Bolje išta nego ništa“, sa optimizmom gleda na surovu stvarnost posmatra Darko.
Bez obzira na sve probleme i teškoće na koje nailazi, pošto i dalje nije u stalnom radnom odnosu, Darko ne samo da ne planira da ode iz Srbije, nego ne sprema se da ode ni iz Bingule.
„Ne mogu ni sa zamislim život van sela. Tačnije van Bingule. Želim redovno da idem u crkvu, ja nijednu nedelju ne propuštam. Volim da prošetam selom, da zastanem pored ljudi, da porazgovaram sa njima… Nigde se ne bih osećao kao kod kuće. Možda će neko reći da sam konzervativan i staromodan, ali šta da radim. Rado odlazim i po drugim selima, da posećujem druga crkvene parohije, ali uveče želim da se vratim kući i da spavam u svom krevetu. Imam tetku u Americi koja me je stalno zove da dođem kod nje u goste, ali ja nisam hteo ni da čujem. Komuniciramo i vidimo se preko Skajpa a meni je to sasvim dovoljno“ – pokušava da objasni Darko.
V Binguli imaju nekoliko organizacija ili udruženja. U mnogima od njih je, naravno, i Darko aktivan. Kako je sam pomenuo, u crkvu ide svake nedelje, član je SKPD „Milan Rastislav Štefanik“, pere im i pegla suknje kada se pripremaju za festivale ili druge nastupe.
Darko Babelja ima lepu kolekciju slovačkih nošnji., Ima oko dvadeset suknji koja su ostale od pokojnih tetki i baka u Binguli.
„Kada neko umre, meni je žao da te nošnje i stari predmeti propadanu. Onda ja to uzmem i imam već popriličnu kolekciju. Planirao sam da je malo sredim tokom ovog leta, ali nisam stigao“, sa ponosom ističe Darko.
Kako se razgovor bliži kraju kao da izbegavamo pitanje o sudbini sela Bingula. Da li iz straha, nesigurnosti, ili nečeg drugog…
„Ljudi odlaze za boljim životom. Ne verujem da neko odlazi zato što želi, nego se ide zato što se mora. Najviše se odlazi u Slovačku, neki se zaposle u Šidu ili u Sremskoj Mitrovici i takođe odu iz sela. Ja za sada ne idem. Živim po svom. Verovatno bi jedino rat mogao da me otera iz Bingule…“, ostaje zamišljen Darko.
Foto: iz arhive sagovornika D. B.
Miroslav Gašpar
Pridaj komentár & Dodaj komentar