Nesvakidašnji čovek

Defektološkinja Karolina Čučković: Ekrani najveći neprijatelji dece

defektologija

Ušuškan među centralnim uličicama Rume, nalazi se edukativni centar “Okta +”, jedinstven u ovoj opštini. Iza staklenih vrata nas dočekuje defektološkinja Karolina Čučković. Šarenilo igračaka, crteža i ukrasa na trenutak nas je vratilo u detinjstvo. 

Ona svakodnevno radi na tome da iz dece sa po kojiom poteškoćom u razvoju, izvuče najveći potencijal. Ne postavlja prevelike ciljeve koji se ne mogu ostvariti, već procenjuje šta je porodici neophodno kako bi bolje funkcionisala. Radi tako da dete stekne praktične veštine, koje neće nestati kada izađe kroz ta staklena vrata.

“Meni je najveći uspeh kada roditelji kažu da im je bilo nezamislivo da odvedu dete u prodavnicu, a kamoli da sa njim odu na more, a da su ove godine bili na moru,” priča nam Karolina. 

Dodaje da je defektologija neophodna društvu kako bi se iz dece koja kasne sa razvojem, izvukao maksimum. Ova grana medicine postoji kako bi se stalo na put pasivnosti i stavu “jednostavno je tako”. Osim samom detetu, ovako se pomaže i celoj porodici ali i njegovom širem okruženju. Radi se na tome da dete postane samostalnije, ali mu se daju i jednakije šanse.  

Ne zna se tačan broj dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji. Zvaničan broj postojao bi kada bi se izglasao zakon u kojem bi roditelj deteta sa smetnjama bio izjednačen sa statusom negovatelja. Tada bi bio kreiran i zvanični registar. Prema Nacionalnom izveštaju o inkluzivnom obrazovanju navodi da je u periodu 2020/2021 godine, 216.570 dece imalo individualni plan u vrtiću, što je 0,7% opšte populacije.  

Čučković je zavolela ovu profesiju u trećoj godini Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, kada je prvi put imala prilike da praktično primeni svoje znanje.  Ispunjavajuće je bilo kada je videla napradak dece sa kojima je radila, i kada su ona prihvatila nju. 

Nakon diplome sa pečatom “Universitas Studiorum Neoplantesis” odmah se i zaposlila. Prvih godinu dana ne u struci, ali je paralelno radila sa decom po kućama. Pre osam godina zaposlila se u školi za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” u Novom Sadu gde i danas radi.  Pre tri godine osnovala je edukativni centar u kojem osim nje, rade i logopetikinja i psihološkinja, koje trenutno pomažu uzrastima od dve do 17 godina.  

Poreklom je iz Kulpina što vidi kao prednost jer savršeno može funkcionisati na oba jezika. Samim tim može da učestvuje u različitim dešavanjima, biti aktivna u većinski srpskom i većinski slovačkom društvu, ima veću mogućnost za razvoj saranje. 

Udžbenika za škole na manjinskim jezicima ima, ali ne i užih didaktičnih sredstava, kao ni stručnjaka. Zato neka deca prelaze i šesdesetak kilometara da bi podršku dobila na maternjem jeziku. 

“Jako je teško i roditeljima. Imaju dete, kasni u razvoju, treba sutra da krene u slovačko odeljenje,  živi u slovačkoj sredini, a s njim je rađeno na srpskom jeziku,” priča Čučković. Dodaje da je dete koje raste sa dva jezika otvorenije je za kulturološke razlike, lakše uči druge jezike, lakše se snalazi u putu. 

Sa ovim se slaže i profesorica na Pedagoškom fakultetu u Somboru Ruženka Šimonji Černak koja kaže da ako se obrazovanje realizuje na maternjem jeziku postoji velika verovatnoća da će se kod deteta razviti balansirana dvojezičnost. 

“To znači da će postojati podjednak nivo vladanja sa maternjim i drugim jezikom, pod uslovom da se u školi intenzivno uči i većinski jezik,” navodi profesorica.

Objašnjava i da u slučaju nastave na manjinskom jeziku postoje uslovi da se razviju aditivne dvojezične situacije koju karakteriše jednako vrednovanje oba jezika. To znači da se oba jezika smatraju ravnopravnim i jedan ne zamenjuje drugi. 

“Osim toga, kod deteta se razvija pozitivan stav prema svom maternjem jeziku, a samim tim i prema govornicima tog jezika. To predstavlja osnovu za proces razvijanja nacionalnog identiteta” navodi Šimonji Černak. 

Ona skreće pažnju na najnovija istraživanja koja ukazuju da dvojezičnost ima pozitivne efekte. Osim šire mogućnosti komunikacije i pismenosti na dva jezika, ona imaju i viši stepen tolerancije i poštovanja različitosti. Na kongnitivnom planu, deca koja se služe sa dva jezika razvijaju kreativnost i povišenu senzitivnost za povratne informacije u komunikaciji. Imaju povišeno samopouzdanje i šire mogućnosti za ravoj karijere.

“Dvojezična deca pokazuju konstantne prednosti u zadacima verbalnih i neverbalnih sposobnosti. Ranije razvijaju sposobnost rešavanja problema koji sadrže kontradiktorne ili pogrešne tragove,” navodi Šimonji Černak neke od prednosti. 

Karolina voli što ima supermoć da pomogne deci i u srpskoj i u slovačkoj zajednici. / Foto: Sanja Đorđević © Storyteller

Karolina voli što ima supermoć da pomogne deci i u srpskoj i u slovačkoj zajednici. Volela bi da može da nauči i druge manjinske jezike gde nedostaju stručnjaci i stručnjakinje.  

Ugasite ekrane

“Detetu ne treba ništa više sem igre, zajedničkog vremena sa porodicom i kontakta sa društvenom sredinom,” rekla je Karolina Čučković kada smo je pitale da li telefoni mogu da budu koristan alat za učenje. Kaže da sve što može dete da nauči, najbolje je da nauči kroz igru. 

Moderan način života, preopterećenost obavezama roditelja, malo prostora ostavljaju za posvećenost detetu, pa umesto cucle, pred dete se stavi ekrančić, da bude mirno dok se ne završi neki posao. Ukoliko baš tako mora, najbolje je da se sa detetom razgovara o sadržaju, da dete aktivno posmatra. 

Pasivno posmatranje stvara ozbiljne posledice po razvoj deteta, koje su toliko česte kod novijih generacija, da su dobila, još uvek neformalan naziv  – ekranizam Deca se zatvaraju u sebe, kreću kasnije da komuniciraju, sporije se razvijaju, ne mogu da se skoncentrišu i imaju porećemaj pažnje. 

Napolju je bolja grafika

Ekrane isključiti, a decu treba uključiti u svakodnevne aktivnosti. Kada se kuva, ono može da mesi, secka ili samo imenuje i broji stvari na stolu. Ukoliko je izvodljivo, Karolina preporučuje da  dete provede napolju bar duplo više vremena nego što je provelo ispred ekrana. 

Boravak u prirodi detetu daje brojne benefite. Razvija se gruba motorika, veštine kretanja, skakanja, procene da li je nešto nisko, duboko, daleko, opasno. Dete opaža stvarnost oko sebe i ukoliko naiđe neko drugo dete, odmah se stvara potreba za druženjem. Svesu ovo pogodnosti jedne šetnje u parku. 

Karolina Čučković: “Detetu ne treba ništa više sem igre, zajedničkog vremena sa porodicom i kontakta sa društvenom sredinom.“ Foto: Sanja Đorđević © Storyteller

“Nema igračke koja to može da zameni,” kaže Čučković. 

Ona dodaje da je prvo što se razvija kod dece – motorika, a zatim govor i sve je jako povezano. Što se dete više kreće i uči kroz pokret, to više uči da misli i podstiče oblasti u mozgu za razvijanje govora.  Zato je fizička aktivnost jako važna za mentalno zdravlje i to, ne samo dece. 

Naučena bespomoćnost

Osim preteranom izlaganju ekranima, noviji roditelji jednako pribegavaju da sve rade umesto svoje dece. Iako se čini da je to najbolje jer mu se tako pokazuje ljubav, dete ne dobija ništa više do medveđe usluge. Tako nastaju deca od četiri godine koja ne umeju samostalno da se hrane ili ne znaju da sarađuju prilikom oblačenja. 

Karolina kaže da se sve više dece javlja psihologu jer im polazak u prvi razred predstavlja veliki stres. Ušuškanost u komfor kućnih fotelja gde ne mora sam ni da zaveže pertlu, putem ulica punih saobraćaja sa rancem velikim kao i samo dete, do hladnih, tvrdih klupa i mirovanja čitavih 45 minuta! Nedostatak obaveza u predškolskom uzrastu u školskom može izazvati mucanje, anksionoznost, traumu. 

“Mislim da ima sve manje toga da se deci da obaveza. Da izbace smeće, da pospremi za sobom posle ručka, da baci prljav veš u korpu,” navodi Karolina i dodaje da se to sve više vidi kod novijih generacija.  

Ljubav može da se iskaže i na drugačiji način, ne samo kupovinom igračaka. Preterana količina igračaka takođe takođe može da utiče na razvoj jer dete nema priliku da mu bude dosadno, samim tim i da razvija kreativnost. 

Usađivanje pogrešnih vrednosti takođe može biti prepreka od deteta do srećne odrasle osobe. Umesto fokusa na materijalnom, mnogo je važnije provođenje vremena sa porodicom i prijateljima, zaključuje Čučković. 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Ekonomsko i društveno osnaživanje žena pripadnica slovačke nacionalne manjine u Srbiji“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Sanja Đorđević

Neskromno mogu reći da mi je specijalnost - slušanje. Krasim se titulom diplomiranog novinara, iako je ovaj poziv mnogo više od profesije, to je sklop ličnosti, odnosno manija. Volim debatu, grubu muziku i štrudle s makom.

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.