Dobro čujete, to posmrtna zvona u Kragujevcu o slovačkim vojnicima pričaju

STO GODINA OD POBUNE U KRAGUJEVCU (1918 – 2018)

 „Draga mama, ja vaš sin Janko, se pozdravljam sa mojom voljenom majčicom, posebno sa sestrom i sa voljenim bratom Otkom, jer mene će 8. juna poslepodne streljati. Ovde vam šaljem 39 kruna. Polovinu dajte za crkvu a polovinu siromašnim prosjacima. Tako da se sa vama pozdravljam, i sa celom rodbinom. Zbogom!“

Ovako je Janko Piter tog jutra 8. juna pisao svojoj majci poslednje pismo, jer će za nekoliko minuta poslednji put udahnuti i više ga neće biti.

Naime komandir austro-ugarskog pluka Artur Marks je posle izricanja presude za 44 slovačka vojnika 71. pešadijskog trenčanskog puka za zločin pobune u Kragujevcu 8. juna 1918 „velikodušno“ dozvolio da napišu najbližima zadnja pisma.

Slovačke vojnike sudbina u Kragujevcu neprijatno iznenađuje

Najveći puk u austrougarskom carstvu bio je 71. regimente. Pošto je njegovo sedište od 1882. godine bilo u Trenčinu, naziva se i drotarskim, pošto je većina vojnika tvrdila da su drotari, zanatlije koje su pravile sve od žice, ili potomci ili rođaci poznatih slovačkih drotara.

Nakon proglašenja mobilizacije (28. juna 1914) rezervni bataljon 71. pešadijskog puka je brojao 8.000 rezervista koji su već u avgustu 1914. otišli na ruski front, a od 1915. slovački vojnici odlaze i na austrijsko-italijanski front. Na primer u bici kod Pjave (1917) ovaj puk zaustavlja prodor italijanskih i savezničkih trupa, ali u krajnjem sumaru se radi o katastrofalnom porazu austrougarske vojske na italijanskom frontu. Međutim, na ovim frontovima, naročito na istočnom, počelo je da se umnožava dezerterstvo austrougarskih vojnika.

Pored toga, 15. decembra, 1917. potpisan je sporazum sa sovjetskom Rusijom o prekidu vatre, u kojem se pominjao i povratak zatvorenika, do čega je i došlo. Među njima se vratilo oko 60-70 hiljada vojnika slovačke i češke nacionalnosti. Iako su mislili da se za njih rat završio, sudbina je za njih isplanirala nešto drugo.

Mnogi vojnici 71. pešadijskog puka došli su u Kragujevac 1918. godine, odakle su trebali da se vrate u bitku na italijanskom frontu. Međutim, vojnici su pokazivali potpuni otpor prema povratku na ovaj front. Čak i to nedeljno popodne, kada je sunce ogrejalo kragujevačku kasarnu, vojnike, povratnike iz ruskog zatočeništva, koji su, pored novih i starih vojnika, formirali rezervni puk, dobili su platu (žold) pre odlaska u Italiju i slobodni dan koji su proveli sa Srbima u lokalnim kafanama.

Da, pevali su, ali su posebno žudeli za kućom, porodicom, svojim najdražim, svom drotarskom zanatom. Kritikovali su austrougarsku politiku rata, besmislenih smrti, nevinih žrtava. Imali su pune zube rata!

Brinuli su ih  „mali“ ljudski problemi, unutrašnja linija emocija bila je jača od ideje austrougarske monarhije u Prvom svetskom ratu. Vrteška rata se vrtela, ali slovačke vojnike nije boleo rat, boleo ih je život koji su ostavili kod kuće. 

Pored ostalog, i zato su imali neprijatan ukus u ustima zbog činjenice da su oni, povratnici 71. pešadijskog puka, dobili samo četiri sedmice odsustva, dok je 15. Honvedski puk u Trenčinu dobio dva do tri meseca godišnjeg odmora. Ali nije ih mučila samo dužina odmora. Beda, koja se naročito osećala te 1918. godine zbog nedostatka hrane, uniformi, osnovnih higijenskih i smeštajnih sredstava i predmeta (stolice, kreveti itd.) u poređenju sa terevenkama oficira, samo su dodavali varnice na vatru. Odlazak kući, na odmor, koji je trebao da pruži malo opuštanja i doda snage, vojnicima je dodao više bora, jer su otkrili da njihove porodice muči glad i siromaštvo.

Iskra, koja je upalila vatru pobune slovačkih vojnika u Kragujevcu

Ni te zadnje mirne večeri 2. juna 1918. vojnici drotarskog puka nisu ni sanjali da se u njihovo društvo u Kragujevcu uvukao lukavi službenik monarhije agent Hubert Jindra, koji je bio zadužen da prati slovačke vojnike i prijavi potencijalne nemire, pobune i opozicione stavove.

I on je „doprineo“ nesrećnoj sudbini slovačkih vojnika koji su vraćajući se iz izlaska i javno pokazala svoj revolt zbog planiranog odlaska na italijanski front i ujedno zbog neljudskih manira svojih komandanata u Kragujevcu.

Izgovor je bio „gavrilovskoprincipovski“: neukusna hrana,  grdnja vojnika za glasno pevanje ili preterana demonstracija snage nadređenih oficira prema vojnicima koji su se vratili iz izlaska, posle čega u nocći 2. i 3. juna 1918. u kasarni u Kragujevcu dolazi do pobune oko 700 vojnih povratnika 71. rezervnog pešadijskog puka koji je u napadu za tren osvojio kasarnu i razoružao jedan vod regruta.

Pobuna se brzo širila. Zahvatila je celi Kragujevac koji je tada imao oko 18 hiljada stanovnika. Pobunjenicima su pripale kasarne, bolnica i praktično ceo grad, ali stari lisac, komandir kragujevačkih kasarni, potpukovnik Artur Marks nije sedeo skrštenih ruku. Iz okoline je mobilisao konjičko pojačanje, odred mitraljezaca, bateriju planinske artiljerije i oficire, sa kojima je uspeo da zauzme most koji je vodio prema arsenalu skladišta municije, i time je praktično onemogućio dalje snabdevanje pobunjenika municijom, što je već značilo Marksovu pobedu.

Kada je sunce zašlo, predveče 3. juna, pobuna je bila ugušena. Posle toga su tražili organizatore pobune, među kojima je, kako tvrde, bio Viktor Kolibrik, dvadesetosmogodišnji feldvébel, koji je mrzeo dikaturu.

Vojno tužilaštvo je bilo okrutno, vojnici su se držali zajedno. Niko nikog nije odao, niti je odgovorio na poziv potpukovnika Marksa da se glavni organizator pobune dobrovoljno prijavi. Komisija za vojno-sudsku istragu registrovala je 82 optuženika,  dokaze su imali za 59 vojnika koji su izvedeni pred lice pravde.

Subota, 8. juna 1918., bila je zadnji dan za njih 44. Tog dana su okrutni službenici austrougarske vojske u Kragujevcu prisilili mnoge stanovnike Kragujevca da gledaju streljanje slovačkih vojnika.

Mnogi su prikrivali oči, drugi su gledali u nebo i pitali da li uopšte, nakon potpisivanja Brestlitovog mira između Rusije i Austro-Ugarske u martu 1918. godine, kojim su okončane borbe na istočnom frontu, što je bio dobar znak da se približava kraj Prvog svetskog rata, ima smisla tako neljudski kažnjavati pobunjenike.

Odgovor nisu dobili.

Ni Jan Križan iz Hoholne-Velčice nije imao odgovor na pitanje ko će brinuti o njegovoj dvoipogodišnjoj ćerki Ani, rođenoj 12. oktobra 1915. Na njenom rođenju nije bio, iako su se sa suprugom Evom 27. jula 1914. uzimali iz ljubavi. Nije bio zato što je kao pripadnik 71. trenčanskog pešadijskog puka bio u Kragujevcu.

Svoju ćerku je video tek posle skoro tri godine, kada je bio na odmoru u maju 1918. godine. Ana je bežala od njega, krila se iza mamine suknje. Jer „otac na daljinu je straniji nego komšija, sa kojim ne pričamo zbog slomljene ograde… I ovako rat uzima svoj okrutni danak.

Ana, ne plači!

Možda se upravo ovako, kako je posle toga često govorio deda, stavljajući je u krevet, obraćao otac.  da bi se te letnje večeri mogao mirno oprostiti sa bližnjima, kada se sa odmora u Hoholnoj vraćao svome puku u srpski Kragujevac. Svi su ga zadržavali, neka ne žuri, dan-dva će se lako zagubiti, rećiće da se nešto desilo na putu. Ali on nije hteo da posluša. Mnogi su se čudili, jer ne samo proizvoljno produženje odmora, već je dezertiranje tada bila masovna forma protesta protiv rata. Protiv rata u kome ni „na početku nijedna strana nije postigla značajan uspeh, iako su gubici ljudskih života bili ogromni. “ Međutim, Jan Križan je želeo da protestuje drugačije „, napisala je urednica Marta Moravčikova u Smeni 10. januara 1986. godine.

Stavljajući ćerku u krevet, te poslednje majske večeri, Jan Križan se opraštao od nje, jer se morao vratiti u svoj puk u Srbiju. Tako se Jan Križan vratio u Kragujevac, a nekoliko dana kasnije bio je deo pobune, posle koje je Ana Križanova, devojčica od nepune tri godine, ostala bez oca.

„Molim te, prijatelju, kada se vratiš kući, uzmi moju ženu za suprugu a moju decu vaspitavaj kao sopstvenu,“ pred konačni čin izvršenja streljanja kazao je dvadesetosmogodišnji vojnik Ondrej Kis-Kralj iz Krpeljana pri oproštaju od prijatelja, sa kojim je služio u puku.

Njegov verni prijatelj je to i uradio po povratku iz rata. Sa udovicom Ondreja Kisa je kasnije imao sina Julija.

„Slovački vojnici na putu ka mestu za streljanje su skidali ogrlice, dajući ih gomili prolaznika, ili jednostavno bacali na put, ispod nogu, takođe porodične fotografije, molili su Kragujevčane da ih, kada to bude moguće, predaju rođacima… Meni je jedan vojnik dao lančić. Ja ga nisam ispuštao iz ruke, gledajući svog oca šta… izgubljen je bio moj otac… kako ćemo poslati lančić njegovoj majci, kako nas je osuđenik molio… „, pričao je Petar Petrović Kraguj iz Lužnice kod Kragujevca, svedok streljanja, koji je 2003. godine, kada je nastala reportaža Vladimira Dorče pod nazivom Dobro čujem, to ‘je’ glas posmrtnih zvona, objavljena u časopisu „Hlas ljudu“ 14. juna 2003., imao devedeset krstova na leđima.

A onda su se čuli pucnjevi na Stanovljanskom polju u Kragujevcu! Potekla je krv 44 slovačka vojnika rezervnog bataljona 71. pešadijskog puka. Posmrtna zvona su počela da zvone.

Posmrtna zvona u Kragujevcu kao memento današnjice

Četrdeset četiri. Toliko vojnika je streljano 8. juna 1918. u Kragujevcu i najčešće se ovaj broj spaja sa kragujevačkom pobunom pred kraj Velikog rata. Ali pobuna u Kragujevcu ima više žrtava.

U nekim publikacijama i radovima pominju se i drugi vojnici, koji su učestvovali u pobuni sa oružjem u rukama a koji su ubijeni ili umrli od posledica ranjavanja tokom pobune, na šta ukazuje i amaterski istoričar (uz dokaze) Peter Pavlik.

On kaže da „bi i oni bili streljani, da su preživeli pucnjavu u gradu ili tokom odbrane kasarni, ili da su preživeli ranjavanje do kojeg je došlo u noći između 2. i 3. juna 1918. Ali ovi vojnici kao da nisu bili žrtve pobune. To jesu žrtve pobune, koje se nekad i negde pominju, ali se na njih ne priseća. A zaslužuju istu pažnju kako 44 streljanih. Koliko je bilo drugih žrtava i ko je to tačno bio, kakva je bila njihova sudbina, to se skoro ni ne zna.“

Konačni, za sada poznati bilans palih slovačkih vojnika u pobuni u Kragujevcu, prema Pavliku, jeste 44 + 2 + 1 + 3: 44 streljanih vojnika, dva ubijena tokom pobune  – Juraj Ridzi i Jan Olešnanik,  jedan drugog dana posle pobune – Pavel Kozlar – i ranjeno je šestoro vojnika, od kojih je troje umrlo između 3. i 8. juna – Pavol Sikora, Jan Štrbka i Jan Domanicki, i osim njih troje još troje vojnika je bilo teško ranjeno i odvedeno u bolnicu – Jakub Krivaček, Andrej Pastva i Vincent Zahradnik, ali o njihovoj daljoj sudbini se ništa ne zna.

U drugim izvorima se pominju druge brojke ubijenih i ranjenih, na šta upozorava i Pavlik, pozivajući se na istorijske dokumente i izvore:

„U prevodu telegrama Vojnog generalštaba u Beogradu Ministarstvu rata u Beču iz 3.6.1918. poslepodne piše se o broju mrtvih i ranjenih: „2 mrtva (znači Ridzi a Olešnanik), 12 ranjenih, jedan od njih je u međuvremenu umro (sigurno Sikora, znači umro je još u noćnim satima ili prepodne 3. juna),  osim toga i jedan oficir je teško ranjen“. Na drugom mestu se pak pominje da na strani pobunjenika ima petoro palih vojnika, troje je teško a sedam lakše ranjeno. Tu se verovatno radi o tome da su među ranjene pobunjenike uračunati i ti vojnici koje su ranili sami pobunjenici – ako su ranjeni takođe bili pripadnici rezervnog puka. Od strane pobunjenika je bio ranjen poručnik Erwin Deutsch i pešadijci Jozef Liska, Jan Kolembus i Jan Holiček. Ukupni broj ranjenih deset bi onda bio tačan broj, znači šest ranjenih pobunjenika i četvoro ranjenih od strane pobunjenika.“

Sudbine (streljanih) slovačkih vojnika ne govore o sudbinama i životima velikih „heroja“, već o odanosti, ljudskosti, solidarnosti i životu izvan podmuklog rata, za kojim su čeznuli svi stvarni heroji – pobunjenici – vojnici u Kragujevcu, koji više nisu  mogli i nisu želeli da ubijaju u ime austro-ugarske politike u koju nisu ni verovali.

Govore i o plaču majki, udovica, dece, sestara, jer kada su u novembru 1918. slovačka, ali i svetska zvona oglašavala kraj Prvog svetskog rata, majke slovačkih vojnika 71. pešadijskog trenčanskog drotarskog puka streljanih samo pet meseci pred potpisivanja primirja su plakale na Stanovljanskom polju u Kragujevcu. Pogubljeni su jer su se pobunili protiv vojne dresure koja im je bila preko glave. U ratu na izmaku borili su se protiv rata, za život i ljudsko dostojanstvo.

Slovački vojnici su formalno izgubili borbu. Moralno i duhovno su stigli do pijedestala koji slavi ljudskost. Čak i posle sto godina od ovog nesrećnog događaja, kada se spominje pobuna u Kragujevcu, misli se pre svega na borbu za ljudsko dostojanstvo, koja je praćena panslovenskom idejom i motivacijom.

Dobro čujete, još uvek posmrtna zvona zvone u Kragujevcu i na sve četiri strane sveta raznose ideju ljudskosti, solidarnosti, panslovenske ideja i ljudskog dostojanstva kao upozorenje usled porasta nacionalističkih i fašističkih ideja, ukazujući na tužnu priču ekstremnog 20. veka koji su obeležili dva svetska rata, koja su pokazala varvarsko lice čoveka. Čujete li to…?

Istorijski podaci korišćeni u ovom prilogu su u najvećoj meri iz knjige Laca Zrubca Pobuna u Kragujevcu (2003). Naslov rada je alternacija naziva reportaže Vladimira Dorče Dobre počujem, to hlas umieračika, objavljene u „Hlas ljudu“, 14. juna 2003. godine.

Projekat pod nazivom 100 godina od pobune u Kragujevcu očima Storytellera je sufinansirao Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove institucije, koja je dodelila sredstva.