Prve korake u preduzetništvu verovatno dobro pamte svi preduzetnici, a nakon godina rada, uspeha i neuspeha svaka od tih priča zvuči drugačije. Počeci uglavnom budu teški, a naročito ako se iz početka kreće dva puta. Upravo to je iskusila Jelena Milašinović, vlasnica preduzeća „Domi tape“ iz Šida . Pre 22 godine kada je odlučila da pokrene vlastiti posao Jelena je imala ideju i podršku porodice. To je bilo dovoljno da otpočne proizvodnju selotejp traka i osnuje svoje preduzeće.
🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇
„Nije bilo interneta, nije bilo mobilnih, samo debeli imenik, jedna kancelarija i fiksni telefon. Uzmeš imenik i zoveš „dobar dan, da li pakujete, da li koristitie selotejp traku“ i ja treći dan prodam jednu kutiju selotejpa. I budem sva srećna i ponosna. Tako to krene. To je bilo 2001. godine i onda kada se malo više prodalo, svojim malim autom krenem i po Vojvodini razvezem to što smo napravili tokom te nedelje“ – započinje svoju priču Jelena Milašinović.
Prisećajući se početka poslovanja kaže da je bio više neizvestan nego težak. Ulazila je u nešto što joj je bilo nepoznato, jer je studirala drumski saobraćaj, pa o trgovini i komercijali ništa nije znala, ali je verovala da je uspeh moguć.
Nakon više od dve decenije poslovanja, „Domi tape“ je preduzeće sa devet zaposlenih, a odgovoran odnos prema klijentima im je glavni moto i sarađuju sa 2500 firmi u Srbiji.
„Ono čime se ponosim da niko zbog „Domi tape“ nije stao. Zamislite da klijent ima pakovanje, hitan izvoz, nešto što mora da se isporuči i fale im selotejp trake. Niko zbog nas nije stajao. Mi smo mala, fleksibilna porodična firma. Noću, danju, deca, roditelji, mi smo svi uključeni ako treba nešto vanredno da se uradi, da se kupac ispoštuje“ – ističe Jelena Milašinović.
Jednako važno je i zadovoljstvo radnika bez kojih, kako Jelena kaže, ne bi mogla uspešno da posluje. Mnogi od zaposlenih rade od osnivanja firme. Grade prijateljski odnos uz česta druženja i nakon radnog vremena. Veruje da je takav odnos prema klijentima i zaposlenima jedini ispravan put da baš svaki preduzetnik dođe do svog parčeta tržišta.
To što posluje u manjoj sredini nikada nije doživljavala kao manu ili prepreku.
„Ja ne vidim razliku. Možda su veće mogućnosti u većim gradovima, možda, ali nisam sigurna. Međutim, u malim sredinama smo mi, čini mi se, više upućeni jedni na druge. Znamo da smo mali i iz male sredine i tako se i postavimo, pa skromno krenemo. Srbija nije velika, ali ima dovoljno prostora za sve, nemojmo biti megalomani. Ja hoću svoj deo kolača, ne ceo kolač, samo deo i mislim da ima prostora za sve“ – kaže naša sagovornica.
U preduzetništvu konkurencija ne mora uvek da podrazumeva samo borbu za tržište, već i solidarnost
Preduzetništvo može da bude i kula od karata koja se neočekivatno uruši pred problemom koji se ne može sprečiti. A onda kreće novi početak. Jelana je to iskusila pre dve godine kada je u velikom požaru nestao ceo proizvodni pogon firme „Domi tape“.
„Kada smo mislili da se spremamo za penziju, nakon 20 godine rada firma je ušla u stabilan tok i sa mnogo kupaca, u toku radnog vremena, kada smo svi bili prisutni, meni iza leđa eksplodira razređivač, ničim izazvan. Krene požar koji mi nismo uspeli da zaustavimo. Pokušali smo nešto da spasemo, ali je nama za taj jedan dan izgorelo sve što smo imali, mašine, hala, sve. Niko nije stradao, ali to je bio šok, ne mogu opisati koliki. Dva dana sam plakala, ali samo dva, ne više od toga. Onda sam rekla: idemo dalje, mi imamo samo tržište i ništa više“ – priča Jelena Milašinović.
Imali su i konkurente na tržištu kojima je u tom trenutku solidarnost bila jača od svakog razmišljanja o profitu. Zahvaljujući firmama iz cele Srbije, koje se bave istom delatnošću, za samo dve sedmice preduzeće „Domi tape“ je nastavilo proizvodnju.
„Kad su čuli naši drugari, prijatelji, kolege, konkurencija iz Srbije, svi koji su imali polovnu mašinu su nam slali. Mi smo stajali samo dve nedelje, naši kupci nisu ni znali da smo imali havariju. Radili su za nas besplatno, razvozili našim kupcima našu robu. Niko nije iskoristio priliku i rekao: evo, „Domi tape“ je stradao, sada ćemo mi da osvojimo tržište. Njihov stav je bio „mi se nećemo obogatiti, a nećemo ni osiromašiti time što ćemo vam pomoći“. Mi smo za dve nedelje imali mašine i nastavili da radimo“ – priseća se Jelena Milašinović.
Već nakon šest meseci napravili su novu halu i nabavili potpuno nove mašine. Pomoć koju su dobili kada im je bilo najteže, kaže Jelena, nemoguće je zaboraviti, ali su se potrudili da taj lanac solidarnosti nastave.
„Ubrzo nakon što smo se mi uselili u našu novu halu, našim kolegama iz Čačka se desila havarija kao nama. Oni nisu bili jedni od tih koji su nama pomagali, nisu čuli ili nisu znali. Ja sam prosto imala potrebu da vratim. Pozvala sam ih i rekla da smo tu za sve što treba. Ljudi su došli, radili smo za njih i oni su posle nekog vremena stali na noge“ – pojašnjava.
Krenuti dva puta iz početka nije bilo lako, ali Jelena kaže da o odustajanju nije razmišljala. To je posao koji zna da radi, a pri tom nije odgovorna samo za sebe i svoju porodicu, već i za radnike uz pomoć kojih svaka porudžbina na vreme stigne do klijenata.
Foto: iz arhive J. Milašinović
Pridaj komentár & Dodaj komentar