[VIDEO]: Dramski studio RKC u Novom Sadu neguje eksperimentalni pristup pozorišnom tekstu

Pozorišna istorija Rusina u Vojvodini počinje početkom 20. veka, iako pouzdanih podataka o prvim predstavama nema. Sa sigurnošću se zna da je rodonačelnik rusinskog pozorišta na ovim prostorima bio Petar Riznić – Đađa, koji je kao emigrant iz zapadne Ukrajine u Vrbas došao 1919. Tada pozorišna umetnost na rusinskom jeziku počinje da se razvija i da postaje sve vidljivija. Važan istorijski događaj za pozorišnu umetnost Rusina zasigurno je osnivanje Rusinskog narodnog pozorišta, iz kojeg kasnije nastaje Dramski studio RKC, kao i rusinska profesionalna pozorišna institucija (2003.).

„Rusinsko narodno pozorište je zvanično osnovano 1971. kao amatersko pozorište iz prostog razloga što je projekat koji su tada radili bio na takvom nivou. Ili se tako očekivalo,“ kaže Zvonimir Pavlović, dramaturg i reditelj iz redova zajednice Rusina, inače već skoro 25 godina aktivan u Dramskom studiju Rusinskog kulturnog centra u Novom Sadu, čiji je i osnivač. I dalje objašnjava:

„Međutim, sa fantastičnim pojačanjem profesionalnog scenografa i reditelja Ivana Janča iz Slovačke, rezultat je bio fascinanatan. Na smotrama i festivalima amaterskih scena, vrhunac je bila predstava „Policajci“, po Mrožekovom tekstu. Doživela je sve ono što jedna predstava amaterskog formata može da doživi u tadašnjoj Jugoslaviji – od Zlatnih maski, najbolje predstave itd.,“ kaže naš sagovornik.

„Postprodukcije se baš ni ne sećam, ali znam da je to bio kanalisan put kojim se moglo ići. Ta predstava je urađena u Novom Sadu. Novi Sad je narednih dvadesetak godina počeo da neguje eksperimentalniji pristup pozorišnom tekstu. S druge strane, novosadska publika, koja, ne mogu da kažem, razmažena, ali je zbog ostalih pozorišnih institucija u gradu već toliko nagledana svega, da si zaista morao da daš nešto vrlo interesantno, vrlo gledljivo, možda i začudno, da bi to neko došao da gleda,“ objašnjava Pavlović.

On kaže da je pozorišna kritika u to vreme bila uistinu pozorišna kritika. „Tada su se novine otvarale baš polako. Da vidiš da li je taj oštri pozorišni kritičar dao pozitivnu ili negativnu kritiku,“ kaže Pavlović. „Moram da spomenem i opremu predstave, koja je tada bila stvarno bogata. Kada su došle ružne devedesete, već se počinjalo govoriti o minimalizmu i to ne samo kao pozorišnom izrazu, već i kao rezultatu nemaštine. Taj minimalizam znači nije bio izraz eksperimentisanja, već je to prosto usledilo kao rezultat finansijske nemaštine.

„Tada je postojalo jedno ortodoksno mišljenje, uglavnom ruralnog tipa, gde se počela povremeno potraživati neka vrsta komendije, sa tim N,“ kritikuje tu pojavu Zvonimir Pavlović koji je inače poznat po tome da rado eksperimentiše, negujući i minimalizam i otvorenu kritiku pojedinih društvenih pojava.

„Nešto lakšeg tipa za narod, nešto da se narod nasmeje, nešto da bude onako za sve. Ne znam šta su pod tim takozvani kritičari podrazumevali, ali ja sam ostao u ovom istom što negujem i sada. I to mi je iz godine u godinu sve veći izazov pronalaziti nešto novo i interesantnije, jer kao kreativna osoba želim to da ponudim svojim glumcima. Verovatno su tezgaroške predstave i predstave lakših komada danas interesantnije, ali ja to ne podržavam.„

Nastanak Dramskog studija RKC u Novom Sadu

„Dramski studio Rusinskog kulturnog centra u Novom Sadu je svoju prvu premijeru imao u sezoni 1995/96. kao rezultat podele u nekadašnjem Rusinskom narodnom pozorištu „Đađa“, koje je tada imalo dve ravnopravne scene: Novi Sad i Ruski Krstur,“ kaže Zvonimir Pavlović.

On kaže da razlozi podele trenutno nisu tako bitni.

„Možda je nekome nešto tada bilo važnije. Sada je nastala sasvim nova situacija u kojoj je u traženju ishodišta ili nekih drugih stvari odlučeno da nacionalne manjine imaju takozvane profesionalne institucije tog tipa kao što je profesionalno pozorište. Jedna zbrda-zdola smišljena akcija u kojoj se ne da nije niko snašao, nego se sada, skoro dvadesetak godina kasnije, mogu postaviti krajnji rezultati i dometi,“ tvrdi reditelj Pavlović.

„Moja ocena, vrlo subjektivna naravno, je da je to jedna nesrećna okolnost i stvar koja se desila. Iz prostog razloga što, na primer, kod Rusina je osnivanjem profesionalnog pozorišta došlo do gašenja ponekih simpatičnih malih mestašca koja su negovala takozvanu dramsku sekciju,“ kaže naš sagovornik.

„S druge strane, zbog nedostatak para osnovna delatnost profesionalnog pozorišta da obilazi konkretna mesta sa većinskim rusinskim življem, je doživela krah iz prostog razloga što finansijer, – što pokrajina, što lokalna samouprava, – i dan-danas, uporno, bezobrazno, možda i namerno finansira samo premijeru a ne i postprodukciju,“ kaže Zvonimir Pavlović, reditelj i dramaturg u Dramskom studiju novosadskog RKC.

Ukrajina kao zemlja koja razume vojvođanski rusinski pozorišni izraz

Zvonimir Pavlović kaže da je za njega lično 1993. godina bila vrlo interesantna. „Tada smo dobili poziv da nastupimo na velikom međunarodnom festivalu „Zlatni lav“ u ukrajinskom Lavovou. To je fantastično veliki festival. Moja tadašnja neinformisanost, koliko je taj poziv velika stvar, je bila ogromna,“ objašnjava Pavlović.

„Kada sam počeo više da prisustvujem ostvarenjima koja su se tamo prikazivala, na primer iz Kazahstana, shvatio sam u kolikoj meri su to vrhunska ostvarenja i toliko sam se razočarao u smislu „idemo kući, šta ćemo mi ovde“. Mi smo igrali predstavu „Tango“ po Mrožeku, – tada sam bio u fazi Mrožekovoj – pa su me ljudi ubeđivali da ostanemo. Mi smo takvu predstavu tamo napravili da je krajni rezultat našeg nastupa na festivalu mogao biti da su mogli da nas proglase za jednog od dobitinika, ali mi smo nastupili u „pomoćnom“ delu festivala. Tada bi se urušio ceo sistem tog festivala, jer smo mi bili amateri, a to jefestival profesionalnih pozorišta. Do toga ipak nije došlo, ali utisak je bio fantastičan. Tada sam shvatio da mi ne treba da se takmičimo u amaterskim rangovima, već da imamo predstavu za izvoz. Ali nije imao ko da to isfinansira. I tako neke stvari propadaju bukvalno zbog finansijske nemaštine…“

(Ne)postojanje saradnje između manjinskih pozorišta u Vojvodini

Saradnja između (amaterskih) manjinskih pozorišta u Vojvodini skoro da ni ne postoji, tvrdi reditelj i dramaturg Zvonimir Pavlović iz Dramskog studija RKC u Novom Sadu. „Za razliku od ranije kada je jedna od osnovnih stvari bila uzajamna razmena, na primer, nekih predstava sa memorijalnog festivala „Peter Riznić – Đađa“ u Ruskom Krsturu i smotre slovačkih amaterskih predstava, koja je nekada bila u Bačkom Petrovcu, sada saradnja skoro da ne postoji.“

On dodaje: „Što se tiče međupozorišne saradnje, moje prve predstave u tadašnjem Rusinskom narodnom pozorištu su se igrale i na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu zahvaljujući saradnji koja je postojala. Ova saradnja sa SNP je zamrla zato što je Ljubiša Ristić otišao iz pozorišta. Eto… Doduše, neka vrste saradnje postoji, ali ona je toliko minimizirana, da je ja uopšte ne bih ni spominjao. „

Da je lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem lepo, potvrđuje i Zvonimir Pavlović.

„Takvo lice društva je predivno!,“ tvrdi on i kaže da i pored toga što je odavno prevalio šezdesetu godinu, on se i dalje oseća dovoljno inspirativno za pozorišne stvaraoce, koji bi mogli da mu budu čak i unučad:

„Ta inspirativnost je poslednjih par godina bazirana isključivo na mojim dramaturškim radovima gde mi je kao nekadašnjem glumcu i sada reditelju, stvar potpuno jasna i čista čim uzmem prazan papir i počnem na njega da kucam…“

Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.