[ESEJ]: Sramota će spasiti naše pozorište?!

Počećemo sa maksimom realiste Dostojevskog, koji je rekao da će umetnost spasiti svet! Savremeni filozof, Srećko Horvat, opet, otvarajući ovogodišnji 52. BITEF, naglasio je: „U trenutku u kome se politika pretvara u pozorište, od Amerike do Balkana, misija svih umetnika jeste da vrate politiku u pozorište, i to u smislu angažovanog teatra, koji neće samo tumačiti realnost, već će pokušati da je menja.“

Pri otvaranju ovogodišnje 49. amaterske pozorišne smotre „Pozorišne lovorike“, glumac, Miroslav Babiak, poslužio se esejom nemačkog pesnika nobelovca, Gotfrida Bena, pod nazivom „Umetnost i država“, i citirao je iz nje krucijalnu rečenicu, koja u kolektivnom pamćenju funkcioniše na dijametralno suprotan način, uglavnom dok se radi o ovom našem civilizovanom dobu – u kojem je materijalno postalo najviši princip celog postojanja. Ta rečenica glasi:

„Kada bi država bila dotirana uličnim osvetljenjem i kanalizacijom, Rim nikada ne bi nestao, pre će biti da se radi o postojanju imanentne duhovne snage koja čuva državu, produktivne supstance iz tame iracionalnog“. Osim toga, pomenuti pesnik pri kraju eseja izustio je je još nekoliko uznemirujućih rečenica:

„Vi ćete platiti svoju marmeladu, svoje cipele, razne druge proizvode, ali Vaš način govora, akcenat, narodnu mudrost koja vas podiže, to nećete platiti. To nije za plaćanje! Živite od stvari koje ste pozajmili. Utiske vaših života ste ukrali od onih koji su umirali od želje. Pozajmili ste sjaj svom privremenom postojanju! Nikada ne smete zaboraviti da ono što ostaje, dozvolite mi ovde citirati jedno jeftino stečeno narodno nasleđe, Helderlina, četrdeset godina ludiranja na trošak majke – ono što ostaje, u nasleđu ostavljaju pesnici.“

Zašto se stidim kada pomislim na pozorište? Sramota me je u ime inteligencije, u koju se i sama ponosno ubrajam, stidim se za njenu neodgovornost! Zbog toga što se konformistički umanjujemo! Već usvojene vrednosti u pozorištu – ne dostižemo! Ne dopiremo do njih! Ne uspevamo vratiti onu neobaveznost, radost igranja! Samo inercija još drži lošu upalu pri stvaranju artefakta! To je površno, prosečno, nepažljivo! Mehanizam pozorišnog valjka trebalo bi da preuzme neko koga ćemo čuti i slušati, pratiti, rečju, autoritet. Možda i u duhu!

Sa pozorištem je uvek u pitanju sakralno i zato se, konačno, pozivamo na Bibliju, i neka mi je oproštena parafraza njenog citata „Sramota/stid će spasiti svet“ – kao „Sramota/stid će spasiti pozorište“!

Zašto se stidim kada pomislim na pozorište? Sramota me je u ime inteligencije, u koju se i sama ponosno ubrajam, stidim se za njenu neodgovornost! Zbog toga što se konformistički umanjujemo! Već usvojene vrednosti u pozorištu – ne dostižemo! Ne dopiremo do njih! Ne uspevamo vratiti onu neobaveznost, radost igranja! Samo inercija još drži lošu upalu pri stvaranju artefakta! To je površno, prosečno, nepažljivo! Mehanizam pozorišnog valjka trebalo bi da preuzme neko koga ćemo čuti i slušati, pratiti, rečju, autoritet. Možda i u duhu! Oni skriveni glumački potencijali će se onda izbrusiti! Postajemo suroviji i pod težinom saznanja da znati i moći dostići više je nepotreban luksuz. Umetnički osećaj je, ionako – greška u programu! U toj grešci smo se nekako utišali. A država kao država, ona živi u kuli od slonovine. A šta je sa onom poslovičnom željom za poslom, za poboljšanjem? Čemu? I ko? Koliko puno?

Virtualno ionako ne može da pocrveni?! Pod pozorišnim krovom sramotna promaja!

Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Statvovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.