Genijus loci Zuske Medveđove i njen likovni izraz

Kulturi ne verujemo, jedino ako bi nekako pala s neba, i jedino ako nas ništa, možda ne bi koštala… Kultura nas ustvari zbunjuje, odjednom ne znamo na čemu smo, da li da se pogospodimo, ili da zgrabimo motiku u ruke a da sa gospodom nemamo ništa, možda tek naoko. Naravno, utoliko imamo manje razumevanja za slikarstvo, šta će ono kome, ne možeš ga nigde uklopiti, ni izmeriti na jutro ili na hvat, koliki porez bi na to trebalo platiti, od njega ne možeš živeti, jedino ako neko nekad zatraži da nekog preslikaš sa stare fotografije i to jedino zato što se na njoj već ništa ne vidi, da se vidi, ni to ne bi trebalo… Ali ko je bolji od nas? Nije li tako svugde, ni većina “obrazovanih” građana nije u stanju da to prevaziđe, za sada je dovoljan zanat. Treba nam još puno da rastemo da bismo naučili da uživamo u duhovnim stvarima uopšte…

Zuska Medveđova

Zuska Medveđova, jedna od prvih akademskih slikarki u zajednici vojvođanskih Slovaka i Slovakinja, ipak nije odustajala od likovne umetnosti, iako je bila svesna njene pozicije i marginalizacije u društvu, u životima većine ljudi… Posmatrala je i na svojim slikama beležila propast staroseoskog, ruralnog, seljačkog, zemljoradničkog sveta. Tražila je u sebi unutrašnju snagu koju je imala napretek. To između ostalog potvrđuje njen odlazak na studije u Prag, koje završava 1929. godine Na akademska vrata je pokucala u nošnji, ne odričući se tradicije, a ne bežeći od novog, modernog – prostora, vremena, poretka. Ipak, čitav svoj život ostala je verna realističnom likovnom izrazu i – uverenju.

Kakav je bio likovni izraz Zuske Medveđove?

Likovno delo Zuske Medveđove svrstavamo u akademski realizam, kaže Vladimir Valenćik, likovni kritičar.

“Postoje neke njene slike, pojedine mrtve prirode, gde je pokušavala da bude moderna. Međutim, nikada je to nije odvelo do te mere da se duže vreme posvetila nekom modernijem likovnom izrazu. Ona se pre svega držala svog slikarskog zanata. Slike je pravila u akademskom realizmu, kao što je to naučila u Pragu,” objašnjava Valenćik.

Međutim, njene slike se između sebe dosta razlikuju, saznajemo od Vladimira Valenćika.

“Ima slika koje su, naročito u ranijem periodu, slikano čvrsto, sa čvrsto definisanim konturama figura i onog naslikanog, a ima slika na kojima se Zuska Medveđova ponašala ekspresivnije. Puštala je kistu da je povede i puštala je boju da se meša sa drugom bojom. Znači tu se, ako možemo tako reći, više slikarski ponašala,” dodaje likovni kritičar.

Zuska Medveđova je delovala u svim tradicionalnim slikarskim granama, a u tankim slojevima uljane boje, ređe pastela, pod njenom četkicom su nastajale figuralne kompozicije, portreti, pejzaži i mrtve prirode.

Karakterisitčno za Zusku Medveđovu je da je od svih slikarskih žanrova, ustvari pejzaž najmanje zastupljen u njenom likovnom delu, kaže Vladimir Valenćik.

“Ona se pre svega posvetila portretu i mrtvim prirodama, cvetnim mrtvim prirodama. To su najčešći motivi koje je ona slikala. Naročito je bila poznata po uljanim slikama jorgovana kojih je naslikala valjda oko sto pedeset, možda čak i više,” približava likovno delo Zuske Medveđove Vladimir Valenćik. 

Prema rečima Daniele Marko, nastavnice likovne umetnosti u petrovačkim školama i akademske grafičarke, kod Zuske Medveđove je zanimljiva je razlika između načina prikazivanja ili načina izrade, kada radi portrtete, i kada radi pejzaže.

“Razlikuje se u tome što su njeni portreti mnogo realističniji od toga njenih ulja na platnu, izuzev kad radi pastel. Pastelni portreti su mnogo interesantniji, tajanstveniji, zato što nema puno popunjenog prostora, više se oslanja na linijsko prikazivanje boja, ne završi ga skroz tako da  bi popunila ceo prostor, tako da deluju tajastvenije, iako se na njima nalaze i slovačke vojvođanske poznate ličnosti, ali iz Slovačke,” kaže Daniela Marko.

“Njena najpoznatija slika je naivna slika koju je naslikala pred odlazak na akademiju u Prag, međutim imala je već dve godine privatnog školovanja, jednu godinu u Pragu, jednu godinu u Zagrebu, a to je slika tradicionalne svadbe u Bačkom Petrovcu, koju je po njenim rečima naslikala po sećanju kada se njena sestra udavala u Selenču ili Lalić, i tu sliku je naslikala 1923. godine. To je godina, kada je bila primljena na akademiju i Pragu a to je bila ujedno uz jednu Žetvu i najveća slika formatom koju je na prijemni ispit u Pragu na Akademiju i nosila sa sobom,” objašnjava Vladimir Valenćik.

“Slika je većih dimenzija, ne prevelika, ispod nje su se venčavale generacije Petrovčana. Naslikana je po centralnoj perspektivi. Podeljena je kompoziciono u dve celine. Slika se prelama tu gde stoji mlada i mladoženja. Mlada je obučena u crno, kao što su se nekada Slovakinje Petrovčanke venčavale, ima na glavi stavljenu partu, a pored nje s desne strane se nalazi njen budući suprug. Iza je niz figura devojaka u nošnji, između ostalog je među tim devojkama i Zuska Medveđova, koja je u to vreme volela sebe da ukomponuje u figuralne kompozicije koje je slikala. Sa leve strane, pošto se radi o centralnoj perspektivi, da bi održala ravnotežu, nalazi se konjska zaprega, sa kočijama, sa manjim brojem figura i tu su uglavnom muzikanti smešteni u kola,” približava sliku likovni kritičar i dodaje:

“Na ovoj slici se Zuska Medveđova ponaša više crtački nego slikarski, dakle bojama slika u najsitinije detalje, sve elemente koje vidimo na slici, na vezove na narodnoj nošnji slika do zadnjeg detalja tako da ustvari taj aspekt otkriva pomalo naivan pristup pri izradi ove slike. Međutim to je slika koja je najpoznatija široj javnosti i pre dvadesatak godina kada smo prvi put  predstavili delo Zuske Medveđove široj sredini u Narodnom muzeju u Beogradu, upravo ova slika Slovačke svadbe u Petrovcu bila je jedan od najzapaženijih.”

Pošta Jugoslavije 1995 godine izabrala je ovu sliku, centralni fragment ove slike za poštansku marku Jugoslavije povodom 250 godina dolaska Slovaka na ove prostore.

Inače, jako sam radoznala koja slika Zuske Medveđove je kontrast Slovačkoj svadbi u Petrovcu. Naravno, ponovo govori likovni kritičar Valenćik.

“Na konfrontaciju sa ovom slikom možda bi bilo dobro pomenuti jednu sliku koja je tematski bliska tome i radi se o slici Žetelac sa pomoćnicom, koscu koji stoji iznad dubokog horizonta, na slici imamo samo nebo sa oblacima, definisanim vrlo ekspresivno, i pšenično polje u kom se taj kosac uspravljen nalazi i oštri svoju kosu, a dole je savijena žena koja pravi snopove od pšenice. Ova slika je jedna od retkih slika, mislim da je nastala pedesetih godina prošlog veka, gde se Zuska Medveđova slobodno ponašala, pustila je kistu na volju, da se te boje mešaju, da se stapaju i u neku ruku na toj slici stvorila je atmosferu zrelog, vrelog leta zahvaljujući malo slobodnijem pristupu likovnom izrazu,” zaključuje Vladimir Valenćik, likovni kritičar.

Može se, zapravo, zaključiti da sa istorijske tačke gledišta, u kontekstu tadašnjih jugoslovenskih Slovakinja i Slovakinja, njen rad deluje izolovano, pa čak i neistorijski, kako ga definišu dobri poznavaoci likovne umetnosti. Jedno je, međutim, izvesno: Zuska Medveđova ne samo zato što je krenula putem kojim seoske devojke u to vreme nisu išle, već i zato što je bar povremeno uvodila ekspresionističke umetničke elemente, ima svoje čvrsto mesto među akademskim umetnicima i umetnicama koje su razvijali i razvijaju slovačku vojvođansku kulturu i umetnost.

^{*U ovom tekstu korišćene su informacije i odlomci iz monografije „Zuska Medveđova – Likovno delo“ autora Jana Kišgecija i Vladimira Valenćika.}

Projekat „Rustika kao likovna akustika Zuske Medveđove“ koji realizuje portal Storyteller finansijski podržava Kancelarija za Slovake u dijaspori. Stavovi izraženi u ovom projektu ne odražavaju nužno stavove Kancelarije.