Govorimo li jezikom srca?!

Upravo zbog velike potrebe da se ono i stvarno smanji, pažnju treba skrenuti i na koncept nenasilnog načina razmišljanja i komuniciranja koji nije poput nekakve tablete koju jednom popijemo i problem je rešen, već predstavlja koncept i način življenja koji donosi rezultate i promene ponašanja. Prvenstveno, promena se dešava na ličnom nivou, gde sami sebi pomažemo, a time i ljudima u našem okruženju. Svest o sopstvenoj odgovornosti u komuniciranju zapravo je suština nenasilne komunikacije i prevencije nasilja. Jedan od poznatih američkih psihologa, doduše ne više među živima, Maršal Rozenberg (1934-2015) izučavajući ove pojave i nadovezujući se na postignuća Mahatme Gandhija, uveo je u psihologiju način nenasilnog govora koji on naziva još i metaforički „Jezik žirafe“.

Psiholog Rozenberg je boravio u Srbiji i ovde je sa nekadašnjom profesorkom na Katedri razvojne psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je studentima govorila „da su reči prozori ili zidovi“, Nadom Ignjatović-Savić (1947-2011), doprineo kreiranju nečega što naša deca danas uče u školama, a to je građansko vaspitanje.

Ove godine objavljeno je istraživanje OEBS-a na osnovu kog se vidi da u Srbiji 24 odsto žena doživi fizičko ili seksualno zlostavljanje od strane svog partnera u toku života. Neka od istraživanja sprovedena u Srbiji pokazuju da je u 2017. godini ubijeno 29 žena i dvoje dece. Vršnjačko nasilje je poslednjih godina u Srbiji sve češće, a mediji izveštavaju o sve brutalnijim slučajevima gde je uključeno i digitalno nasilje. Statistika pokazuje da je polovina učenika u Srbiji bar jednom doživela nasilje, a čak 2/3 dece je bilo izloženo napadu. U čak 85% slučajeva detetu žrtvi nasilja ne pomogne niko. Takođe, istraživanja pokazuju da je 65% učenika bar jednom, a 24% više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od 3 meseca. U izveštaju od juna 2017. godine, koji je urađen u Skupštini Republike Srbije, navodi se da iako postoji program Škole bez nasilja UNICEF-a, izveštaji i rezultati ovog programa nisu poznati. Poražavajući podaci koji se iznose dovode nas do pitanja: ima li tome kraja i kako zaustaviti nasilje?

Većina dece pokazuje određene oblike nasilnog ponašanja tokom različitih faza svoga odrastanja, a koja su teška i za dete i za njegovu okolinu. Postavlja se pitanje šta treba činiti u tim situacijama, kako postupati sa decom koja se nasilno ponašaju? Ponekad roditelji, pa i stručnjaci, imaju problema da odaberu adekvatne reakcije na nasilna ponašanja dece. S druge strane, svako dete, po domaćim i međunarodnim zakonima, ima pravo na zaštitu od svih oblika zlostavljanja i zanemarivanja i pravo na zaštitu od bilo kog vida iskorištavanja. Razvijanje svesti o neprihvatljivosti nasilja, kao i o tome da se mora pomoći žrtvi nasilja, nedvosmisleno mora poći od ranog detinjstva, kroz primarni proces socijalizacije.

Profesorka Nada Ignjatović-Savić je u Srbiji počela sa primenom nenasilne komunikacije u vrtićima i školama još 1993. godine kroz program koji se zvao „Čuvari osmeha“, a oslonjen na psihologiju nenasilne komunikacije (Non-Violent Communication – NVC) autora Maršala Rozenberga i američkog Centra za nenasilnu komunikaciju (www.cnvc.org).

„Sve što je integrisano u NVC je već vekovima poznato o svesnosti, jeziku, komunikacijskim veštinama i upotrebi moći koja nam omogućava da održimo perspektivu empatije za sebe i druge, čak i pod teškim uslovima”, govorio je Rozenberg, napominjući da tu nema ništa novo što svetu nije već poznato, te da se zasniva na istorijskim principima nenasilja – prirodnom stanju saosećanja, kada u srcu nije prisutno nasilje.

Izvor: www.youtube.com

Nenasilna komunikacija znači da smo se autentično povezali sa nekim drugim bićem, da čujemo svoje i tuđe najdublje potrebe i osećanja. Ovaj jezik, Jezik života, Jezik srca ili Jezik žirafe nam otkriva svesnost da sva ljudska bića samo pokušavaju da poštuju univerzalne vrednosti i potrebe, svakog minuta i dana. I to je ono što je u Srbiji pokušavala da objasni, vežba sa decom i odraslima jedna žena, profesorka psihologije, koja je puno donela ovoj zemlji kreirajući predmet gradjansko vaspitanje, Nada Iganjatović-Savić. Na žalost, ni Nada, ni Maršal nisu više živi, ali njihova dela su ostala, kao i veliki broj ljudi koji živi tim načinom života i prenosi ova znanja i veštine o nenasilnom komuniciranju s drugima.

Nenasilna komunikacija u Tuzli

Jedna od njih je i Ivana Pejić, mlada žena iz Tuzle, koja je od nedavno postala sertifikovani trener uz još svega par njih na teritoriji Balkana i bivših zemalja Jugoslavije. U Srbiji trenutno, nakon smrti profesorke Nade Ignjatović-Savić, ne postoji ni jedan sertifikovani trener američkog Centra CNVC.

U razgovoru za Storyteller Ivana Pejić, sertifikovani trener i jedan od osnivača Mreže NVC u Bosni i Hercegovini, koja je u ovaj svet ušla pre 13 godina, kaže da je njen prvi susret sa nenasilnom komunikacijom Maršala Rozenberga bio pomalo šokantan, jer se očekivalo da učesnici budu iskreni, a ne fini, ali da je tokom godina izučavanja ove teorije i prakse, ostala nepovratno zaljubljena u nenasilje. Govoreći koliko je ovaj koncept jednostavan, ali sa velikom dubinom i snagom, Ivana ističe da ga u privatnom životu koristi jednako koliko i u školi gde radi, ili kada drži radionice, jer je NVC njen način življenja.

Za nju u današnje vreme materijalizma ovaj koncept ima smisla, jer je to „pitanje svesnosti o vrednostima i izbor na šta ćemo staviti fokus“. Iako su vrednosti nenasilne komunikacije utkane u viziju školstva, to se u školama ne živi, kaže Ivana. „Dokle god oblikujemo ponašanje dece kaznama i nagradama, razvrstavamo postignuća učenika u brojčane kategorije od 1 do 5, koristimo se etiketama i delujemo spram predrasuda, na žalost, ne možemo govoriti o školama u duhu nenasilne komunikacije.“

Jezik žirafe u Novom Sadu

Ako bi se osvrnuli na Novi Sad, postoji izvestan broj ljudi koji je upoznat sa konceptom Maršalovog Jezika života, srca ili žirafe. Postojale su grupe ljudi, mahom psiholozi i predstavnici civilnog sektora, koje su kasnih ’90-tih prošli ove radionice. Ipak, u ovom trenutku ne postoji ustaljena primena ni unutar, ni van vaspitno-obrazovnih institucija, izuzev pojedinih vežbi koje je Nada Ignjatović-Savić uključila u okviru predmeta Građansko vaspitanje.

Program LOLA (Language of Love Awareness) organizacije DOR Centra koji se još uvek skromno, ali sa velikim srcem, implementira u jednom vrtiću i jednoj osnovnoj školi u Novom Sadu, predstavlja dobrim delom upravo Jezik žirafe Maršala Rozenberga. LOLA Program je osmišljen kao praktične radionice nenasilne komunikacije kako za decu u ranom razvoju (u vrtiću), decu nižeg osnovnog školskog uzrasta, tako i za njihove roditelje, jer je svaka radionica otvorena i za istovremeno prisustvo roditelja dece koja učestvuju, kao vid podrške celoj porodici.
Projekat “LOLA, šta ti je u srcu?!” koji se realizuje adresira problem vršnjačkog nasilja u školi i vrtiću, i nudi rešenje kroz prevenciju nasilja uz radioničarski rad na temu nenasilne komunikacije sa decom, ali i roditeljima.

4 ELEMENTA ZA NVC SA PRIMEROM PRIMENE
Svađa dece u kući i roditelji

Šta vidim i čujem oko sebe
Primer reakcije roditelja:
Čujem da se svađate i vidim da se tučete.

Kako se osećam povodom toga
Primer reakcije roditelja:
Ljut/a sam kad to vidim i čujem.

Koja je moja potreba iza svega
Primer reakcije roditelja:
Jer imam potrebu da se slažete i lepo igrate.

Upućivanje molbe ili želje u odnosu na sve
Primer reakcije roditelja:
Molim vas nađite drugu igru u kojoj se nećete svađati.

Izvor: www.youtube.com

Ovaj članak je bio objavljen u specijalnom izdanju  e-magazina Storyteller.