Nesvakidašnji čovek

Inspektorka Brigita Majstorović: Dan mi je dobar onda kada pomognem nekom 

Jedan radni dan policijskog službenika je uvek drugačiji. Bilo da se oblači plava ili bela košulja, sa oklopom odlazi na ulicu ili u elegantnim cipelama u kancelariju, cilj je uvek isti – bezbednost građana i pravda. Upravo je ovo bio motiv da sadašnja inspektorka u Policijskoj upravi u Pančevu Brigita Majstorović radni vek počne kao policajka u patroli i na terenu. 

“Dinamičnost posla, svakodnevno susretanje sa različitim situacijama, i ličnim i profesionalnim izazovima za mene je tada bilo zanimljivo, ali i na momente teško,” priseća se naša sagovornica. 

Majstorović je 2005. godine krenula put Klise u Novom Sadu gde se tada nalazio centar za obuku budućih policajaca. Iste godine san joj se ostvario i konačno je obukla plavu uniformu. Tri hiljade žitelja Alibunara bilo je od tog trenutka još bezbednije. 

Šest godina kasnije završila je osnovne strukovne studije kriminalistike, prešla je na poziiju pomoćnice komandira, i tada se susrela se sa novim odgovornostima i pogledom na posao iz jednog drugog ugla. Ta pozicija je svakako bila i teža jer je osim za svoje, odgovarala i za postupke svojih podređenih. 

“Zbog ljubavi prema ovom pozivu, ništa mi nije padalo teško,” navodi Majstorović.

Kada se posao radi s ljubavlju i početnom strašću, ništa ne pada teško. Foto: Sanja Đorđević © Storyteller

Dodaje da je uvek svoje poslove obavljala savesno i odgovorno. Kaže da je u svakom problemu i situaciji videla novo iskustvo. Međutim, najstresnije joj je bilo kada je radila kao kriminalistička inspektorka za suzbijenje nasilja u porodici. 

Motiviše je osećaj za pravdu ali i želja za sticanjem novih znanja i iskustva. Voli svoj posao i timski rad, kao i svoj kolektiv sa kojim se sve brže i lakše završava. Kada se dan završi, ocenjuje ga kao dobar, kada zna da je učinila sve što je u njenoj moći da nekom pomogne.  

“Kada učinim sve da onaj ko je učinio nešto loše, za to i odgovara, a onome kome je potrebna pomoć i zaštita, tu pomoć zaista dobije, tada modu da kažem da je dan bio dobar,” navodi Brigita.

Posle gotovo dve decenije u ovom poslu u njoj i dalje istim žarom gori osećaj pravdoljubivosti zbog kojeg je i došla u policiju. Priseća se da je još kao dete imala istaknut osećaj za pravdu i da nisu bile retke situacije kada je u dečijim čarkama uvek stajala u zaštitu slabijeg. 

“Čim sam na radiju čula oglas za prijem žena u policiju, odmah sam duboko u sebi osetila da je to ono čime želim da se bavim i već sam sebe videla u plavoj uniformi,” priseća se Majstorović. 

Žene u policiji – ne uvek dobrodošle

Položaj žena u policiji uglavnom nije bio najbolji. Vrlo retko se dešavalo da se na ulici naiđe na ženu u plavom kako zavodi javni red i mir. Ukoliko bi se našla, uglavnom je bila zadužena za saobraćaj i to tek nakon 1976. godine, kada im je dozvoljen prijem u saobraćajnu policiju. 

Viša škola unutrašnjih poslova otvorila je vrata za koleginice tek 1973. godine, ali samo za 10% od ukupnog broja brucoša. To je dakle, 40-60 devojaka godišnje. Ova kvota ukinuta je tek školske 2002/2003, kada su se i ostale obrazovne institucije otvorile za žene. Cilj je bio da policiju čini 30% posto žena. Taj broj 2012. godine bio je 22%, navodi se u istraživanju “Uvek žena – nikad koleginica”. 

S obzirom da su prve žene u policiju ulazile isključivo sa visokim školama, jer sa nižim ne bi imale mogućnosti da se zaposle, bile su bolje obrazovane od svojih muških kolega, ali su uprkos tome radile na nižim pozicijama. Zbog boljeg obrazovanja, na njih su gledali sa podozrenjem, navodi su u pomenutom istraživanju.

Neke žene su čekale par godina dok ne dođu do pozicije koja odgovara njihovom obrazovanju, dok su druge čekale i do 15 godine, da im se prizna visoko obrazovanje. Žene u policiji u poslovnoj hijerarhiji mogu da putuju vertikalno, ali samo do određene granice. Pojava, kada žena ne može više karijerno da napreduje, nego stagnira, naziva se “stakleni plafon”.

Tako je, na primer, u Policijskoj upravi Beograda, tek 13% žena na rukovodećim pozicijama, navodi se u istraživanju “Žene u policijskoj profesiji i osvrt na stanje u srpskoj policiji”.  Dodaje se da 2019. godine nije bilo ni jedne žene na visokom rukovodećem položaju. 

Čak i kada se popne na lestvici, njeni postupci su stalno pod lupom kolega i svaka greška joj se osuđuje značajno više nego kod muških kolega. Ova pojava naziva se “staklena litica”.  

“Čak i u upravama u kojima žene čine 85%, za rukovodioca se u većini slučajeva bira muškarac,” navodi se u istraživanju “Uvek žena – nikad koleginica”.

Žene u policiji jednako uspešno mogu da obavljaju poslove kao i muške kolege

Brigita Majstorović (privatna arhiva)

Brigita Majtorović kaže da kao žena u policiji nije osećala diskriminaciju, ali je svakako u početku nailazila na predrasude, i to od strane građana i građanki. Veruje da je razlog ovome to što je percepcija policajca bila drugačija, jer su oni trebali biti “snažni muškaci” koji bi bili sposobni da prema predstupnicima uvek primeni silu, što nije tako,” navodi naša sagovornica.

Smatra da je vreme pokazalo da žene u policiji jednako uspešno mogu da obavljaju poslove kao i muške kolege i da je doprinos žena u policiji nemerljiv. Razlika ne postoji ni kada je u pitanju empatija, jer prestupnik je uvek prestupnik, a žrtva je uvek žrva. 

Nije naišla ni na nikakav oblik diskriminacije zbog toga što je Slovakinja, kako na poslu, tako i u privatnom životu. Kaže da živi u jednoj multinacionalnoj sredini gde se incidenti na nacionalnoj osnovi ne dešavaju. Njena dvojezičnost je velika prednost u obavljaju svakodnevnog posla. Nezamenljiva je kada treba da se prevede neki dokument ili u komunikaciji sa strancima. 

“Dešava se da neka situacija naiđe na jezičku barijeru i da ne može da se reši. Naravno da postoje procedure, ali sa poznavanjem dva jezika situacija bude rešena odmah,” navodi Majstorović. 

Predstava zaštitnika javnog reda i mira nije uvek najsjajnija u očima civila. Brigita Majstorović volela bi da građani i građanke znaju koliko je njeno zanimanje plemenito i časno, a uz to i vrlo odgovorno i teško. 

“Jako bih volela da građani svoje mišljenje o policijskim službenicima ne grade na osnovu predrasuda, i da loši primeri pojedinaca ne bacaju senku na odgovorni, svakodnevni, mukotrpan rad mojih koleginica i kolega,” kaže ova inspektorka. 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Ekonomsko i društveno osnaživanje žena pripadnica slovačke nacionalne manjine u Srbiji“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

About the author

Sanja Đorđević and Anna Berediová

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.