Search and Hit Enter

Instruktori, koji u Magliću bude genetski plivački kod, na vodi spašavaju živote

N a sportsko-rekreativnim bazenima u Magliću svakog leta sve vrvi od ljubitelja vode i ljudi, koji traže osveženje u vrelim danima. Ali nisu to svi plivači. Upravo zbog toga Uprava ovih bazena već godinama unazad organizuje školicu plivanja za decu neplivače uzrasta od 6 do 11 godina, u kojoj klinci i klinceze uglavnom iz Maglića besplatno dobijaju najbolju obuku. I to zahvaljujući instruktorima plivanja, kao što su Dušan Tomičić i Stefan Radojević, koji su ujedno i spasioci na bazenima.

– Kada se radi o školici za neplivače, svakako moramo pomenuti Aleksandru Marjanac, diplomiranog profesora fizičkog vaspitanja i diplomiranog trenera plivanja iz Novog Sada, koja je glavna u organizaciji i sprovođenju obuke, – kaže Dušan Tomičić, jedan od instruktora, sa kojim smo pričali u toku ove dvonedeljne obuke neplivača. – Trenutno je na moru, zato opravdano nije sa nama.

U velikom bazenu već plivaju obučeni klinici, ali uvek uz nadzor Dušana Tomičića

Dušan Tomičić (44) iz Novog Sada, koji je u spasilaštvu već 25 godina kaže da su škole plivanja odlična stvar, jer obuka čini bezbednim i plivače i spasioce a uz to treba napomenuti da bavljenje bilokakvim sportom znači i zdraviji život. – Kada sa kolegom Stefanom Radojevićem osetimo da neko nije plivač, isključujemo ga sa bazena. Tako je bezbednije i za njega, i za nas, spasioce, a ako ne zna da pliva, neka dođe u školu plivanja, pa ćemo ga naučiti.

Tomičić objašnjava da ga je Uprava ovog bazena za saradnju kontaktirala pre jedanaest godina.

– Od tada sam svako leto ovde, gde imam odličnu saradnju i sa upravom i sa ljudima, koji dolaze da se kupaju na bazen. Bazen nije veliki, imam dobru kontrolu. Nikad nismo imali situaciju da se neko ovde udavio. Bilo je slučajeva da se davio, ali na vreme smo odreagovali. Zato je dobra ova školica sporta, obuka za neplivače, da sve više njih postanu dobri plivači. Da oni nemaju problem, i da mi nemamo problem.

Dušan Tomičić, spasilac, ronilac na dah i instruktor

Inače, Dušan Tomičić, koji je kao spasilac počinjao na Spensu kada je imao dvadeset godina, je ronilac na dah. – Počeo sam da ronim sa nepunih 23 godine, kada sam otkrio svoj ronilački talenat. Počeo sam da ronim tako što sam na plaži počeo da pronalazim izgubljene minđuše, prstenove. Ja zaronim, tražim izgubljenu narukvicu i oni se ljudi skupe svi pored ovde i ja izronim a oni kažu: “Pa mi smo mislili da si se ti udavio.”  A ja ih čudeći se pitam zašto. “Pa dugo si bio pod vodom.”, – seća se ronilačkih početaka Dušan, dok sedimo pored bazena a deca, učesnici obuke, se spremaju kući posle još jednog uspešnog treninga.

– Tada sam pošeo da merim koliko dugo mogu izdržati pod vodom, pa sam saznao da je državni rekord bio 4,20 minuta. Odlučio sam da odem na obuka, da se uključim u takmičenje i da oborim državni rekord. Uspeo sam u tome, jer sam u svojoj 31. godini oborio dotadašnji rekord za vreme tadašnje države Srbije i Crne Gore, izdržavši pod vodom 6,18 minuta. Posle obaranja rekorda sam prestao da se takmičim, jer me je to ispunilo. Ali ronjenje mi mnogo pomaže u spasilačkom poslu.

Dušan je pre 25 godina završio ronilački, odnosno spasilački kurz u Beogradu u tadašnjoj Jugoslaviji, koji je organizovalo Udruženje spasioca na vodi Jugoslavije. – To je bio odličan kurz, sa strogim instruktorima, koji je trajao sedam dana, gde smo radili sve moguće obuke potrebne za spasavanje na vodi – rad sa lutkom, prva pomoć i ostalo. U to vreme je bila i mnogo veća konkurencija za taj posao, – kaže naš sagovornik, koji je do sada na vodi spasao više od 300 života.

Stefan Radojević posvećeno uči najmlađe da plivaju

U naš razgovor sa spasilačkim delfinom se uključuje još jedan njihov predstavnik, Dušanov kolega Stefan Radojević, dvadesetsedmogodišnji spasilac i instruktor plivanja iz Sremskih Karlovaca.

– Pre nego što sam postao spasilac, bavio sam se vaterpolom. Skoro sedam godina sam trenirao vaterpolo u VK Vojvodina, – odgovara Stefan na pitanje kako je postao spasilac na vodi. – Kroz taj sport sam se zainteresovao da radim nešto više vezano za plivanja, pošto me je malo ozbiljnija povreda u vaterpolu udaljila od profesionalnog bavljenja ovim vodenim sportom. Želja mi je bila da ostanem u vodi, zato sam tražio nešto najpribližnije i tako sam se zainteresovao za školu, odnosno školicu plivanja i obuku neplivača.

On naglašava da je za bavljenje ovim poslom potrebna posebna obuka, ali kada krenete od malih nogu da se bavite vaterpolom, kao što je u Stefanovom slučaju, kroz selekcije, već prođete sve sfere obuke i steknete znanje kroz treninge. – Tada već možete da se bavite tim poslom a vremenom stičete finese o pravilnom plivanju, – kaže Stefan.

Plivači sa Panonskog mora

– Apsolutno smo plivački narod. Pogotovo što se tiče sporta vaterpolo, – kaže Stefan Radojević. –  To je valjda genetska predispozicija. Mislim da imamo genetski kod plivača. U Srbiji imamo jako dobru školu za vaterpolo i plivanje. Imamo stroge trenere, ali jako dobre. Ljudi i deca, iako nemaju najbolje uslove za plivanje i nedovoljan broj bazena, imaju talenat za plivanje i vaterpolo. Nekada je tu bilo Panonsko more, pa možda to utiče…

Kao trener ili instruktor morate da poznajete materiju, ali morate da budete i psiholog, jer radite sa različitim profilima ljudi, sa malom decom, sa ljudima, koji imaju strah od vode. Morate da upoznate svakog posebno, da primetite i shvatite ko kako reaguje, da procenite ko je kakva osoba i onda spram toga radite sa tom osobom. Ako radite u većoj grupi, iz nje se uvek izdvajaju oni koji bolje plivaju, pa oni, koji plivaju sporije, ili imaju strah, – objašnjava Stefan. – Kada radite pojedinačno, onda se isto fokusirate na njega. Neki ljudi opet imaju dobru tehniku plivanja, ali su u mladosti naučili nešto nepravilno, pa im zna biti teže da savladaju pravilnu tehniku, da isprave svoj stari, pogrešno savladan stil plivanja.

Stefan Radojević se najviše raduje radu sa decom.

– Sa decom je u suštini najlepše raditi, oni su uvek pozitivni, zanimljivi su, interesantni. Ali naravno i najodgovornije i najteže, jer su oni mali i dosta stvari ne shvataju, mogu da se povrede. Treba malo više vremena, ali meni lično je rad sa decom najinteresantniji.

Stefan na poslu uživa

Inače, Stefan je završio studije menadžmenta u Beogradu, a uz plivanje i spasilaštvo je rado i radi raznorazne poslove. – Sada uz posao instruktora i spasioca radim kao miner u kamenolomima. To uopšte nema veze sa plivanjem, to jest to su totalno različite stvari. Kao mineri idemo u Valjevo, na Divčibare, Zlatibor. Nekada na terenu provedem po dva-tri dana, tako da kombinujem minerski posao uz obuku neplivača i spasilaštvo.

U minerstvo ga je odvela njegova radoznalost, isto kao i u slučaju posla instruktora plivanja u inostranstvu, konkretno u Dubaiju, gde je proveo skoro celu godinu, posle čega dolazi da radi na bazene u Maglić. Ujedno ima iskustvo u u individualnim obukama za neplivače na bezenima Spens.

– Bio sam skoro jednu godinu u Dubaiju u hotelu Grand Hyatt, gde smo imali program koji je vezan za teretanu i bazen i to sa gostima, koji na odmoru hoće nešto da nauče ili da usavrše. I tamo sam radio obuku neplivača, usavršavao tehnike plivanja plivača. To je jako lepo iskustvo, jer radite sa ljudima iz celog sveta, sa raličitim ljudima. Malo mi je na početku bilo teško da se naviknem na to, ali na kraju je ispalo baš interesantno, – kaže Stefan.

– Inače, u Dubaiji sam otišao potpuno slučajno. Na internetu sam istraživao mogućnosti i uslove, gde se šta traži u oblasti obuke plivača. Na sajtu European Swimming Instructor sam našao da traže instruktora iz Evrope. Odmah sam im poslao biografiju, za par dana su me kontaktirali za Skype intervju, posle čega sam vrlo brzo, već za nekih mesec dana bio u Dubajiu. U kontinuitetu sam tamo bio osam meseci. Bilo je tu i teških faza, ali u suštini se radi o jako lepom iskustvu.

Kupanje, plivanje, brčkanje uz Stefanovo budno oko

Dunav je reka, u kojoj plivači moraju biti jako obazrivi

Dušan Tomičić je veliko, moglo bi se reći životno životno iskustvo u spasilaštvu stekao na novosadskog plaži Štrand, pored i u Dunavu, gde odlazi posle Spensa. Tvrdi da je Dunav ustvari najopasnija reka, to jest najopasnije mesto na kojem je radio kao spasilac. – More i bazen su po meni igračke za Dunav. To ne znači da neka druga reka nije opasna, ali Dunav je nemilosrdan, – kaže Dušan sa dozom respekta prema ovoj ćudljivoj međunarodnoj vodi.

– Na Štrandu ima jedan, do dva slučaja spasavanja dnevno, što u ograničenoj zoni plivanja, gde su bove a naravno iza bova još više. To je međunarodna reka, i spasioci nikoga ne mogu da spreče ili da zabrane nekome da pređe iz dozvoljene zone u nebezpednu zonu.  U to vreme kada sam bio šef spasilačke službe na Štrandu, imali smo idealnu opremu, dva gumena čamca, gliser. Uslovi su bili fenomenalni za rad: video nadozori, motorole, hitna pomoć, policija, dežurstva. Ali to ništa nije bez razloga, jer Dunav je jako opasan.

Dušan objašnjava da je zona bezbednog kupanja i plivanja na Štrandu obeležena bovama a iza njih je Dunav ćudljiv i brz sa virovima, uvalama, rupama.

– Kada se Dunav povlači, ostaju veliki sprudovi, i do pola Dunava može biti voda do kolena, ali metar dalje može biti pet metara dubine. Voda se drugačije ponaša, kada ide na malom sprudu, gde je metar dubina, i naglo može da se spusti na pet metara dubine. Tu se prave kovitlaci a gde je kovitlac, tu je ustvari vir. Kada on smota čoveka, nosi ga dole. Dunav nije providan, voda je mutna i zelena a neko ko ima malo veći strah dobija grč, paniku, voda ga okrene, on pokušava da izađe na površinu a ustvari pliva u dužinu. Ne ide prema dole, već ide u dužinu, voda ga gura napred. On pliva, pliva, i gubi vazduh. Samim tim ispira vazduh iz pluća, ostaje bez svesti, voda ulazi u pluća i spušta ga prema dnu. Sve ovo se dešava van bova, ali dešavalo se i dešava se jako često…

– Bazen nije opasan u odnosu na reku Dunav, – kaže Dušan Tomičić.

To je bio Dušanov najteži posao koji je radio osam godina a radio je na jezerima, morima, bazenima. Splet okolnosti ga je sklonio sa Dunava.

– Nesreće, do kojih je dolazilo, su predstavljale jako teške situacije  za mene. Dođem kući i razmišljam samo o tome, – priča kao da se ispoveda spasilac Dušan. – Jednom su se deca, koja su završila osmi razred, s proleća spuštala niz Dunav. Tada je Dunav jak a oni su se samo pustili da ih voda nosi. To je bilo 1999., kada je bilo bombardovanje. Most je bio srušen, ostale su armature, stene, kamenje, betonski stubovi. I u momentu se šorc jednog dečka zakači za armaturu, voda mu je već do brade, do ustiju. Dovoljno bi bilo da je samo skinuo šorc, da se otkači i bio bi spašen je. Ali u njemu je prevladao strah, voda mu je ulazila u usta, on se borio, ali ipak potonuo pod vodu. Ja dolazim, kanapom ga izvučem iz vode. Kasno! Zamislite tu sliku roditelja, ostale dece, ljudi, koji gledaju, pa te roditelji pitaju da li si ga mogao ranije naći… Ja dođem kući, preslišavam se beskonačno, iako znam da nisam mogao stići ranije, jer se to nije desilo u krugu mog delovanja, to jest bilo je dosta dalje od obeleženog dela za kupanje, – priseća se naš sagovornik nemilih događaja, koji su zauvek u njemu ostavili trag.

Nismo ni mi, spasioci, svemogući, iako to često ni mi, ni nesrećni roditelji i ljudi, koji izgube bližnje u vodi, ne mogu da shvate, ni prihvate. Tada sam prestao da radim na Dunavu.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.