Ne postoji tačan podatak koliko zapravo ima gluvih osoba u Srbiji. Postoje samo različiti podaci. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 1 % celokupnog svetskog stanovništva su gluva i nagluve osobe. Prema popisu stanovištva Republike Srbije iz 2011. godine postoji preko 10 hiljada osoba sa različitim stepenom oštećenja sluha.
„Znakovni jezik koriste gluve i nagluve osobe koje su išle u škole za gluvu decu, dok osobe koje su išle u redovnu školu ne koriste znakovni jezik,“ kaže Nina Baranovski, tumač za znakovnijezik i predsednica Društva tumača i prevodilaca za znakovni jezik „Ruke govore“. „Imamo slučajeva da deca koja su završila redovnu školu, kasnije se javljaju lokalnim organizacijama gluvih, jer žele da nauče znakovni jezik. Oni se nalaze u međuprostoru, ne pripadaju ni čujućem svetu jer imaju jezičku barijeru a ni gluvima jer ne znaju znakovni jezik.“
Baranovski dodaje da u školama za gluvu decu nastavnici koriste oralni metod kako bi deca razvila govor, ali među decom se koristi znakovni jezik. Vremenom su i nastavnici naučili od dece osnove znakovnog jezika kako bi lakše mogli da objasne gradivo.
Upotreba znakovnog jezika je uređena i u srpskoj legislativi, odnosno Zakon o upotrebi znakovnog jezika usvojen je 2015. godine, čime je uređeno pravo na učenje znakovnog jezika, pravo na upotrebu usluge tumača znakovnog jezika, kao i mere za podsticanje primene znakovnog jezika.
Nina Baranovski, predsednica Društva prevodioca i tumača za znakovni jezik „Ruke govore“ / Foto: FB „Ruke govore“
Tokom 2017. godine Ministarstvo za rad u saradnji sa lokalnim organizacijama gluvih na teritoriji Republike Srbije sprovodilo je javne tribine i vršilo promociju zakona, ali do sada nema puno pomaka što se tiče institucija. „Mora se puno raditi na podizanju svesti i promociji zajednice gluvih, njihovom jeziku i ulozi tumača,“ kaže naša sagovornica.
Osnovni problem leži ustvari u tome što gluve osobe nisu vidljiva kategorija invalida, dok se započne komunikacija sa njima.
„Tada naiđete na barijeru u komunikaciji i shvatite da ne možete da uspostavite komunikaciju sa njima, pa se dovijate na razne načine da pričate. Uglavnom je to čitanje sa usana koje može da se primeni ako imate lep i razgovetan usnopis i polako i razgovetno pričate ili pomoću pisanja na papir,“ objašnjava Baranovski. „Ali dugotrajno čitanje sa usana predstavlja zamor za gluvu osobu i preporuka je da se prave pauze na svakih 30min. Sa druge strane, ako pišete na papir treba da pišete jednostavne rečenice da bi vas gluva osoba mogla razumeti. To je posledica toga što su išli u škole za gluvu decu gde je primat bio na razvijanju govora i osnovno opismenjavanje i zbog toga gluva osoba ne razume stručne reči.“
TUMAČI ZNAKOVNOG JEZIKA
Tumači za znakovni jezik su većim delom deca gluvih roditelja koja su završila kratku obuku u trajanju od 7 dana i dobila sertifikate za prevodioca ili tumača. Kako je Ministarstvo rada 2010. godine pokrenulo pilot projekat da se u svakoj lokalnoj organizaciji gluvih nalazi prevodilački servis u kojem će biti angažovan tumač, pretpostavlja se da na teritorji Srbije ima oko 50 tumača. Prema Zakonu o upotrebi znakovnog jezika Savez gluvih Srbije je bio u obavezi da napravi bazu podataka svih tumača u Srbiji.
Sa druge strane, o kvalitetu većeg dela tumača degutatno je i komentarisati. Jer nema nikave provere znanja niti trening obuka gde bi se pojedinici mogli usavršavati. Ja sam lično dete gluvih roditelja, i u svojoj porodici sam koristila kućni znakovni jezik koji je bio razumljiv kod kuće i među gluvom populacijom, ali daleko od kvaliteta profesionalnog tumača. Kada sam 2011. godine krenula da se profesionalnom bavim ovim pozivom, puno sam rada i vremena uložila u sebe i učila profesionalni znakovni i stručne pojmove i termine, vežbala tehnike prevođenja. Nisam išla na obuke, jer to nije postojalo, već su me obučavale dve gluve osobe – profesionalci u svom poslu.
Dugogodišnjim radom sam videla da nas ima raznih u ovoj profesiji i ja lično smatram da deca gluvih roditelja imaju prednost u odnosu na čujuće osobe koje nikada nisu bili u dodiru sa gluvim osobama i znakovnim jezikom. Jer im je znakovni jezik prvi i maternji jezik a srpski jezik drugi. Plastično pokazuju znak ukombinovan sa mimikom lica, pokretima očiju i tela. Čime se dobija puno značenje samog znaka. Ali ne znači da oni više znaju i da je to profesionalni nivo.
Potrebno je uvesti reda u ovoj profesiji i podići na viši nivo, jer prva i glavni cilj je da se zadovolji krajnja potreba gluvog korisnika. Da dobije profesionalnu uslugu prevoda. Zato se uvela obaveza da se programi obuke akredituju i da se napravi reda. Proces za dobijanje je dug ali nema odgovarajućeg kadra za to. Gluve osobe smatraju da treba da budu sami predavači a da im je tumač samo posrednik u komunikaciji. Da, ta priča može da prođe na zapadu, gde gluve osobe idu u redovan sistem obrazovanja i završavaju fakultete. Mi smo još uvek daleko od toga, i na žalost, naši gluvi su nepismeni u gramatičkom smislu. Pred nama je dugotrajna borba kako bi se napravio red i postavili standardi i kvalitet rada u svemu.
Nina Baranovski
Prepreke u svakodnevnoj komunikaciji i životu gluvih i nagluvih osoba su, nažalost, stalno prisutne
„Osnovni problem sa kojim se susreću gluve i nagluve osobe koje žive u našoj zajednici, a koje su, ujedno, i korisnici znakovnog jezika, se prvenstveno odnose na komunikacijske barijere na koje ove osobe nailaze u svakodnevnoj interakaciji sa svojom društvenom okolinom,“ kaže Jadranka Raletić iz Saveza gluvih i nagluvih osoba. „Nepostojanje mogućnosti dobijanja i pružanja informacija na adekvatan način dovodi do mariginalizacije gluvih i nagluvih osoba, do gubitka samostalnosti, a na kraju i do opadanja kvaliteta njihovog života.“
Nepostojanje mogućnosti dobijanja i pružanja informacija na adekvatan način dovodi do mariginalizacije gluvih i nagluvih osoba, do gubitka samostalnosti, a na kraju i do opadanja kvaliteta njihovog života.
I Nina Baranovski potvrđuje da gluve osobe imaju prepreke svakog dana u svakom pogledu, jer ne mogu da ostvare komunikaciju na svom maternjem jeziku. Odlazak u poštu, banku ili bilo koju instituciju bez tumača je za njih izazov. I mučenje.
„Razgovor preko šaltera je nemoguće ostvariti, dosta ima neljubaznih službenika koji smatraju da ako se deru da će ih gluva osoba čuti. Ne razumeju da postoji razlika između staračke gluvoće i gluvoće od rođenja ili stečene gluvoće,“ smatra Nina Branovski i dodaje:
„Glavni problem je u oblasti medicine, gde medicinsko osoblje smatra da može da komunicira bez tumača i pokušava rukama i nogama sa njima da se objasni i da im uzme anamnezu. Najstrašnije kada gluva osoba satima čeka da bude prozvana jer ne čuje kada je proziva doktor.“
Izvor: You Tube / NOOIS Serbia / U ovom videu možete saznati, između ostalog, kako komunicirati sa gluvim i nagluvim osoba.
Naša sagovornica dodaje da gluva deca u redovnom sistemu nemaju tumača i njihovo praćenje nastave zavisi od dobre volje nastavnika i učenika koji im pomažu da prepisuju gradivo. „Prema već pomenutom zakonu oni imaju pravo na tumača, ali pitanje ko će da plati njegovo angažovanje!“ napominje ona.
Najstrašnije kada gluva osoba satima čeka da bude prozvana jer ne čuje kada je proziva doktor.
Prema Jadranki Raketić u našem društvu svest o potrebi razumevanja i upotrebi znakovnog jezika raste.
„Da, svakako je svest u porastu, jer je inkluzija deo obaveza u koju se Republika Srbija uključila na putu ka Evropskoj uniji, kroz politiku jednakih mogućnosti,“ kaže ona. „Država realizacijom i finansiranjem brojnih projekata namenjenih inkluziji osoba sa invaliditetom pomaže Savezu da edukuje šire društvene zajednice i integriše slušno oštećena lica u radnu i životnu sredinu, bolju informisanost čujućih osoba iz lokalne zajednice,olakšano usvajanje znakovnog jezika i poboljšanje komunikacije korisnika sa osobama oštećenog sluha, podizanje društvene svesti o potrebama i mogućnostima slušno oštećenih uopšte.
I Nataša Heror iz agencije Heror Media Pont, koja u svojoj agendi ima i unapređenje položaja gluvih i nagluvih osoba, na pitanje da li u društvu ima pomaka u razumevanju ove teme, odgovara potvrdno:
„Meni se čini da je odgovor na ovo pitanje potvrdan. Možda mi se samo i čini da se na nivou društva nešto promenilo, jer to su procesi koji dugo traju. Ono u čega sam sigurna je da je artikulacija zainteresovanih aktera u ovom procesu snažna i vidljiva i da je taj proces u toku, “ kaže ona uz konkretan primer:
„Veliki je pomak načinjen konkretno u Novom Sadu, obzirom da je Fondacija Novi Sad EPK 2021 raspisala ove godine konkurs kojim se u fokus postavlja ‘pristupačnost’. Na tom polju je od septembra 2018. otpočela obuka zaposlenih u ustanovama kulture iz Znakovnog jezika,“ pojašnjava Heror. „Dakle, grad Novi Sad omogućava pristupačnost sadržaja iz kulture za gluve i nagluve osobe i to je po meni značajan korak koji podržava politiku jednakih mogućnosti na koju smo se kao društvo obavezali.
S druge strane, Nina Baranovski je mišljenja da je svest ljudi još uvek na niskom nivou, jer ne postoje prave kampanje na tu temu.
„Gluva zajednica se nalazi u svom nekom svetu,“ kaže ona. „Tokom dugogodišnjeg rada na terenu nailazila sam na razne situacije gde se čujuća osoba nikada nije susrela sa gluvom osobom, ne zna kako treba da komunicra i ko je tumača, njegova uloga i znakovni jezik. Potrebno je raditi što više na promociji samog jezika i zajednice gluvih i praviti interaktivne radionice. Jer dok čovek ne bude u koži gluve osobe on ne zna kako njegov život i komunikacija izgledaju.
Kako smanjiti nivo neravnopravnog položaja korisnika znakovnog jezika
Jadranka Raletić smatra da prevazilaženje komunikacijskog jaza između čujećih i gluvih, odnosno nagluvih osoba osnov ima u stvaranju boljih uslova vaspitno-obrazovnog sistema u integraciji i edukaciji dece oštećenog sluha.
„Trebalo bi uvesti znakovni jezik kao nastavni predmet u predškolske i školske ustanove i osposobiti što više tumača za znakovni jezik.
Sa njom se slažu i druge dve sagovornice.
„Korak koji bi sigurno pomogao unapređenju položaja gluvih i nagluvih osoba jeste integrisanje znakovnog jezika u obrazovni sistem i prepoznavanje znakovnog jezika kao manjinskog jezika, jer je taj jezik maternji jezik gluvih i nagluvih osoba rođenih sa nekim stepenom oštećenja sluha,“ kaže Heror. „Takođe, uključivanjem osoba sa nekim stepenom oštećenja sluha u aktivan društveni život doprineće se razvejavanju komunikacione zadrške koja definitivno u društvu postoji. Dobar primer je da se u okviru projekta “Istorija u slikama na znakovnom jeziku” realizovana organizovana poseta osoba sa nekim stepenom oštećenja sluha Arhivu Vojvodine i predstavljanje ove ustanove kulture gluvim i nagluvim osobama.
Kako bi se ovaj proces najbolje implementirao u društvo, najsigurniji put je da deca od vrtića preko osnovne škole imaju mogućnost da uče znakovni jezik. Veliki doprinos u tom smislu je ovog leta dala i manifestacija „Pod krošnjama na Štrandu“ koju organizuje upravo Heror Media Pont.
„Ovog leta smo u okviru manifestacije “Pod krošnjama na Štrandu” imali prvi put nedelju znakovnog jezika, pored drugih jezika manjinskih zajednica koje ovaj događaj podržava i promoviše. Rezultat je taj da su se deca uzrasta 5-12 godina odazvala ovoj radionici u najvećem broju (bilo ih je bezmalo trideset), sa fantastičnim znanjem pokazanim na subotnjem kvizu,“ kaže Nataša Heror i dodaje:
„Deca uče brzo i lako. Bez predrasuda. Na nama odraslima je da omogućimo da znanja koja mislimo da su relevatna za razvoj svesti po raznim društvenim nivoima budu lako dostupna i pristupačna. Kada god sam u prilici da javno govorim, naglašavam značaj inicijative pojedinca. Pojedinac može mnogo da učini. Kada imamo ideju, inicijativu koje mislimo da su važne i da doprinose razvoju društva, treba da se aktiviramo i realizujemo ih. Nema ništa od suve kritike bez one druge strane, strane akcije. ‘Ako ti nešto smeta, uradi kako misliš da je bolje, ali moraš to da uradiš.’“
Pridaj komentár & Dodaj komentar