Irena Pavlović: Život na duge staze

– U trenutku kada su mi pre 5 godina saopštili da imam maligni melanom, jedna od prvih misli koje su mi prošle kroz glavu je bila: Kako će me moja deca zapamtiti, po čemu? To što nisam imala odgovor na to pitanje, porazilo me je. Znala sam da je vreme za promenu, – seća se Irena Pavlović. – Ali ni­sam znala odakle da počnem. Kancer se leči nikako drugačije nego buđenjem, popravljanjem i aktiviranjem imuniteta. Ćelije raka ne napreduju u sredini sa puno kiseonika. Trčanje je delovalo kao razumna opcija, imala sam 37 godina, 12 kilograma više, nefunkcionalno telo i nedovoljno testiranu volju. Nisam imala patike i nisam imala pojma šta znači istrčati jedan kilo­metar.

POČETAK PROMENE

Početak promene nikada nije lak, pa tako ni za našu sagovornicu. Jer promena u načinu življenja nosi sa sobom pregršt isprepletanih okolnosti, situacija, odluka i raspoloženja.

– Prvog dana moje odluke da pokušam da uvedem dobre navike u svoj život, kao i dugo očekivanu promenu, ponosno sam izašla ispred zgrade u naselju Belvil gde smo imali pravu trkačku stazu i istrčala… 500 metara. Da, 500 metara, koje sam osetila kao marathon! Kući sam se vratila brže nego što sam izašla, potpuno deprimirana. Kako sam uopšte mogla da pomislim da će biti lako? Šta sam ja zamislila, da sa 37 godina i toliko kilograma viška lepršam na stazi?, – pitala je naša sagovornica samu sebe.

I tada odlučuje da izabere put, na kojem će samu sebe prepoznati kao jaku i odlučnu ženu. Borca. Jer radi se o životu.

– Međutim, po prvi put u životu ne dopuštam da me prvo, nimalo prijatno iskustvo odvrati od plana. Bio je oktobar, a plan je glasio: u aprilu trčim polumaraton. Svaki dan sam trčala za krug više, 250 m po 250 m. Sat je zvonio u 6h, padala je kiša, bilo je hladno cele zime, temperatura ispod nule i ja. Nepokolebljiva. Metamorfoza je krenula, nezaustavljivo, kao vulkanska erupcija. Svaki dan se nadovezivao na prethodni, osećala sam kontinuitet posle dugo vremena, umesto dotadašnje rastrzanosti. Pojavila se aktivnost koja je počela da daje smisao i povezuje sve ostale. Pojavila se probuđena životna energija za kojom sam tako čeznula, – kaže Irena.

U pripreme za polumaraton Irena ulazi sama, ali napredak je bio vidljiv. Kilometar po kilometar, polako, iz dana u dan, njene noge, ali i srce i um, bili su jači. Jačala je i trkačica, i žena Irena:

– Uz trkačicu koja je bivala bolja, napredovala je i žena u meni, žena ohrabrena upornošću, strpljenjem i energijom koja je naučila da se obnavlja, što sam je više trošila. Uz kilometre, počela sam i da pišem, upravo o promenama koje su se u meni dešavale u toku životnog procesa koji je u tom trenutku tekao. Teški, ali i dragoceni momenti na trkačkoj stazi, učinili su da se moj život iz korena promeni.

Irena Pavlović u to vreme nije bila članica neke trkačke zajednice, jer je to bilo njeno vreme za razgovor sa sobom, za tišinu i mir koji joj bio potreban, za introspekciju.

Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli.

– Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. To je moj život u sadašnjosti, a ukoliko trčim duže distance, onda mogu sebe duže vreme osećati prisutnom u sadašnjem trenutku. Ideje koje tokom trčanja počinju da se rađaju, ne izlaze iz nas potpuno završene. Na njima mora da se radi da bi njihov oblik dobio jasnu formu, – kaže naša sagovornica. – Ja najbolje radim na svojim idejama dok sam aktivna, dok se brzo krećem. Često imam osećaj da moram da se krećem da bih bolje razmišljala.

Period od četiri godine je bio period učenja, napretka i približavanja prvenstveno sebi. Sve što je uspela u ovom periodu da postigne, postigla je, kako sama kaže, nepokolebiljivom verom u probuđeni potencijal i u to da su granice daleko izvan onih koje je sebi celog života ucrtavala.

RUNART

Pre šest meseci Irena Pavlović je oformila grupu mama koje su osetile da je vreme za promenu došlo i prijavile sa na radionicu RunArt.

– Na ideju sam došla posle višegodišnjih pitanja žena sa koji­ma sam u kontaktu, a kojima nije jasno odakle tolika volja i posvećenost i šta je to potrebno da bi se takve promene u životu napravile i održale.  Jedino što znam jeste da se ne možemo uvek oslanjati na motivaciju, ona može biti jedan od pokretača, ali ne nešto na šta se u dužem vremenskom periodu možemo osloniti. Ključ je upravo u tome da nateramo sebe da radimo stvari koje nam se ne rade, jer je sa druge stra­ne tog zida koji ćemo voljom probiti, veličan­stvenost, nagrada i osećaj zahvalnosti. Ljudi se plaše da se posvete stvarima o kojima sa­njaju, jer se plaše da bi to onda postalo njihova opsesija.  – kaže Irena.

– Ako je trčanje u pitanju, da bismo bili uspešni i mogli to da implementiramo u ostale životne segmente, moramo razmišljati – ja ne trčim da bih trenirao, ja trčim za život. Uspeh u životu ne zavisi od jedne važne odluke, kao što i neuspeh ne zavisi od jedne odluke. Neuspeh je iznova i iznova ponavljati loše odluke, uspeh je konstantno ponavljati dobre navike. Mi po­tcenjujemo ono šta možemo da uradimo za godinu dana, a precenjujemo ono šta možemo za jedan dan.  Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno. Da bih time otvorila sebe za nepredviđene okol­nosti, izazove kroz koje učim, rizike bez straha. Shvatila sam da trčanjem mogu da dajem, pri­mam ljubav i obnavljam sebe. Da ohrabrujući sebe, ohrabrujem i ljude oko mene. Shvatila sam da svakim odlaskom na trening ili trku, ne ostavljam svoju decu, već im šaljem poruku da idu ka svojim snovima, da je u životu dragoce­no imati plamen u srcu, koji te hrabro vodi na­pred i osvetljava tamne staze. Shvatila sam da srce imamo da bismo ga trošili i slušali.

Život svakog čoveka sa sastoji od niza važnih i manje važnih događaja, koje mi sami svrstavamo na skalu važnosti. Jedan od najvažnijih događaja u Ireninom životu je bio onaj kada je ubrzala svoje korake u planini.

– Vremenom planina je postala moj učitelj, ljubav i sam život. Najiskrenije, najteže i najznačajnije razgovore sa sobom, vodila sam upravo trčeći sama nepreglednim prostranstvima i neistraženim stazama. Vremenom se uključuješ u život u kome energija neprestano teče i kroz odluke koje počinješ da donosiš ne tražiš razloge zašto nešto ne uspeva, već postižeš rezultate zbog kojih sve počinje da se uklapa.

ALTRUIZAM IRENE PAVLOVIĆ

Nesebično pomaganje drugima, kada od druge strane ne očekujete ništa ili jednom rečiju altruizam je vrlina koja krasi Irenu Pavlović i to se pre svega ogleda u projektu osnaživanja žena iz sigurnih kuća kroz aktivne treninge trčanja Trčim, ne bežim.

–  Projekat je započet u januaru 2018. i za sada je petnaestak žena prošlo i još uvek prolazi kroz proces treninga. Već posle mesec dana imala sam izuzetno pozitivnu povratnu informaciju, od samih žena i njihovih terapeuta, – približava projekat njena osnivačica. – Povodom projekta su održane dve humanitarne večeri pod nazivom Nastavi da se krećeš. Jedno humanitarno motivaciono veče je bilo krajem decembra 2017. u KC Rex, na kome smo prikupljali opremu za trčanje u kojoj će žene trenirati. Šest govornika iz oblasti sporta i umetnosti i to Vladimir Savić, Sanja Kavaz, Veroljub Zmijanac, Aleksandra Jelić, Goran Nikolić i ja, održali smo motivacione govore pred oko 160 posetilaca. Drugo humanitarno veče je održano u ImpactHubu u februaru 2018.. u formi tribine na kojoj je gost bila Marija Desivojević Cvetković, potpredsednica Delta Holdinga.

Ovi događaji su Irenu podstakli i osmelili da osnuje udruženje koje bi se bavilo podrškom ženama iz osetljivih grupa sigurne kuće i slabovidim i slepim, kroz sport i trčanje.

–  Kako osnažujemo fizičko telo tako se osnažujemo i mentalno i emotivno, što je neophodno ovoj populaciji žena. Da ponovo poveruju u svoje potencijale, svoju vrednost i to da same mogu da se izbore za sebe i decu, samo treba dosta upornosti, strpljenje i korak po korak savladavanje novih izazova. U životu kao i na treninzima, – kaže Irena. – Neke od tih žena se nikad u životu nisu bavile sportom, bore se sa strahovima i fobijama, pod antidepresivima su. Veliki izazov je uopšte tim ženama ponuditi trčanje kao opciju i motivisati ih da i u januaru izađu napolje i potrče. Međutim, ove žene veruju u snagu procesa kroz koji sada prolaze i ja sam ponosna na njih. Već posle mesec, dva dana, one su budnije, pokreti su im odsečniji i imaju više energije.

Njihova ideja je da se neprestano uključuju u aktivno učešće na sportskim aktivnostima, kao što je Beogradskom maraton/Trka zadovoljstva i da im se na taj način pruži slika i percepcija života koji će ih snažiti za hrabrije korake u novi život van SK. Na Beogradskom maratonu su zajedno istrčale 5 km već posle tri meseca treninga, a sa njima su zajedno trčala i njihova deca.

– Ono šta je najvažnije je da kroz kretanje i sport, kao i provođenje vremena u prirodi, sagledavaju život iz jedne drugačije perspektive i pruža im se nova percepcija života, koju su počele da prihvataju. Samim tim to znači, odlučnije i jače žene, majke i one koje se ne vraćaju u nasilničku priču, nakon izlaska iz Sigurne kuće. Puno izveštaja i istraživanja sam napravila i na temu trčanja i depresije, kao i to da je na duže staze delotvornije od antidepresiva i ostalih medikamenata, – kaže Irena i dodaje:

– Trenutno trčim i sa Markom, koji je slep od rođenja i jedini način da trči jeste da neko sinhronizovano trči pored njega. U jednom trenutku shvatiš, da si nečije oči, vid, nečija sloboda, poverenje i snaga koja ga gura napred. To puno znači i njemu i meni. Razvijamo lep odnos podrške i poverenja. Za kratko vreme smo postali prijatelji.

PLANINSKO TRČANJE

Irena Pavlović je zaljubljena u planinsko trčanje jer je imala potrebu za osećajem slobode, planinskog vazduha koji bistri misli, avanture i osnaživanja.

– Nisam razmišljala kako u tom trenutku  izgledam, da li treba da smršam i koja je marka moje opreme. Na umu mi je bilo samo jedno, kako da ispod svih tih slojeva koji prekrivaju moju unutrašnjost dođem do sebe, – Irena objašnjava svoju ljubav prema planisnokm trčanju. – Smatram da je najjača veza koju bi trebalo kroz život da vodim upravo veza sa samom sobom. To ne znači da treba kroz život da idem sama, već da ukoliko ostanem sama u nekom trenutku za to imam i snage.

Kao samohranoj majci, osećaj krivice zbog toga što želi da živi neobičan život žene koja se bavi pomalo ekstremnim aktivnostima je konstantan.

– To je nešto sa čim još uvek učim da se borim. Još uvek kradem vreme za treninge, guram ih u procepe u toku dana da što manje remetim ritam porodice. Planiram vikende kada sam na trkama, da nekad povedem decu a nekad se što pre vratim da bih nastavila sa svakodnevnim obavezama. Međutim, fantastična stvar se desi uvek kada odlazim na trku ili se sa nje vraćam. Deca me gledaju i konstatuju da sam srećna, očekuju da im ispričam priču o svojoj borbi tog dana, o savladavanju i ostvarenju. Pokaži nam medalju, govore sa osmehom.
Kada sam ćerku pitala da li razume zašto imam potrebu da trčim tako puno kilometara, njen odgovor je bio: Ja to ne moram da razumem, vidim da tebe čini srećnom. Ona ima deset godina. Ona će u svom životu nadam se imati potrebu da prati svoj san i strast. Ja ću joj u tome pomoći i dati podršku, – priča Irena sa sjajem u očima.

– Tada shvatim da je i taj osećaj krivice nametnut od strane onih koji su u životu doneli odluku da ne prate novootkrivene osećaje, da je život utabana staza kojom idu zanemarujući onaj tihi glas koji se s vremena na vreme javi i kaže: Možeš mnogo više i bolje. U tom trenutku osvestim da briga o sopstvenom ispunjenju i osećaju zadovoljstva svojim ostvarenjima, ma koliko malena bila ima ogroman uticaj na decu. Nema ništa teže za decu od neostvarenog života njihovih roditelja, kaže Jung. Ja se sa tim slažem.

Fotografije su iz arhive Irene Pavlović.