Kultura drugačija Medijska laboratorija

IVA PARAĐANIN: Društvo je danas znatno nepovoljnije za život i slobodu žena nego u nekim periodima u istoriji

Sloboda medijskog izražavanja podrazumeva odgovorno izveštavanje koje se temelji na vrednostima kao što su istina, potpunost, blagovremenost i jasnoća, kao i na poštovanju etičkih principa. “Jedan od svakako najvećih problema kada govorimo o slici žene u medijima jeste pogrešno i opasno izveštavanje kada je nasilje nad ženama u pitanju i novinarsko lešinarenje. Ono ne samo da je potpuno van kodeksa novinarstva, već direktno može da utiče na rasprostranjenost ovog gorućeg problema u našoj zemlji gde stotine žena biva ubijeno od strane svojih partnera godišnje”, smatra Iva Parađanin, novinarka, istoričarka umetnosti i feministkinja, autorka podkasta Tampon zona, sa kojom smo pričali za portal “Storyteller”.

Kakva je situacija na domaćem terenu, kada pričamo o položaju žena u Srbiji? 

Da bismo sagledali celokupan položaj žene u našem društvu dovoljno je shvatimo kakvo je njeno mesto na tržištu rada, koliki autoritet ona ima nad svojim telom, ali i kakva je njena slika u medijima, kao i zastupljenost. U svim ovim segmentima žena je višestruko diskrimnisana, tako da bih ja njen položaj definisala kao izuzetno nepovoljan. Društvo je danas znatno nepovoljnije za život i slobodu žena nego u nekim periodima u istoriji, recimo za vreme socijalizma, a njime preovlađuju desne, kapitalističke i patrjiarhalne struje koje udružene zajedno i često uslovljene jedna drugom, stvaraju klimu u kojoj je žena građanka drugog reda. Njen rad često je nevidljiv, a u odluke koje bi trebalo da se tiču isključivo nje, meša se ceo sistem. Ono što mene motiviše i daje vazduh ovoj tmurnoj slici, jeste sve više žena koje postaju svesne problema i koje se sa puno hrabrosti i odlučnosti bore protiv jednog ovakvog sistema. 

Kakvu ženu najčešće “srećemo” u srpskim medijima, a kakve muškarce, kada već pričamo o rodnoj ravnopravnosti?

O ženama najčešće čitamo kada su silovane ili ubijene, ili se sramote zbog svoje telesnosti. Dovoljno o celokupnoj situaciji govori podatak da smo maltene do nedavno svakog dana na stranici dnevnih novina u rubrici razonoda imali jednu nagu ženu sa “šaljivom” porukom ispod, uglavnom seksualne konotacije. Jedan od najvećih problema, pored ove banalizacije i vulgarizacije žene, jeste i nedostatak žena koje govore. Mediji mahom pozivaju iste stručnjake da govore na sve teme, iako je u našoj zemlji zaista imponzantan broj stručnjakinja i iz oblasti politike, nauke, medija, sporta itd. Žene se ne smatraju dovoljno stručne, a ono što govore manje relevantno od onog što govore njihove muške kolege. Tu dolazimo do novog problema jer ovi “stručnjaci” vrlo često iskazuju jako pogrešne i mizogine stavove koji se u medijma normalizuju. Jedan od svakako najvećih problema kada govorimo o slici žene u medijima jeste pogrešno i opasno izveštavanje kada je nasilje nad ženama u pitanju i novinarsko lešinarenje. Ono ne samo da je potpuno van kodeksa novinarstva, već direktno može da utiče na rasprostranjenost ovog gorućeg problema u našoj zemlji gde stotine žena biva ubijeno od strane svojih partnera godišnje. 

<a href="https://www.freevector.com/woman-on-surfboard-30555">FreeVector.com</a>
IVA PARAĐANIN: Potrebna nam je jedna velika borba koja se ponekad učini kao da je protiv vetranjača, ali zapravo je svaki njen korak, svako njeno slovo i glas jako bitno. U tu borbu moramo ujedinjene zarad zajedničkog cilja.

Šta nam, ženama i devojkama, devojčicama, srpski mediji, posebno mejnstrim, poručuju, kada obrađuju tzv. ženske teme? I šta su to ustvari mejnstrim ženske teme, a koje su suštinski ženske teme?

Kao ženske teme kroz štampane i televizijske emisije uglavnom se plasiraju teme iz sfere zabave i razonode: emisije i tekstovi o modi, kuvanju, kako da zavedete muškarca, ali neretko i tekstovi u medijima koji u svom imenu imaju naziv ŽENA, a diskriminišu i vređaju žene na najgore moguće načine: gde se žene sramote zbog onog što su obukle, uradile, ili zbog onoga kako izgledaju. To je veoma izvrnuto i pogrešno ali svedoči o tome koliko je jak taj patrijarhalni narativ u koji su uronjene i mnoge žene. Postoje čitave emisije posvećene tome kako da budete što bolja domaćica, supruga, majka, bez ikakvog konteksta o stvarnim temama koje se suštinski tiču žena poput tema o njihovom zdravlju, profesiji, ogoljeno i bez stigme. Ovakvim banalizovanim i mitologizovanim izveštavanjem o temama koje se možda i tiču žena poput majčinstva recimo, stvara se pogrešan dojam o nekim problemima koji ih se tiču i žene grade pogrešna i iskrivljena očekivanja. Ovo takođe može biti opasno i ja bih rekla da su mediji čest okidač za postporođajnu depresiju recimo, ili srozavanje samopouzdanja kod žena, jer je uče kako da bude savršena nekom drugom, a ne sebi. Sa druge strane potpuno nam manjka žena sagovornica na svim poljima, ali pre svega na pitanja koja se tiču isključivo njih. Uopšte se ne priča o ženskom reproduktivnom zdravlju, mentalnom zdravlju, o njihovim pravima, osnaživanju…što je jedan od glavnih razloga zašto sam i pokrenula svoj podkast. Jednom je moja bivša urednica Aleksandra Nikšić rekla veoma istinitu stvar: “Žene puno pričaju, ali se retko čuju”. 

Kada pričamo o pozicijama na kojima se odlučuje – u korporacijama, državnim institucijama i sl. – da li tu imamo dosta žena, da li su one stvarno u poziciji/položaju da odlučuju? Negde sam pročitala da žene dolaze na rukovodeća mesta u sektore, u kojima nema puno para – mislim da se baš ticalo državnih institucija…

Mislim da žena nema na rukovodećim položajima koliko bi trebalo da ih bude, tačnije da taj odnos još uvek nije 50:50, ali da ih ima više nego ranije, tj da se taj broj u poslednjih pet godina povećava. Tačno je da se one nalaze u sektorima gde nema puno novca, pa i sama moć odlučivanja ne dolazi do izražaja, ali ja bih istakla i slučaj gde žene koje se nalaze na poprilično visokim pozicijama i imaju jako delotvorna postolja za reagovanje na neke stvari koje se tiču i njih samih, to ne rade. One prisvajaju obrasce ponašanja muških kolega sa jednakih položaja i jednostavno kao da nisu na toj poziciji. To je za mene jako strašno, što na primer imamo premijerku koja apsolutno ne mari ni za ženska prava niti prava LGBT zajednice kojoj i sama pripada. Stiče se utisak da imamo više tih žena koje su na visokim mestima, ali su kao marionete. Potrebno nam je više žena koje će biti na položajima u korporacijama, u mesnim zajednicama i koje će zaista delovati i reagovati u najboljem interesu svih, a to je rodno ravnopravno. 

Kako ti osećaš i gledaš/živiš feminizam i rodnu ravnopravnost, a kako na njih gledaju mediji i društvo?

Meni je ženska borba nužnost koja mora da se desi da bismo živele slobodnije i onako kako zaslužujemo. Mediji i društvo feminizam često ne prepoznaju kao nešto takvo, već ga posmatraju kao neki bauk, nešto potpuno suvišno i skrajnuto, a istina je da je to jedna prekopotrebna stvar kako bi svima bilo bolje. Nedostatak edukacije i informisanosti, kao i dugo zakoreli patrijarhat i generacije koje su stasavale u njemu su glavni razlog zašto je tako. Zbog svega toga sam osetila jako odgovornost da reagujem i pokušam da uradim šta je do mene uz pomoć jednog jakog oružja kao što su mediji. 

Ivin podkast TAMPON ZONA

Kada pogledamo srpske medije generalno, da li oni još uvek “gaje” nasilnike? Već si se i dotakla teme kako mediji prikazuju nasilje nad ženama.

O femicidu se izveštava lešinarski, senzacionalistički i jedan od najopasnijih stvari – često se odgovornost traži u žrtvi. Žena NIKAD nije odgovorna za ono što joj se desilo i žena NIKAD ne može da izazove silovanje ili napastvovanje. Nažalost, ti obrasci se koriste u medijima, žrtva se krivi, a nasilnik opravdava. Takođe često se predstavlja romansirana verzija zločina koja ne postoji: ubistvo nikad nije iz ljubavi i iz strasti, a ubica nikad nije miran i povučen čovek kog je na to naterala ljubomora – on je hladnokrvi ubica. Kratka suknja nikad nije povod za silovanje, kao što prevara nije motiv za ubistvo. Takvo izveštavanje je štetno i po meni, svi koji mu pribegavaju trebalo bi da krivično odgovaraju. 

Kada pričamo o ženama, rodnoj ravnopravosti, položaju, medijskoj pismenosti, često zaboravimo na društvene mreže, jutujbere, tiktokere  koji u najvećoj meri utiču na formiranje mladih žena u sadašnjosti. Kakvo je stanje u tom smislu na našoj sceni društvenih mreža? Podsetimo se samo jutjubera Baka Prase i tvog teksta Devojčice nisu krive. Zašto se još uvek devojčicama, devojkama i ženama servira da su one krive za nasilje nad njima…? 

I sa društvenim mrežama je jako slična situacija kao sa medijima, ali rekla bih da na njima ima manje cenzure i da su vidljiviji brojni glasovi, kao i da ima više mesta za reagovanje. Eto, reprezentativan primer je Baka Prase nakon čijeg videa je usledila ogromna reakcija koja je koliko-toliko urodila plodom. Taj onlajn aktivizam često može da bude površan i nem, ali ima slučajeva gde je baš dao rezultate. Setimo se slučaja Marije Lukić, koji je dobio pažnju baš zahvaljujući heštegu i aktivistkinjama koje su rešile da ova nepravda iz jednog malog grada ispliva na videlo. 

Pročitajte i članak Predizborna kampanja – mala škola medijske pismenosti

Koje su to politike, mere i aktivnosti koje bi trebale ili mogle da unaprede medijsku i informacionu pismenosti u kontekstu rodne ravnopravnosti, prava i života žena u Srbiji?

Osvešćenost i edukacija su ključne, ali i to da se umesto klikova juri kvalitetan i ispravan sadržaj koji poštuje kodekse novinarstva. Potrebno nam je puno radionica o rodno senzitivnom izveštavanju, počevši od samog rodno senzitivnog jezika pa sve do toga kako se pravilno izveštava o nasilju, kao nešto najvažnije. Potrebno su nam žene na pozicijama odlučivanja koje će odlučivati u svoju korist i u korist svih žena, svesne problema u kom se nalazimo. Potrebna nam je jedna velika borba koja se ponekad učini kao da je protiv vetranjača, ali zapravo je svaki njen korak, svako njeno slovo i glas jako bitno. U tu borbu moramo ujedinjene zarad zajedničkog cilja. 

Naslovna fotografija: MILICA Magazin


Projekat LABORATORIJA ODGOVORNOG I KREATIVNOG NOVINARSTVA, koji realizuje portal “Storyteller” finansijski podržava Kancelarija za Slovake u dijaspori (ÚSŽZ). Stavovi izraženi u ovom projektu ne održavaju nužno stavove ÚSŽZ.


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram