Ivana Svetlik, Novosađanka, koja već deset godina živi u Kovačici, gde ju je odvela ljubav i gde je zasnovala porodicu, je po profesiji i zanimanju turizmolog, a srcem je folklorista i naivna umetnica. Slovački folkloristi je poznaju kao nekadašnju igračicu SKC „P. J. Šafarik“ u Novom Sadu, kasnije kao umetničkog rukovodioca ansambla „Rozmarin“ u Kovačici, scenaristu i režiserku folklornih programa i mnogim drugim aktivnostima. Ona nije slovačkog porekla, ali to je nije „sprečilo“ da toliko zavoli slovačku tradicionalnu narodnu kulturu da joj se stalno vraća. Pod pseudonimom Svet Likova sada slika sve ono što je preko dvadeset godina gradila u folklornom svetu, a juče, 31. maja joj je dodeljena plaketa za osvojeno 1. mesto na 14. Banatskom likovnom salonu u Plandištu, za sliku „Poranila frajla guske da hrani“ i to u konkurenciji od 65 umetničkih dela.
Zašto pseudonim SvetLikova?
Ivana Svetlik: Pseudonim SvetLikova proistekao je iz prezimena Svetlik. U slovačkom jeziku uobičajeno je da se na prezime ženskih osoba dodaje nastavak –ova, tako sam ja Svetlikova. A kada se poigrate slovima na srpskom jeziku, možete dobiti Svet Likova, kojim vas sprovodim kroz moja dela.Kako ste ušli u svet slovačke narodne tradicije i igre?
Ivana Svetlik: U svet slovačke narodne tradicije i igre došla sam zahvaljujući svojim prvim komšijama u Novom Sadu, porodici Brtka. Moja prijateljica Anna Brtkova i ja smo odrasle zajedno. Brtkovci, od kada znam za sebe, bili su, a i danas su aktivni u SKC „P. J. Šafarik“, pa su me jednom poveli sa sobom na probu folklora, davne 1999. Onda su me pozvali na drugu, a na treću sam ih sama pozvala sa pitanjem: „Idemo li opet?“. Zatim su usledili fantastičnih 13 godina u Šafariku. Pored folklornih igara, naučila sam mnogo o slovačkoj kulturi i tradiciji. Posle šest godina slušanja slovačkog jezika na probama, počela sam i da govorim isti. Mnogo smo putovali, imali smo pregršt aktivnosti, zahvaljujući čemu sam upoznala mnogo ljudi. Tako da i danas, gde god da odem, uvek imam koga da kontaktiram. Na kraju krajeva tamo sam upoznala svog supruga, sa kojim sam i otišla u Kovačicu.Nakon odlaska u Kovačicu, slovački folklor ne ostaje po strani, naprotiv. Gde, kako i zašto ste se odmah aktivirali ovde?
Ivana Svetlik: U Šafariku smo suprug Zlatko i ja napravili oproštajnu žurku, u cilju da stavimo tačku na naš igrački folklorni život. Međutim, naš umetnički rukovodilac Jan Slavik je uvek bio u kontaktu sa slovačkim ansamblima u Vojvodini, tako i sa tadašnjim direktorom Doma kulture u Kovačici, Janom Markom. Njih dvojica su se složili da ja mogu da preuzmem folklorni ansambl „Rozmarin“ u Kovačici, koji u to vreme nije imao umetničkog rukovodioca. Nisam znala ništa o tome i nekoliko dana nakon mog dolaska u Kovačicu zazvonio mi je telefon. Gospodin Slavik mi je samo rekao: „Evo me u Kovačici, dođi u Dom kulture!“U Domu kulture zatekla sam samo gospodina Marka koji mi je rekao da su se njih dvojica dogovarali za mene i da li pristajem da preuzmem umetničko rukovodstvo ansambla. Odmah je čekao odgovor… Danas kad pogledam, bila je to prilično smešna situacija. Ali srećna sam što je tako, jer sam sledećih osam godina provela u ansamblu Rozmarin, na šta sam ponosna.
Pored dobrog provoda, igara, putovanja, osvojili smo i nagrade od kojih posebno mogu da izdvojim prvu nagradu za koreografiju koju sam postavila. Tada smo bili apsolutni pobednici festivala „Tancuj, tancuj… 2017“, gde smo posle 25 godina godina doneli prvu nagradu u Kovačicu sa najvećeg slovačkog folklornog festivala u Srbiji. Sasvim je drugačije iskustvo biti vođa ansambla nego biti igrač. Tek sada shvatam svog koreografa, gospodina Slavika, šta smo sve znali da mu priredimo!
U Kovačici ste počeli i da režirate, pa ste pripremili dva plesna pozorišta – odnosno folklorno-pozorišne predstave.
Ivana Svetlik: Baš tako, u Kovačici sam amaterski počela da se bavim režijom. Sve je počelo tako što mi je bilo jako čudno što u Domu kulture nema ogledala za probe, naravno, nismo imali novca da ih kupimo, ali sam želela da se igrači vide dok igraju. Tako se rodila ideja da pripremimo naš prvi zajednički igrani program „Ogledalo, ogledalce, čije li si?!“, a da se od sredstava dobijenih od ulaznica i zabave koju smo organizovali posle programa upravo kupe ogledala. Pošto je program trebalo da bude na temu ogledala, napisala sam scenario, režirala program u kome je nastupilo oko 60 ljudi. Ogledala koja smo „zaradili” i dalje su u Domu kulture.Sećam se da mi je posle programa direktor rekao da se ne seća da sala Doma kulture nije mogla da primi sve ljude, da su ljudi, pored toga što su popunili sva mesta, ispunili ceo prostor okolo i stajali ceo program, a neki su nažalost ostali i napolju. Za mene je to bila satisfakcija i motivacija da idem dalje. Usledili su drugi igrani programi, koje smo nazvali folklornim pozorišnim predstavama jer predstavljaju programe režirane na osnovu istraživanja i scenarija koje sam napisala. Sledeća je bila „Zlatna kruška“ – 50 godina postojanja ansambla u Kovačici, pa „Mamo moja, udaću se u Kovačici“- svadbeni običaji u Kovačici i Padini, zatim „Selo iskovano u vremenu“ – istorijski prikaz Kovačice. U svakom programu je nastupilo između 60 i 100 ljudi. Zaista, bila su to lepa vremena.
A onda je došao rad na dokumentarcu o Padini. Kako izgleda proces pripreme, istraživanja, pisanja scenarija…?
Ivana Svetlik: Nekada u DK Kovačica, sada u KC TUK, osim umetničkih nastupa na sceni, radimo zaista svašta. Realizovali smo mnoge projekte za buduće generacije. Iza nas su izdate knjige, realizovane su izložbe, digitalizovana je kovačička naiva, izdati su filmovi i drugo. Poslednji je rad na dokumentarnom filmu o Padini, koji je započet prošle godine, a sada je okončan pod nazivom „Tako smo živeli… Padina“.Što se tiče mog istraživanja, mnogo je sati provedenih sa starim ljudima koji mi pričaju „tajne” života na selu. Istovremeno, oko mene je mnogo literature. Svako selo ima svoje priče, a ako niste iz tih sela, morate na neki način doći do tih „specijaliteta“. Pisanje scenarija je za mene unutrašnji proces, u kome zapisujem informacije iz prošlosti sela koje vezujem sa individualnim doživljavanjem istih. Moj plus je što sam vizuelista i slike odmah povezujem sa pričama. Teško mi je da objasnim taj proces.
Umetnost vam je u krvi, jer slikate već nekoliko godina. Kako ste počeli da slikate i zašto se bavite umetnošću?
Ivana Svetlik: Slikarstvo je moja ljubav iz detinjstva. Moj stric je slikar i kao devojčica provodila sam dosta vremena u njegovom ateljeu. Učio me je kao da sam odrasla osoba. Kada sam sa trinaest godina počela da idem na folklor, slikanje je nekako otišlo u drugi plan, toliko da sam pripremala radove potrebne za školu, za sebe i drugare iz razreda. Retko sam slikala u to vreme.U šali znam da kažem kako je Kovačica uticala na mene: „Postala sam i ja naivac.“ Šalu na stranu, 2016. godine sa KC TUK realizovali smo projekat „Naivni kišobrani“ – putujuća izložba u kojoj je učestvovalo sedam renomiranih kovačkih slikara. Kako je jedno osmougaono platno ostalo višak, u meni se probudila želja da ga oslikam. Tačnije naslikala sam suknju, deo moje nošnje koja prilikom okretanja zatvara pun krug, a to na osmougaonom platnu izgleda dosta interesantno.
Posao kojim se bavim vezuje me, između ostalog, i za naivnu umetnost, plus stara ljubav, prijateljstvo sa mnogim kovačkim slikarima, sve to kada uzmem u obzir, stvorila se želja i potreba za daljim slikanjem. Kupila sam još nekoliko platna i četke i nastavila da slikam narodne motive.
Kada je pre dve godine nastupila nesrećna pandemija korona virusa, prestao je da funkcioniše naš folklorni ansambl, većina igrača je otišla na školovanje van Kovačice, zatrudnela sam i otvorio mi se put u slikarstvu, kojem danas posvećujem mnogo energije.
Da li ste već izlagali? Gde?
Ivana Svetlik: Izlagala sam na grupnim izložbama u Kovačici, Novom Sadu, Beogradu, Vršcu, Pančevu, Majdanpeku, Lapovu, Plandištu – gde sam dobila plaketu za osvojeno prvo mesto na 14. banatskom salonu slika u konkurenciji od 65 prijavljena rada. Ovo takmičenje ocenjivao je srpski slikar Tomislav Suhecki iz Vršca, te mi je velika čast i zadovoljstvo za ovo priznanje. Učešće sam uzela i na nekoliko međunarodnih izložbi u Bratislavi, Đetvi, Hrušovu i Prešovu. Jednu samostalnu izložbu imala sam u Kovačici. Verujem da vreme izložbi tek treba da dođe.U vašem ateljeu ne nastaju samo uljane slike, već i mnoge druge stvari, upotrebni predmeti i radovi. Šta stvarate u svom studiju?
Ivana Svetlik: Ulje je u fokusu mog rada. U početku sam slikala razne narodne motive, ali u poslednje dve godine sam definisala svoj glavni motiv i to je devojka – „Frajla“ koja uvek nosi narodnu nošnju, radnu ili svečanu, zavisi od situacije gde se nalazi, kad je kod kuće u selu, okružena je raznim seoskim poslovima, ali kada je na putovanjima ona prezentuje razne turističke lokalitete i načine življenja na istim. Frajla je prepoznatljiva po vitkoj figuri, kao parodija na žene jel’ većina njih želi da bude vitka. Ona ima i mušku pratnju, banatskog kicoša, koji se povremeno pojavljuje na slikama. Cela priča oko ove vedre devojke se gradi iz dana u dan, kako se stvaraju nove slike, tako joj dajem novi život. Ona je magija moje mašte. Na neki način vezujem je za svoj život, pošto sam iz turističke branše i u tom smislu postoji turistička nota. Svoju folkloristiku vezujem za frajlino odevanje putem šarolikih nošnji, a na kraju, pošto sada živim na selu i slikam život oko sebe, kako to rade kovačički naivci, pridružujem se polako ali sigurno naivnoj školi Kovačice.Slikam i na raznim predmetima, osušenim bundevama, šoljama, magnetima i slično, koji služe kao suveniri iz Kovačice za razne prilike. Po poružbini slikam i karikature. A volim da slikam i na prozorima tokom praznika jer mi to čini praznike još lepšim. Ne samo deca, već i odrasli su srećni zbog toga. Većina ljudi može jednostavno da crta na prozorima, ali ja volim da slikam bajke i za to je potrebno malo više iskustva i mašte.
Generalno moram dobro da se zabavljam sa svime što radim, inače to nešto ne bi ni radila!
Pridaj komentár & Dodaj komentar