Udruženje DOR Centar za kreativnu edukaciju i umetnost iz Novog Sada nedavno je predstavilo svoju novu publikaciju na temu prevencije vršnjačkog nasilja – slikovnicu za decu „Jezik žirafe – Jezik tolerancije“. Višejezična publikacija, na srpskom i mađarskom jeziku dostupna je kao besplatna, digitalna publikacija, za sve zainteresovane škole, vrtiće, biblioteke, ali i roditelje i one koji rade sa decom.
Jezik žirafe je inače u osnovi i građanskog vaspitanja koje kao izborni predmet deca mogu da pohađaju u školama. Jezik žirafe zapravo predstavlja otvorenu komunikaciju, jezik razumevanja, jezik ljubavi, gde poštujemo i sebe i druge, a tehnika njene primene se odvija kroz četiri elementa, kaže autorka publikacije i direktorka DOR-a Marija Belić Bibin u razgovoru za „Storyteller“.
Kako je nastala slikovnica i čemu nas ona uči?
Marija Belić Bibin: „Slikovnica „Jezik žirafe – jezik tolerancije“ nastala je kao projekat udruženja DOR Centar za kreativnu edukaciju i umetnost, jer su nas kontaktirali učitelji i vaspitači, ali i roditelji pitajući da li imamo nešto slično, nešto tog tipa prilagođeno za rad sa decom.Pre par godina smo izdali kao pomoćno sredstvo za rad na temu nenasilne komunikacije i prevencije vršnjačkog nasilja jedinstvenu publikaciju „Bukvar nenasilne komunikacije“. To je zapravo interaktivna knjiga, sa 30 slova naše azbuke, gde je kroz pesmice i predloge kreativnih igara objašnjeno šta sve znači nenasilje, uporedjujući ga sa ponašanjem koje je nasilno i dajući „formulu“ kako pričati sa drugima na nenasilan način, kako prevazići konflikte u kući, u školi ili vrtiću, na igralištu i u životu.
Slikovnica „Jezik žirafe – jezik tolerancije“ negde je i prirodni nastavak, ali je posebna jer je inicijalna ideja bila da se ova slikovnica uradi na čak četiri jezika, na srpskom, mađarskom, slovačkom i rumunskom jezik. Uz ograničena finansijska sredstva koje smo dobili od Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje APV, za sada smo uspeli da uradimo na dva jezika: na srpskom i mađarsko. Slikovnica je za sada u digitalnoj verziji dostupna svim zainteresovanima za preuzimanje preko našeg sajta ali mi ćemo nastaviti da tražimo sredstva kako bi se slikovnica prevela i na slovački i rumunski, kao i da se uradi štampana verzija na sva četiri jezika. Nadam se da ćemo u tome uspeti.“
Hajde da se podsetimo šta je nenasilna komunikacija, šta je njena srž?
Marija Belić Bibin: „Nenasilna komunikacija koju predstavljamo kroz naše publikacije, ali i kroz rad sa decom u vrtićima, školama, kao i sa odraslima na kreativnim radionicama je zapravo teorija nenasilne komunikacije američkog psihologa Maršala Rozenberga koja se zove “jezik žirafe”. Nasuprot tome, nalazi se tzv. jezik zmije kao metafora za nasilnu komunikaciju i različite oblike nasilnog ponašanja od onog fizičkog, ali i do verbalnog i neverbalnog nasilja.Jezik žirafe je inače u osnovi i građanskog vaspitanja koje kao izborni predmet deca mogu da pohađaju u školama. Jezik žirafe zapravo predstavlja otvorenu komunikaciju, jezik razumevanja, jezik ljubavi, gde poštujemo i sebe i druge, a tehnika njene primene se odvija kroz četiri elementa. To jednostavno rečeno znači da dok razgovaramo sa drugima, ako nam je cilj nenasilje, onda u nekoj konfliktnoj situaciji govorimo o tome šta smo mi videli i čuli da se desilo, pitamo i aktivno slušamo druge šta su oni doživeli, razgovaramo kako osećamo zbog toga, koja je naša potreba iza svega toga, a na kraju tražimo neko zajedničko rešenje konfliktne situacije u kojoj smo se našli.
Pročitajte i: ŽIRAFE SU KUL – Nenasilna komunikacija na ranom uzrastu
O tome mi učimo decu kroz brojne igre, pomoću crtanja, igre uloga, koristeći razne kreativne materijale, među kojima su i lutke, šareni papirići, crtanje, flomasteri, hameri, muzika, crtani filmići, a to deca obožavaju i na taj način zapravo najbolje uče i usvajaju nova znanja.“
Već godinama se zalažete i u praksi implementirate elemente nenasilne komunikacije, pre svega u vrtićima u Novom Sadu. Da li vidite neke promene – među decom, u društvu…?
Marija Belić Bibin: Kako bi se filozofski reklo: promene su spore, ali dostižne. No šalu na stranu, na ovo pitanje odgovoriću samo jednim primerom iz čega će vam biti jasan odgovor.Pre nekoliko godina, tačnije 2016. u jednom od lokalnih vrtića, vaspitačice sa kojima sam sarađivala su vodile grupu dece uzrasta od 5 godina i zamolile me da radimo sa njima. Iskreno, bila sam pomalo skeptična, misleći da su deca u tom uzrastu prosto još uvek mala da bi se sa njima radile radionice ovog tipa. Mnogo su mi bili mali, ali je vasptačica bila uporna da probamo. I mi smo probale.
Bilo je mnogo izazova u tom radu, ali smo obe bile uporne i posle dve i po godine konstantnog rada, bilo je neverovatno kada smo shvatile da se kod te grupe dece jasno vide rezultati našeg rada. U vrtićima kada je lepo vreme sva deca, iz svih grupa, budu u nekom trenutku zajedno u dvorištu vrtića. Ono što je bilo fascinantno i za nju i za mene, jeste to da se tačno i jasno videlo da grupa dece sa kojom smo radile potpuno drugačije reaguje, razgovara i što je najvažnije rešavaju sami između sebe potencijalno konfliktne situacije.
Na primer, česte su rasprave dece na igralištu ko će prvi ići na ljuljašku, gurkanja, otimanja oko lopte ili klackalice. Ova grupa dece je to zapravo rešavala uz dogovor jasno koristeći na neki njihov, dečiji način ono čemu smo ih mi učile dve i po godine. Za mene nema veće potvrde i uspeha da sve ovo itekako ima smisla, samo se mora biti uporan i istrajan. Uostalom kao i sve u životu, složićete se. I iznad svega mislim da je jako važno da verujemo u to nešto.“
Pridaj komentár & Dodaj komentar