Kako je Goranu Vučićeviću fotografisanje i planinarenje pomoglo da uzde života vrati u sopstvene ruke

[dropcap style=“no-background“] „D [/dropcap]a li čuješ telefon, Vladimira?“ pita Goran Vučićević , poreklom iz Čoke, kojeg su pre više od 25 godina studije dovele u Novi Sad.

„Ne,“ odgovaram začuđeno i primećujem nekoliko ljupkih veverica, kako trčkaraju po Futoškom parku u Novom Sadu.

„To je zato što sam život vratio u sopstvene ruke,“ kaže na to Goran.

Goran Vučićević (1970) je najpre studirao mašinstvo uz stipendiju tadašnjeg mašinskog giganta – livnice  iz Kikinde, ali kada je bio na početku studija, počinje rat i on shvata da mašinski inženjer neme perspektivu. Posle treće godine odlučuje da se prebaci na višu tehničku koju je absolvirao i u sred absolventskog roka ga pošalju u vojsku, jer više nije imao pravo na odlaganje služenja vojnog roka. Posle povratka iz vojske je tražio sebe i shvata da mu najbolje ide informatika i odlučuje se za studije informatike, koje je završio i sada je uspešni programer.

Ali nije sve išlo glatko u njegovom životu. Usponi i padovi su deo svakog života, tako i Goranovog. Razlika je samo u tome da li neko shvati da treba da vrati život u svoje ruke ili se prepusti „sudbini“.

„Ja sam programer i to klasičan „one man show “ već 13 godina. Pre toga sam radio u firmi gde su se radili veliki informacioni sistemi, gde sam bio glavni projektant. Sada u svojoj režiji sam izrađujem poslovne softvere za firme, budžetske korisnike, lokalne samouprave, razne proizvodnje. Ali ja nisam samo programer, nego sam i projektant baze podataka, moram da poznajem mreže i administraciju mreža. Moram da poznajem i posao onog kome pravim program, jer moram da imam široku sliku tog projekta, jer ustvari izrađujem“ključ u ruke“ softver,“ priča Goran, kojeg upoznajem kao vrsnog fotografa na osvajanju Fruške gore sa alternativnom družinom „Šipak“.

„Dok sam bio u firmi, pa posle u svojoj, radio sam puno, i noću i vikendom, ali onda sam u jednom trenutku presekao i rekao sam: „Ne dam više nikom svoje slobodno vreme!“ I od tog momenta mi je postalo bolje i u poslu i u slobodno vreme za šetanja u prirodi, posebno po Fruškoj gori, i fotografisanja. Jer dotle to nisu bile redovne aktivnosti. Ljubav i želja su postojale još od malih nogu. Znači to osnovno je postojalo a onda sam obezbedio i vreme. A to je jako bitno. Često idem u šetnje i tokom radne nedelje, posle radnog dana. Ne može danas ni svako da obezbedi vreme. Ljudi koji idu vikendom u prirodu jesu bogati ljudi u tom smislu.“

Ljubav i želja su postojale još od malih nogu. Znači to osnovno je postojalo a onda sam obezbedio i vreme.

To je bilo prvo Goranovo izgorevanje na poslu.

„Ja sam ustvari pobegao od velikih informacionih sistema. Ne zato što ne mogu da ih radim, već zato što  je to izuzetna odgovornost i stres. Kada radiš za velike firme od hiljadu, dve ljudi, radiš kompleksan posao i moraš da imaš široko znanje i to je veliki stres. Dajući otkaz u firmi, ja sam taj momenat iskoristio i za druge stvari: ostavio sam pušenje i posvetio sam se svom zdravlju. Posle konačnog čina davanja otkaza sam tri ili četiri meseca bio kod kuće, projektovao budući sistem koji sam pre toga vrteo u svojoj glavi. I to što je nastalo za ta tri meseca, pre nego što sam otvorio firmu, to i dan danas radi sa malim dopunama i korekcijama,“ kaže Goran dok zajedno posmatramo dečaka od dve godine kako sa svojom bakom posmatra par veverica, koje se veru po drvetu.

Posle samog otvaranja svoje firme krenuo je sa malim poslovima, sa izradom aplikacija, ali posao ga je ponovo odvukao na drugu stranu i ponovo je završio na velikim informacionim sistemima.

„Nisam mogao drugačije, jer to je nešto što za tebe i tvoju porodicu obezbeđuje hleb. Moj drugi početak je bio bukvalno od nule, jer sam postavio sistem za sto ljudi, ali nisam imao novac da ih zapošljavam. Radio sam sam i u jednom trentuku sam imao 150 klijenata, odnosno aktivnih firmi, koje u svakom momentu mogu da zovu i nešto traže. Bukvalno nisam znao kako se zovem.“

I tada je drugi put puknulo nešto u Goranovom životu.

„Pre tri godine doživeo sam drugo izgorevanje i tada sam odlučio da jače zauzdam svoj profesionalni život i tako obezbedim sebi kvalitetno lično i porodično vreme koje mogu i možemo da provodimo naprimer na Fruškoj gori. Ustvari prestao sam da uzimam nove klijente, sa nekima sam se pozdravio, sa nekima sam dogovorio novi sistem saradnje. Da bih mogao da živim!

„Ali to sve mogu jer imam podršku. Supruga me podržava u potpunosti u šetnjama i fotografisanju, jer delimo obaveze. U šetnje često vodim i sina Gavrila a onda njoj ostane slobodnog vremena koje posveti sebi. Ona se kod nas na neki način žrtvovala, jer je svojevremeno dala otkaz da bi smo mogli kao porodica da se postavimo na noge.“

Fruška gora kao spas

[dropcap style=“no-background“] „M [/dropcap]oj ventil je odlazak u prirodu i uživanje u njoj. I onog momenta kada sam pre tri godine obezbedio vreme, onda kreću moje intenzivne šetnje. Mi dugo idemo na Frušku goru, i sina smo vodili još dok je bio beba, ali to je bilo ređe,“ kaže Goran.

Goran Vučićević fotografiše ono što mu je najbliže, ono što najbolje poznaje, jer u principu najbolje fotografije jesu sa mesta koje on jako dobro poznaje. Njegove fotografije su umetnička dela sa dušom i uglavnom dolaze sa lokacija, kao što su oaze prirode u gradu i okolini, jer prvenstveno voli da fotografiše prirodu.

„Arhitektura i urbane scene nisu mi bliske, ali volim da vidim kada neko to dobro uradi, ali nemam oko da to fotografišem. Prirodu pak volim i zato sam često u njoj, naprimer u Futoškom parku, Petrovaradinu, Ribarcu, gde se često šetam sam ili sa porodicom. Jednostavno gledam da osim tog vikenda, koji imaš, da probaš i radnim danima da se negde prošetaš.

[Best_Wordpress_Gallery id=“2″ gal_title=“Pogled na svet kroz objektiv Gorana Vučićevića“]

Izbor fotografija Gorana Vučićevića

Fruška gora je u tom momentu bila za Gorana manje-više neistražena teritorija koju je želeo da upozna. Goran uvek planira turu uz pomoć interneta:

„Koristim sajt Wikilock, gde se uploaduju tzv. GPS trekovi i tu možeš da upišeš toponim koji te interesuje i on ti izbaci nekoliko staza gde se pominje ili u kojim stazama se prolazi pored njega. Onda to samo učitaš u mobilni telefon i kreneš na istraživanje planine. Ovo koristim samo kada prvi put idem na neku stazu ili do nekog toponima, posle pamtim kako ključne raskrsnice i mesta izgedaju, jer sam više vizuelni tip. Zato uvek govorim da ne trebaju neke specijalne sposobnosti, jer na internetu ima sve. Jedino je šteta što podaci o stazama i sl. na Fruškoj gori nisu sistematizovani. Fruškać je najvažnija i najposećenija mesta i podatke na Fruškoj gori stavio i opisao na svom sajtu i to je dugogodišnji rad koji ima društvenu vrednost i koji ima potencijal da iz toga iznikne mapa,“ objašnjava zaljubljenik u fotografisanje i prirodu.

Fruška gora je stecište gomile subkultura – od biciklističke, motorističke, autdortske, izletničke, lovačke, planinarske – sa organizacionom strukturoim i one alternativne. A za sve vrste radnji na ovoj planini su važna redovna planinarska društva i Nacionalni park Fruška gora, jer bez njih bi teško bilo zamisliti druge vidove šetnji i sl. na ovoj planini, veli Goran Vučićević.

Neki ljudi vole sami da šetaju, neki u grupama. Goran ima kombinovanu taktiku. Nekada šeta sam, nekad sa društvom, često sa porodicom, ili samo sa sinom. A to su onda posebne šetnje. Preferira Frušku goru, ali porodično je bio i na Midžoru, najvišem vrhu Stare Planine,  Rtnju, koji je osvojio za 4 sata zajedno sa svojim sinom i na Olimpu u Grčkoj.

Vodiča nikad nije imao, istražuje ju sam, ali rado informacije razmenjuje sa drugim planinarima i pešačima Fruške gore.

„Vidiš na njoj neke staze koje nekud vode, postoje raznorazna mesta na njoj, hvalabogu postoji internet i tebi samo iskaču toponimi, interesantna istorijska mesta i ti vidiš da tu svašta nešto ima.  I ti želiš sve to da obiđeš i upoznaš a za to treba vremena i žuljeva. I tako krenu da se sastavljaju kockice kroz upoznavanje,  uživanje i fotografisanje. To je moj aspekt fruškogorske priče.“