Re(E)migracija

Kako je Marina Kondačova iz Petrovca otišla u Slovačku

Migracije spadaju u najstarije društvene pojave u ljudskoj istoriji. Reč je o promeni mesta boravka iza granica određene teritorije. Može biti interna, odnosno unutrašnja, kada se realizuje unutar jedne zemlje, ali i međunarodna, odnosno spoljašnja, kada čovek napušta granice matične države.

Projekcije Departmenta za ekonomska a socijalna pitanja Organizacije ujedinjenih naroda pokazuju da na Zemlji živi oko 7,7 milijardi ljudi. Prema analizama ovog departmenta do 2050. godine na planeti će biti skoro 10 milijardi ljudi

Do te godine očekuje se da će Indija imati više stanovnika od Kine, dok bi na trećem mestu trebalo da bude Nigerija.

Ovaj izveštaj OUN takođe govori i o smanjenju broja stanovnika na pojedinim teritorijama. Od 2010. godine do danas pad broja stanovnika je primetan u 27 zemlje ili teritorije, dok će se do 2050. godina broj stanovnika smanjiti u čak 55 zemlje.

Do 2050. godina broj stanovnika smanjiti u čak 55 zemlje.  / Foto: pixabay.com

Prema ovoj projekciji, više od 20 procenata od sadašnjeg broja stanovnika će do 2050. godine napustiti Letoniju, LitvanijuBugarsku. U kategoriji zemalja, koju će do 2050. godine napustiti više od 15 procenata stanovnika, su i evropske zemlje koje se nalaze u ili na granici tzv. Zapadnog Balkana, a to su: Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Albanija, Rumunija i, naravno, Srbija.

Alternativni izveštaj Krovne organizacije mladih Srbije koji je bio objavljen prilikom obeležavanja Međunarodnog dana mladih (12. avgusta) pokazuje da čak 64 procenata mladih želi da ode iz Srbije, a najveće interesovanje vlada za zemlje zapadne Evrope.

Razlozi su brojni. Kada čitamo pomenuti izveštaj, zaključujemo da u njih spadaju: visoka nezaposlenost u Srbiji, slaba participacija u društveno-političkom životu, apatija prema političkom sistemu i izborima, ali i nepoverenje prema zvaničnim institucijama.

Pokazatelji i brojne statistike nisu potrebne, pošto i slepac vidi da je zemlja (i) u teškoj demografskoj situaciji. Analiza pogotovo nisu potrebne onima kojima su iz zemlje otišli najbliži u potrazi egzistencijom i boljim životom, bilo negde bliže ili daleko van granica Srbije.

Iz Bačkog Petrovca u Slovačku

Petrovčanka Marina Kondačova već oko tri godine živi u Slovačkoj. Ali i dalje se tamo ne oseća kao kod svoje kuće i ne doživljava Slovačku kao svoju prirodnu sredinu, mada živi u svom stanu. Tvrdi da je svugde dobro – ali kod kuće najlepše, i zato se često seti Valkove pesme „Dom, to su ruke na kojima smeš plakati…“.

Marina kaže da nakon što je završila osnovnu školu nije baš tačno znala „šta želi da postane, kada poraste” i iz tog razloga upisala je gimnaziju u Bačkom Petrovcu. Imala je još četiri godine da se odluči koji fakultet će upisati i za koju struku će se odlučiti. Većina njenih školskih drugarica i drugova su se spremali da odu na studije u Slovačku, ali Marinu tada inostranstvo nije privlačilo. S druge strane priznaje da im je svima potajno zavidela, jer su odlazili od kuće, živeli u internatu, imali studentski život…

„Upravo zato je za mene nije bila pogodnost to da ostanem kod kuće i da studiram u Novom Sadu, nego sam se odlučila da idem u Beograd i da tamo upišem Tehnološko-metalurški fakultet. Ideja da postanem biohemičar je vrlo brzo postala imaginarna, pošto sam već nakon prvog semestra shvatila da meni ne leže prirodne nauke. Drugi semestar nisam ni završila do kraja. Vratila sam se kući, svi moji snovi pali su u vodu, razmišljala sam šta i kako dalje…“ – navodi Marina.

Marína je u jednoj godini dobila dve fakultetske diplome.

Godinu dana kasnije je odlučila da ode na prijemni ispit na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i da studiram slovački jezik. Međutim, je saznala da Katedra slovakistike postoji i u Beogradu na tamošnjem Filološkom fakultetu, ipak je odlučila da se vrati u prestonicu. Ovoga puta je uspela i upisala je studije koje su trajale četiri godine.

Filološki fakultet u Beogradu, međutim, nije bilo jedini na kom je Marina Kondačova iz Bačkog Petrovca studirala. Ujedno je upisala i Visoku školu zdravstva i socijalnog rada Sv. Elizabete a u vezi sa upisom ima jednu nesvakidašnju anegdotu.

„Slučaj kako sam dospela na Visoku školu zdravstva i socijalnog rada Sv. Elizabete je pomalo duhovit i zapravo vrlo jednostavan. Negde pred kraj prve godine studija u Beogradu, u toku ispitnog roka, nazvao me je moj otac i rekao: „Marina, upisao sam te na fakultet, ne znam šta je to, ali sreo sam tamo nekoliko poznanika, prijavljivali su se, tako da sam onda prijavio i ja tebe”. I eto ga. Od sledeće akademske godine ne samo da sam bila na drugoj godini u Beogradu, nego sam takođe bila i vanredni student Visoke škole zdravstva i socijalnog rada Sv. Elizabete na isturenom odeljenju u Petrovcu, na smeru socijalni rad“, seća se Marina.

Angažman u Bačkom Petrovcu

Po završetku oba fakulteta u istoj godini, Marina je odmah dobila ponudu da radi na isturenom odeljenju Visoku školu zdravstva i socijalnog rada Sv. Elizabete u Petrovcu, na mestu administrativnog radnika. Prihvatila je i za to vreme, dok je radila u Petrovcu, upisala je vanredne magistarske studije Socijalnog rada takođe na istoj višoj školi. Zatim je upisala sam i doktorske studije i nastavila da studiram socijalni rad.

Sem posla koji je obavljala, imala je takođe i tu mogućnost da pruža pomoć socijalno ugroženim pojedincima i porodicama. Organizovali su brojne akcije, na primer prikupljanje odeće i obuće, montirala smo kuke dobrote, na koje su stanovnici mogli da okače hranu ili odeću a oni kojima su te stvari bile potrebne, dolazili su da ih uzmu.

Marina Kondačova kaže da joj je takav posao bio jako zanimljiv. O odlasku u inostranstvo nikada pre toga nije razmišljala, isto kao što je bilo i u slučaju studija.

Kako je Marina Kondačova emigrirala u Slovačku

„Međutim, atmosfera u mojoj sredini je nekako počela da se menja i ja se više nisam osećala dobro. Pomisao na odlazak je počela da se javlja ali bi na drugoj strani uvek prevladao strah – gde da odem, šta da radim, hoću li se snaći… Zahvaljujući poznanstvima jedne septembarske večeri dobila sam vrlo zanimljivu poslovnu ponudu u Slovačkoj. Kakva se ne odbija. Odradila sam otkazni rok i 1. novembra sam već živela u Bratislavi. 2. novembra sam počela da radim u Ministarstvu školstva, nauke, istraživanja i sporta. Mogu da kažem da je odluka bila automatska, došla je preko noći“, seća se Marina tih trenutaka.

U ministarstvu je radila više od godinu dana a pošto nema državljanstvo Republike Slovačke, samo privremeni boravak, kada joj je istekao ugovor o radu na određeno vreme, nije mogla da nastavi rad na tom radnom mestu.

Preselila se u Trnavu u kojoj je vrlo razvijena automobilska industrija. Konkurisala je u personalnoj agenciji u fabrici automobila na mestu prevodioca – koordinatora i kroz nekoliko dana je već potpisala ugovor o radu. U ovoj agenciji Marina radi i danas. Njen posao je da radi sa strancima, konkretno sa kandidatima a zatim i radnicima iz Srbije, da im obezbedi sve uslove i da ih pripremi da za rad. To je psihički težak posao, ali ujedno donosi puno iskustva i pruža drugačiji pogled na stvarnost. Svakodnevno dolazi veoma veliki broj ljudi u potrazi za poslom iz Srbije, ali iz drugih zemalja, na primer iz Ukrajine, Gruzije i Moldavije.

Pored posla Marina radi i kao finansijski savetnik a takođe drži i časove slovačkog jezika osobama koje govore srpski, a koje žive i rade u Slovačkoj.

„To je jako zanimljivo, a meni je i zabavno. Njihova želja da uče i trud da usavrše jezik zemlje u koju su se doselili pokazuje da su se ovi ljudi trajno doselili u Slovačku i da ne planiraju da se vraćaju u Srbiju. Nastoje da se integrišu u što kraćem vremenskom periodu, dovode svoju decu u Slovačku, upisuju ih u škole, kupuju nekretnine. Počinju da žive ispunjenim životom od samog početka. Žive život kakav im Srbija nije omogućila“, ocenjuje Marina.

Ova uspešna mlada žena uskoro završava doktorske studije, takođe i dopunske pedagoške studije sa akcentom na nastavi socijalnih predmeta. I dalje učestvuje u nastavi na Visokoj školi zdravstva i socijalnog rada Sv. Elizabete i planira da se preorijentiše na konkretnu oblast koju je i završila – na socijalni rad.

Marina Kondačova sa prijateljem često odlazi na folklorne festivale širom Slovačke.

Marina je pomenula da bez obzira na mogućnosti, koje joj Slovačka nudi, i dalje se tamo ne oseća kao kod svoje kuće. Njoj su tamo neke stvari nepojmljive.

„Na žalost, moram priznati da se često nađemo u situaciji da ovdašnji meštani ne znaju da u Srbiji žive Slovaci, eventualno su o tome nešto malo čuli da ima tamo nekih Slovaka. Interesantno je i to da smo u Srbiji Slovaci a u Slovačkoj smo Srbi. Od kada živim u Trnavi, gde sada ima već preko deset hiljada ekonomskih migranata, mogu se čuti razna mišljenja domaćeg stanovništva. Obično su ljuti što dolaze radnici iz inostranstva, pošto su oni spremni da rade i za niže plate i dolaze na sva radna mesta. Takođe su prilično skeptični i rezervisani prema lokalnom življu“, kaže iz sopstvenog iskustva Marina Kondačova.

Teško je ne primetiti da se naši ljudi, koji odlaze, mahom zapošljavaju u automobilskoj industriji, ili u drugim velikim fabrikama i restoranima. Slično o tome misli i Marina.

„S obzirom na trend ekonomske migracije, u Slovačkoj je veliki deficit radne snage i zemlja mora da dovodi radnike iz tzv. trećih zemalja. Velika je potražnja za radnicima skoro u svim oblastima. Najdeficitarniji su operateri proizvodnje u automobilskoj industriji. Doseljenici često rade dodatne poslove kao fizički radnici na gradilištima, u raznim firmama, rade sve što im se ponudi. Mogućnosti ima puno, spretniji mogu lepo da zarade. Mnogo zavisi od toga da li stranci imaju status Slovaka iz dijaspore ili ne. Slovaci sa tzv. Donje zemlje imaju tu prednost što znaju jezik, zato što lakše komuniciraju i snalaze se.“

U Slovačkoj se, naravno, može ugrabiti i neko slobodno vreme koje Marina ume lepo da iskoristi.

„Pošto sam puno godinama igrala u folklornom ansamblu, ono što mi je najviše nedostaje jeste igra. Sa prijateljem često odlazimo na folklorne festivale širom Slovačke. Tamo se uvek obradujemo brojnim poznanicima. Slovačka je lepa zemlja, ima u njoj puno mesta koje treba posetiti: tu su prelepe Tatre, skijaški centri, banje, tvrđave, dvorci… Nedostaje mi burek, paradajz iz naše bašte i mamina nedeljna supa☺.

Kako zaključujemo, bez obzira na nostalgiju ili tugu za zavičajem, Marina se u Slovačkoj dobro snašla i uspešno gradi karijeru. Tako vešti ljudi bi i ovde nama dobro došli.

Ipak, na osnovu svega šta sam do sada rekla, Marinin poslednji odgovor u razgovoru nas nije iznenadio. Od svih je najkraći, ali je sasvim direktan i jasan:

„Iskreno, o povratku u Srbiju do sada uopšte nisam razmišljala…“

Foto: iz arhive sagovornice M.K.


Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.
Miroslav Gašpar

O autorovi/ke & O autoru/ki

Miroslav Gašpar

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Kliknite ovde da ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.