Kako je Pavel Benka iz zagrljaja isceliteljstva dospeo u tamnicu

Toga dana 1895. kada se u Bačkom Petrovcu u porodici Ondreja i Katarine Benka, koji su imali mnogo dece, rodio srednji sin Pavel sigurno je duvao vetar. Bio je 14. februar, kada se usred ovog bačkog sela začuo prvi put dečiji plač, Pavlov glas, pomešan s vetrom i hladnoćom zime.

Detinjstvo Pavela Benke se nije mnogo razlikovalo od njegovih vršnjaka. Kada nije bio u narodnoj školi, trčkarao je oko oca, kočiša kod velikog trgovca Tausiga. Posle bezbrižnog detinjstva dolaze prve odluke o budućem životnom pozivu. Pošto je poreklom iz siromašne porodice, prohteve da ode na studije baš i nije mogao da ima.

„Ići ćeš na zidarski zanat!“, rekao je otac i  pala je odluka o njegovom zanimanju. Zanat je izučio, prsti i ruke su navikli na težak, prljav i grub posao zidara, ali Pavel nije imao problem sa time, već planove za budućnost: raditi skromno i pošteno kao zidar, osnovati porodicu. Planove mu je, pak, pokvario Prvi svetski rat. Preživeo ga je, ali je iz njega poneo neuzvraćenu, ili nedočekanu ljubav i doživotni pečat na telu – tešku invalidnost koja mu nije dozvoljavala da radi zidarske poslove.

Hladna zima i njena misterioznost, doba kada je Pavel Benka rođen, kao da su simbolično predskazali isceiiteljsku budućnost Pavela Benke koji se u svojim tridesetim odlučuje za mistično putovanje za znanjem iz okultnih nauka. Posle Prvog svetskog rata, sam bez žene, bez posla, stojeći na raskrsnici života odlučuje da se prijavi za državnu stipendiju za letnji seminar okultnih nauka u Parizu.

Benka studira okultizam u Francuskoj

Ova njegova odluka uopšte nije iznenadila, jer se uvek zanimao za misteriozne teme prema kojima su mu put pokazivale knjige, a posebno učitelji Rusnakovi, njegovi lični anđeli koji su mu kroz priču i knjige podarili radoznalost prema nesvakidašnjim stvarima i glad za znanjem. A Pariz, evropska metropola, posebno u prvim decenijama 20. veka bio je pogodno mesto i centar radoznalosti koja se ogledala u okultizmu. Pariz kao da je bio stvoren za Pavela Benku.

O tome govori i Vjera Benkova, ćerka Pavela Benke, publicistkinja i pesnkinja iz redova vojvođanskih Slovaka koja dan-danas živi u porodičnom domu našeg junaka.

U Pariz odlazi sa državnom stipendijom, ali sa čvrstom odlukom da u studijama okultizma nastavi i u budućnosti. Spreman je bio i da zasuče rukave kako bi mogao da nastavi školovanje i posle isteka stipendije. Tako je, najpre, radio u fabrici farbe a kasnije je saznao da fabrika za izradu guma i hemijskih materijala američkog preduzetnika Hačinsona u mestašcu Šal sir Lojng koje je od Pariza udaljeno oko 100 kilometara, traži radnike, pa je otišao do ovog udaljenijeg mesta žudeći za znanjem o tajanstvenom isceliteljstvu.

“Tako je u periodu 1932 – 33., završio letnji semestar na Psihološkom institutu prof dr Teksona Damonta u Briselu, gde je pohađao kurs okultnih  i psiholoških nauka i to sa pravom da leči, pravi horoskope i da upražnjava terapiju lekovitim biljem i telepatijom,” približava njegove studije ćerka Vjera Benkova.  Pošto je u Francuskoj pronašao i posao, Benka uspeva da se usavršava i na alternativnim kursevima na Sorboni.

Ali Francuska je u mnogim dimenzijama uticala na sudbinu našeg junaka.

Povratak u rodno selo

Za svakog čoveka iza jednog od mnogobrojnih uglova života čeka sudbina, sreća i ljubav. Benkin srećan ugao je bio upravo u Francuskoj gde je dobio diplomu iz okultnih nauka, ali i srce žene, Katarine Kotercove iz sela Čičmani u Slovačkoj.

Kada su zaradili dovoljno novca da mogu da osnuju porodicu, kupe kućerak i posade drvo, kao što ga svaka poštena kuća ima, Pavel Benka se sa suprugom Katarinom vraća u Bački Petrovac.

Stara štampa, čuvana u Biblioteci „Štefan Homola“ u Petrovcu, čuva i uspomenu na povratak iscelitelja u svoje rodno mesto. (Izvor: vimeo.com/storytellervdv)

“Iz Pariza je ovih dana došao gospodin Pavel Benka koji je tamo završio studije magnetnog lečenja, astrologije, hiromantije, grafologije i frenologije.“ Tačno ovako je pisalo na trećoj strani „Narodne jednote“ 28. jula 1934., koja može da se nađe u petrovačkoj biblioteci, kada je i sam Benka tu objavio oglas u kojem obaveštava i poziva svoje buduće klijente na „dijagnostiku“ zasnovanu na veri u lekovita i vizionarska svojstva prirodnih materijala, magneta, biljaka.

„Ovde ćemo živeti i raditi!“, rekao je Pavel Benka spuštajući poslednji kofer sa stvarima, kada su se posle dve godine od povratka iz Francuske preselili u otkupljenu kuću na Mikovom salašu, u delu Petrovca gde su nekad pored Slovaka živeli i Romi, Jevreji, izgnanici i došljaci iz raznih delova sveta, čak i iz Rusije.

Već prvih dana u novom porodičnoj kući, iz špajza Benkovih se širio miris hajdučke trave, bokvice, mente, žalfije i drugog lekovitog bilja. Iako su u početku meštani Petrovca sa nepoverenjem gledali na „čudaka“ Benku, on je ipak vrlo brzo zavredio poverenje klijenata. Zvali su ga „čudadoktor“, ali postepeno je kod njega dolazilo sve više i više ljudi koje je pre svega znao da sasluša u maloj prostoriji, u privatnoj ordinaciji usred sela.

„Prvi posetioci su bile žene koje su više verovale u misterije i narodno lečenje od racionalnih muškaraca. A priča o njemu se brzo širila a tokom pijačnih dana, u utorak i petak, kada je u Petrovac dolazilo mnogo ljudi iz okoline, mnogi su odlazili po savet kod čudadoktora,“ priča njegova ćerka Vjera Benkova.

Ali ne treba zaboraviti da se radi o konzervativnoj sredini, ali i pored toga svet čudesa i drugačiji načini i kulture su ovdašnje ljude uvek mamili. Na kraju se od nevernih Toma postali poštovaoci iscelitelja Benke, koji su ga podržavali i pomagali na prosvetiteljskom putu u smislu lekovitog bilja.

Iako se može činiti da u Petrovcu u to vreme nije postojalo intresovanje za grafologiju ili isceliteljstvo, to nije baš tako. Još posle Prvog svetskog rata se po Petrovcu pričalo  da se novim homeopatskim isceliteljstvom ozbiljno bavi kafedžija Mihal Križan koji je planirao da na potoku Begej izgradi parnu banju. Pored njega, i pomenuti učitelji Rusnakovi su bili tzv. narodni lekari, ili iscelitelji. (Izvor: V. Benkova: Päť ročných období)

Tamnica – prvi, drugi, treći put

Ali došao je Drugi svetski rat, a sa njim i neprijatelj, okupator, koji je izvukao oružje i umešao prste i u sudbinu iscelitelja Benke. Oružje se sijalo, a nikog nije bilo pored njega da ga spase. Okupator je podigao pištolj i naredio:

„Ti si šarlatan i neprijatelj države! Ideš u zatvor!“

U zatvoru je bio celu godinu i po. Zatvorska zima 1941/42 je bila duga, gruba i jaka. Urezivala se u kosti. U zatvoru od hladnih cigala posebno. Ali Pavel Benka ga je preživeo. Valjda i zahvaljujući svojoj životnoj saputnici Katarini koja ga je često u zatvoru posećivala.

Iscelitelj Benka je i posle rata stajao oči u oči sa neprijateljem, ovog puta, obuvenog u čizme komunista. Godine 1952. su ga zatvorili, ali ubrzo su ga i pustili jer nisu imali opipljive dokaze.

„Tada su zime bile jako hladne, pa me je mama kao bebu stavljala u jastuk od perja, pokrila me njegovim krajevima, preko glave mi je prebacila njen pleteni vuneni džemper, i ovako čuvanu od hladnoće me je u rano jutro nekoliko puta vodila do kumice. Tek kasnije sam shvatila da je tada odlazila u zatvor kod tate.“ Ovako se priseća isceliteljeva ćerka Vjera u knjizi „Päť ročných období“ (SVC, Bački Petrovac, 2016.).

Vjera Benkova čuva sećanja na ovo razdoblje, teško za celu porodicu:

„Otac je ipak izašao iz zatvora: maglovito se sećam da je bio pun vašaka i jako mršav, naklonjen i savijen, kao sasušen komšijin deda. Kada me je uzeo u naručje nekako je strano mirisao. Posle nekog vremena ne samo njemu, već i mami se vratilo svakodnevno dobro raspoloženje – to je bilo vidljivo na njenom učestalijem osmehu i veselijem koraku.“

U bici sa zatvorom je izašao, ipak, kao pobednik jer je po povratku kući dokazao da živi život vredan življenja u kome mu je zvezda vodilja, pre svega, bila ćerka Vjera.

Treći put je završio u zatvoru pod stare dane, 1962., kada je verovatno delovala ljudska sujeta i ljubomora, jer iscelitelja zatvaraju zbog sumnje a onda i optužbe da je njegova terapija lekovitim biljem dovela do smrti jedne osobe. Dobio je dugu kaznu: 4 godine zatvora, a čak su mu nametnut atribut nadrilekar.

„Upravo sam završavala treću godinu studija kada sam dobila pismo od mame da su tatu zatvorili, jer se ponovo bavio isceliteljstvom,“ priseća se ćerka Vjera na tužnu priču svog tate iscelitelja. „Tatu su osudili na 4 godine zatvora, optužili su ga i za to (sam mi je to rekao!) šta nije uradio – abortus žene koja ga je izazvala korišćenjem biljke rute koju je navodno preporučio moj tata, a posle sepse je umrla. Tata mi se tokom poseta zaklinjao da tako nešto nikome ne bi preporučio, a rutu koja može biti jako opasna – nikako.“

Prvo je bio u zatvoru u Novom Sdu, posle izricanja presude su ga prevezli u Sremsku Mitrovcu gde su nekada zatvarali političke zatvorenike. Na sreću, zvezda vodilja je tada svetila više nego ikada pre…

Ako su Rusnakovi bili isceliteljevi anđeli, ćerka Vjera je sigurno bila njegov spasitelj, jer je posle izvesnog vremena pronašla iskusnog advokata koji je izbavio Pavela Benku iz zatvora i oslobodio ga krivice za koju doduše nije ni bio odgovoran.

„Jadničak tata, bilo mi ga je tada u sudnici u Novom Sadu veoma žao. Stajao je ispred mene sa sedom glavom. U zatvoru su ga čak i fizički zlostavljali, sam mi je to tek posle puno godina priznao, a imao je samo mene da ga izbavim odatle.“

Fotografije za ovaj tekst je uradio studio: