Trulo povrće u saksije za cveće – kompostiranje bi moglo da smanji komunalni otpad za pola

U mom domaćinstvu, svaki put kada se sprema povrće, u posebnoj kesi u zamrzivaču odvajamo ostatke, od kojih kasnije skuvamo fantastičan bujon. U tu kesu mogu da idu vrhovi šargarepe ili kora od limuna ali svaki put se pitam šta bih mogla da uradim sa korom od krompira ili semenkama paprike. 

Jednostavan odgovor na ovo pitanje bilo bi – kompostiranje! Međutim, živim u stanu samo sa malom terasom, pa mi se čini da je to malo nemoguće. A i nisam sigurna da bi se to komšijama svidelo. 

Zato sam za savet pitala inženjerku hortikulture i pejzažne arhitekture Majdu Adlešić koja u svojoj bašti, takođe u gradu, pravi kompost. 

Ona kaže da je za nju kompostiranje došlo prirodno jer se i u njenoj primarnoj porodici reciklirao biološki otpad iz domaćinstva. Majda se bavila i uređenjem dvorišta, a grančice, lišće i travu je umesto na deponiju, nosila u komposter. Ovako napravljeno đubrivo je dobro poslužilo za dalji posao.

“Dobro Majda, kakva je razlika između domaćeg i kupovnog komposta,” pitam je jer me je faciniralo što iako gaji dosta biljaka,  ne seća se da je ikad kupila zemlju. Zbog toga ne može da mi svedoči kakav je onaj kupovni, ali vrlo dobro zna kakav je kompost koji ona proizvede jer zna šta je u njemu. 

“Kvalitetan kompost se razlaže na visokoj temperaturi i tako se sprečava pojavljivanje korova i štetnih insekata kasnije,” objašnjava Majda, koja je inače i novinarka magazina “Ekolist” i zelena preduzetnica. 

Majda kaže da je kompostiranje za nju zadovoljstvo, jer osim što stvara nešto korisno, smanjuje i količinu organskog otpada koji završi na deponiji. 

Tako smanjuje svoj ekološki otisak jer organski otpad iz njenog domaćinstva ne odlazi na deponiju. Na deponiji se organski otpad razlaže stvarajući temperaturu i preko 80 stepeni Celzijusa. S obziorm da se na deponiji nalazi i otpad od plastike, baterije i opasne materije lako dolazi do požara.

“Ljudi treba da razmišljaju o kompostiranju zbog odgovornosti, ekološke svesti i savesti,” kaže. 

PREPORUČUJEMO:

Nije mi bilo jasno, kako to kore od banane ili trula šargarepa mogu da budu odgovorne za paljenje smetlišta, pa sam pitala specijalistu za upravljanje otpadom Marka Rokvića iz Agencije za ekološko savetovanje “Green Group” iz Bačke Palanke. 

On objašnjava da se u unutrašnjim slojevima deponija nema kiseonika, pa se prilikom raspadanja biootpada stvara metan, koji je vrlo zapaljiv.  

“Organski otpad čini više od polovine komunalnog otpada i kada bi smo njega rešili, rešili smo i polovinu problema,” kaže ovaj inžinjer zašite životne sredine. 

PROČITAJTE JOŠ I:

Zapitala sam se koliki je taj problem? 

Precizan podatak ne postoji jer se na svega 12 sanitarnih deponija u Srbiji otpad odlaže tako da minimalno ugrožava životnu sredinu. Ostalih 129 nema nikakve sanitarne opreme poput glinene podloge, kanala za prikupljanje vode, cevi za odvodnjavanje metana ili ograde uopšte. One se od više od 2.500 divljih deponija rezlikuju samo zbog toga što na njih odlažu javna komunalna preduzeća, a ne građani direktno. 

Samim tim, ova đubrišta nemaju ni vagu koja bi po pravilu trebala da stoji na ulazu i meri natovaren kamion. Svi podaci koje imamo o količini smeća se svode uglavnom na procenu. 

Tako se procenjuje da se u Srbiji proizvede više od tri miliona tona komunalnog otpada godišnje.

Kako bih lakše shvatila količinu otpada, zamolila sam Chat GPT da mi pomogne u vizualizaciji.   Predložio je da zamislim tu količinu u kamionima poređanim u kolonu dugu kao čitavi put od Bačkog Petrovca do Barselone.

Od toga gotovo dva miliona tona čini biorazgradivi otpad, a u praksi se kompostira svega 11 tona, što je oko polovine jednog od ovih zamišljenih kamiona. Podatke o količini otpada našla sam u Programu upraljvanja otpadom u Srbiji 2022-2031. godine. 

Sve ima svoj potencijal, pa i trulo povrće  

Dok ljuštim crni luk čijim dinstanjem uglavnom počinju domaća jela, pitam se šta mogu da uradim sa ljuskom. 

Poznajem ljude koji je čuvaju kako bi dekorisali jaja za Uskrs, ali u toku godine generišem mnogo više ljuske nego što je potrebno za šaranje. Šta sa njim kada živiš u zgradi? 

Palo mi je na pamet da bi bilo korisno da svojim komšijama predložim da napravimo komposter na zelenoj površini ispred zgrade. Svesna sam da bi za to bile neophodne različite dozvole, pa sam pre pokretanja bilo kakve inicijative pitala Marka Rokvića koliko je to zapravo dobra ideja. 

“Prva prepreka je ko će time upravljati. Kompostiranje je proces koji zahteva povremene intervencije i postavlja se pitanje ko će se brinuti o tome,” objašnjava on. 

Marko me je i podsetio na kulturu bacanja smeća kod nas, gde postoji velika šansa da bi u  komposteru završilo nešto što tu ne pripada.

Za komposter su potrebni i određeni uslovi, pa on ne bi mogao da se nađe bilo gde. Postoje kvartovi koji nemaju uslova za to. 

Takođe, postoji rizik da se razlaganje biljnih ostataka oseti, naročito u letnjim mesecima.  

Bolja opcija u gradovima bila bi primarna separacija, da na određeni broj stanovnika postoji kontejner koji će služiti samo za organski otpad. 

Ovu vrstu ostataka svakako ne bi trebalo mešati sa ostalim komunalnim otpadom i zbog toga što može da zaprlja materijale koji se mogu reciklirati. Staklo ili plastika se mogu oprati, ali zaprljani karton ne može dobiti novi život. 

U manjin sredinama je individualno kompostiranje izvodljivo, a komunalna preduzeća bi osim deljenja kompostera trebala i finansijski da podstaknu ovu praksu, kao što je umanjenje računa za odnošenje smeća, predlaže Rokvić. 

“Treba krenuti sa zainteresovanim građanima, ko želi, zna i ima konkretan finansijski razlog zašto to radi. Sve što se radi volonterski je kratkog daha,” objašnjava.

Zanimalo me je da li postoji neki plan da se na sistematski način deluje na ovaj problem. 

U Programu za upravljanje otpadom u Srbiji navodi se da je cilj da se do 2032. godine u svim seoskim i prigradskim naseljima, domaćinstvima dodele komposteri. 

“Fokus ove mere je na seoskim oblastima gde je prostor za kućno kompostiranje dostupniji i gde postoji najveća korist od smanjenja odvojenog sakupljanja i troškova transporta,” navodi se u ovom dokumentu. 

Kako kompostirati? 

Kao što je zabluda da proces kompostiranja proizvodi neprijatan miris, takođe je neistina da se u njega može staviti bilo šta, objašnjava mi Majda Adlešić. 

U kompost se ne stavlja kuvana hrana, masnoća i  životinjski ostaci. 

Treba izbegavati i citruse koji zbog transporta mogu biti tretirani antibioticima, pa samim tim mogu ubiti dobre bakterije koje razlažu ostatke i usporiti proces. 

U literaturi se preporučuje da se u kompost ne ubacuju delovi oraha ili četinara, ali Majda nije imala loše iskustvo sa njima.

“Ostalo sve može da se ubaci – baštenski ostaci ili ostaci od spremanja hrane. Mogu da idu ljuske od jaja, talog od kafe, papir, karton. Može čak da se ubaci i vuna ili čist pamučni materijal koji je pogodan jer održava vlagu,” navodi Majda. 

Bitno je da sastojci budu što sitniji, kako bi se ubrzao proces koji može da traje od tri do šest meseci. Ukoliko su sušni dani, s vremena na vreme je masu potrebno ovlažiti. 

Takođe je neophodno periodično masu promešati i tada se može primetiti da se razvija visoka temperatura. Potpuno je bezbedno da se buduća zemlja za cveće prevrće golim rukama. 

“Mi smo ti koji uspostavljamo proces, postavljamo sadržaj, a onda priroda obavlja ostalo,” kaže Majda. 

Kako bi proces bio uspešan potrebno je ređati zeleni i smeđi sloj. Zeleni su sveži ostaci od hrane, dok smeđi čine suvo lišće, grančice, karton. 

Komposter mora imati otvore, kako bi isticao višak tečnosti, ali i kako bi masa imala dovoljno vazduha. 

Ukoliko se ovaj proces obavlja kako treba, kompost neće imati neprijatni miris. Naprotiv. 

“On ima divan miris kao šuma posle kiše jer to i jeste prirodan proces koji se tamo dešava,” kaže Majda. 

Ukoliko bih sada krenula sa kompostiranjem, do proleća bih već mogla da u ljuske od luka, kore krompira i nepoželjne flajere sadim peršun ili nanu.