Konjički klub Aranđelovac – Terapijom uz pomoć konja do srećnijeg života osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju

Autorka teksta: BRANKICA MATIĆ

Jahanje i druženje sa konjima ima blagotvoran uticaj u procesu rehabilitacije kod osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Iz tog razloga se hiporehabilitacija često koristi kao dopuna standardnim terapijskim metodama. U Srbiji postoji nekoliko konjičkih klubova koji omogućavaju terapijsko jahanje, a jedan se nalazi u Aranđelovcu i deluje kao socijalno preduzeće.

Osnovan je 2008. godine kada se grupa vlasnika i ljubitelja konja udružila sa idejom da građanima ponude uslugu jahanja konja, kako bi na taj način obezbedili sredstva neophodna za brigu o životinjama. Ubrzo su roditelji dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju iskazali zainteresovanost za hiporehabilitaciju, pa je klub obezbedio posebno obučene terapijske konje i nakon odgovarajuće obuke akreditovali su uslugu terapija pomoću konja.

Programi koje sprovodi Konjički klub Aranđelovac usmereni su i na pomoć porodicama osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Takođe, ciljna grupa su im i mladi u tinejdžerskom periodu. Kroz pomoć i podršku različitim grupama ovo socijalno preduzeće nastoji da poboljša kvalitet života u zajednici, kaže Jelena Obradović, predsednica Upravnog odbora Konjičkog kluba Aranđelovac.

„Vizija naše organizacija je „moć mladih i moć prirode za otvoreniji i uspešniji Aranđelovac“. Mi smo socijalno preduzeće zato što ljudi koji su kod nas angažovani i učestvuju u našim programima to rade zato što shvataju da su naše aktivnosti značajne za celu zajednicu“, kaže Jelena Obradović.

Šta podrazumeva hiporehabilitacija i kako se sprovodi?

 Jelena Obradović:  Sa korisnicima se radi uz pomoć šest velikih konja i jednog ponija. Hiporehabilitacija zapravo obuhvata tri dela, a to su hipoterapija, terapijsko jahanje i sportsko rekreativno jahanje za osobe sa invaliditetom. Da biste mogli ponuditi ovu uslugu i akreditovati je, potrebno je da imate tim stručnjaka. Kod nas sa korisnicima rade lekar konsultant, fizioterapeut, psiholog, radno okupacioni terapeut, defektolog i operativni trener konjičkog sporta. Osobe koje nam dolaze imaju različite smetnje u razvoju i potrebna im je podrška različitog nivoa i od različitih stučnjaka. Nekome je potrebno da imaju fiziklanu terapiju pre nego što se popnu na konja. U sve je uključen i tim volontera, jer je kod nekih korisnika potrebno da dva volontera sve vreme budu prisutni sa obe strane konja.

Koji su najvidljiviji benefiti terapije uz pomoć konja?

 Jelena Obradović:  Ljudi uglavnom očekuju da su pozitivni uticaji zdravstvene prirode, ali oni su prvenstveno socijalni, pa tek onda zdravstveni. Naravno da će roditeljma i detetu koje ima cerebralnu paralizu značajnije biti to što će se dete osećati kao da je hodalo, što će spazam popustiti i što će neko vreme njegov osećaj biti drugačiji. Međutim, promena koje hiporehabilitacija donosi na socijalnom nivou je mnogo značajnija. Korisnici u većini slučajeva postaju osposobljeni da rade sa životinjama od 500 kilograma. Bez obzira kakvu smetnju u ravoju da ima, većina korisnika je i dalje sposobna da upravlja sa tom životinjom. To njih osnažuje i drugačije ih pozicionira na društvenoj lestvici. Što se zdravstvenh promena tiče, najviše se može očekivati kod autizma, gde se često događaju promene koje su nestvarne. Takođe, deca sa dijagnozom ADHD, odnosno hiperaktivnošću taj poremećaj brzo premošćavaju u kontaktu sa konjima. Naravno, sve je ovo individualno, jer svaki korisnik različito reaguje, ima i onih koji ne žele ni da priđu konju.

Konjički klub ima programe koji su osmišljeni kao vid podrške porodicama dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Kakvi su to programi?

 Jelena Obradović:  Pokazalo se da terapije koju pružamo osobama s invaliditetom i smetnjama u razvoju često ne postižu pun efekat, jer njihove porodice nikada niko nije obučio kako da se nose sa izazovima sa kojima se neminovno suočavaju. Zato smo prošli obuku za podršku porodici koja ima člana sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju. To je jedna fenomenalna stvar, jer pomaže porodici da razdvoje socijalni od zdravstvenog momenta. Oni kada dobiju dete sa smetnjama u razvoju najčešće se koncentrišu na zdravstveni problem, idu od lekara do lekara, institucije do institucije i traže pomoć na svim mogućim mestima. Uglavnom traže način da se osoba izleči, a zaboravljaju da bi trebalo raditi na tome da dete bude srećno bez obzira na smetnju koju ima. Mi ukazujemo ljudima da je sreća sačinjena od malih, najjednostavnijih stvari, kao što je odlazak porodično na bazen sa detetom koje ima smetnje u razvoju.

Konjički klub Aranđelovac broji preko 300 članova, a osim osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, te njihovih porodica, ciljna grupa su vam i mladi koji su izloženi različitim rizicima. Na koji način se radi sa njima?

 Jelena Obradović:  U Aranđelovcu imamo mlade koji su bez roditeljskog staranja, dolaze iz disfunkcionalnih porodica ili su u riziku samim tim što su u pubertetu, jer je to osetljiv period života. Kako bismo im pomogli osnovali smo Klub za mlade koji omogućava vršnjačko savetovanje i to je takođe akreditovan program. Formiraju se grupe od 10 do 20 korisnika i obrađuju se različite teme. Adolescenti, čak i ako nisu u riziku, vrlo teško prihvataju savete dobijene od odraslih. Zato ovaj klub vode mladi koji nisu mnogo stariji od korisnika, biraju se teme koju su trenutno aktuelne, da li je to vožnja bez dozvole, upis na fakultet, diskriminacija i ove teme oni zajednički obrađuju. Pokazalo se da mladi između sebe ne razgovaraju na pravi način o određenim temama. Možemo za primer uzeti temu vožnje bez položenog vozačkog ispita. Oni će najčešće govoriti kako su vozili, gde su vozili, ali ne i o posledicama koje mogu biti katastrofalne. Kada se ta tema na pravi način obradi kroz razgovor u Klubu za mlade, čak i oni koji imaju suprotan stav spremni su da ga promene.

U sve aktivnosti uključen je i veliki broj volontera, a često ugostite i volontere iz inostranstva. Da li je teško redovno sprovoditi tako veliki broj programa?

Jelena Obradović: Lako je, jer mi radimo ono što volimo. Teško je u smislu obezbeđivanja sredstava, jer toga uvek fali. Posebno teško nam je bilo u periodu korone, jer te dve godine poseta nije bilo, konjima je trebalo obezbediti hranu, pa smo morali i da smanjimo broj konja, ali nadam se da ćemo sada polako da se povratimo. Mi želimo da budemo i pozitivan primer, jer naši kapaciteti u Aranđelovcu nisu dovoljni za sve kojima je ovakva vrsta pomoći potrebna. Sve ovo što radimo može se primeniti u bilo kojoj lokalnoj sredini.

Izvor fotografija: Konjički klub Aranđelovac

*Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Regionalni program lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu 2 (ReLOaD2)“ koji finansira Evropska unija (EU), a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost Udruženja Biznisnova – centra za proaktivno poslovanje i nužno ne izražava stavove Evropske unije (EU) niti Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).