Koronavirus i izolacija: Važno je prihvatiti svoje emocije

Vanredno stanje, izolaciju, karantin i policijski čas usled pandemije koronavirus mnogi ljudi provode relativno „mirno“ – neko radi od kuće, neki ipak moraju na posao, mnogi sređuju kuće i stanove, čitaju mnoštvo knjiga, kuvaju u nedogled, bindžuju filmove i serije. Ali nemaju svi tu „lakoću“ življenja, odnosno izolacije i karantina. Ljudi koji su skloni ansioznosti i depresiji su vrlo ranjivi u ovakvim situacijama.

O tome kako vanredno stanje i izolacija utiče na osobe koje su sklone depresiji i ansioznosti, kako im pomoći, ali i o drugim posledicama koje donosi vanredno stanje u živote žena i porodica za portal „Storyteller“ pričali smo Slavicom Ranisavljev Kovačev, direktorkom Centra Srce u Novom Sadu. Centar Srce se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva.

Da li se u narednom periodu može očekivati porast broja ljudi koji se bore sa ansioznošću i depresijom, da li se već nešto menja, odnosno da li su se Centru Srce javljali više tokom prethodne dve-tri nedelje? Kako, ustvari, utiče izolacija na ove ljude?

„Verujem da je karantin uticao na sve nas, svima nam je izmenio dnevnu rutinu, načine ponašanja sa drugima, i čak ako ne osećamo pritisak lično, verovatno znamo nekog kome je svakodnevnica dosta drugačija upravo usled vanrednog stanja. Različito reagujemo na spoljnu situaciju, pre svega u zavisnosti od toga u kojoj meri realno ometa naše potrebe i obaveze i kakve imamo mehanizme da se zaštitimo. Osobe koje se bore sa depresijom i anksioznošću, ili su skloni takvim obrascima ponašanja, intezivnije reaguju na promene, posebno one koje ne mogu da kontrolišu.

U Srcu je broj kontakata na dnevnom nivou podjednak kao ranije i obuhvata 15 -ak kontakata tokom dana. Ipak primetno je da osobe koje se javljaju pokazuju veći stepen neprijatnosti, nelagode, utiska bespomoćnosti, a samim tim i viši suicidni rizik. Velik broj naših razgovora obuhvata razgovor o pandemiji – kao uzroku problema, ili nečemu što je dodatno otežalo situaciju. Ljudi koji se suočavaju sa psihičkim poremećajima različitih formi često imaju potrebu za sigurnim okruženjem u kom mogu da kontrolišu svoje misli, ponašanja. Kada je okruženje nesigurno potrebno je uložiti dodatni napor, za koji ponekad nemaju dvoljno resursa, znanja, snage.“ 

Kako im možemo pomoći, kako prepoznati da im treba pomoć – podrška?

„Kao i u drugim životnim okolnostima potrebno je otvoreno razgovarati sa nama bliskim ljudima. Pitati na koji se način nose sa svim što se dešava oko njih, ostaviti prostor da kažu sve što ih muči.

Izuzetno je važno ne žuriti u savete, preporuke šta bi nekom u ovom trenutku moglo pomoći. Time odajemo utisak da ne razumemo koliko je nekada teško nositi se sa sopstvenim mislima i pritiskom. Bolje je pitati osobu šta bi joj sada godilo, primirilo, pomoglo da pregura dan. Na ovaj način joj pomažemo da sama nađe one stvari koje joj gode, osvesti ih i usmeri deo pažnje ka njima. Važno je da zaista imate razumevanja za ono sa čim se nama bliski ljudi suočavaju, jer će upravo ta podrška biti od značaja. Znanje da nisu sami.“

Izuzetno je važno ne žuriti u savete, preporuke šta bi nekom u ovom trenutku moglo pomoći. Time odajemo utisak da ne razumemo koliko je nekada teško nositi se sa sopstvenim mislima i pritiskom. Bolje je pitati osobu šta bi joj sada godilo, primirilo, pomoglo da pregura dan.

Slavica Ranisavljev Kovačev

Vanredno stanje i policijski čas su ponovo i(li) dodatno otežale život ženama koje žive sa nasilnicima, na šta skreću pažnju mnoge organizacije civilnog sektora. Kako njima možemo pomoći? Prijaviti policiji, ohrabriti da one prijave slučaj policiji? 

„Centar Srce pruža anonimnu i poverljivu podršku. U situacijama kada razgovaramo o nasilji tokom razgovora možemo preporučiti neki od brojeva SOS telefona u Srbiji ili broj službi. Takođe, možemo sami pozvati neke od državnih službi, ali samo uz dozvolu one osobe koja nas je kontaktirala. Verujemo da je u situacijama nasilja važno da osoba koja poziva oseti da ima pored sebe nekog ko će poštovati njene granice i biti na njenoj strani.

Mi usled vanrednog stanja podršku pružamo putem mejla i četa, što može biti olakšavajuća okolnost, ako osoba iz bilo kog razloga ne može da govori glasno o onome što se događa. Takođe, ova vrsta komunikacije ostavlja mesta da se stekne poverenje, ispitaju mogući putevi i osnaži.

Nasilje ne dolazi preko noći, te ohrabrivanje osobe da nasilje i prijavi takođe ne može da se dogodi odjednom. Ali je važno razvijati taj osećaj sigurnosti i poverenja do kasnijih koraka u zaštiti.“

Istraživanja kažu da u Srbiji više od 80 % domaćinstava poseduje internet priključak, skoro polovina ima laptop računar, a 73,1 % domova ima računar. Zastupljenost računara u domaćinstvima varira u zavisnosti od regiona, pa tako u Beogradu iznosi 85,4 odsto, u Vojvodini 72,8 procenta, u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji 66,7 posto i u Južnoj i Istočnoj Srbiji 66,3 odsto. Kako na porodice – roditelje i decu utiče škola u kući, kada razmišljamo i podacima koje sam navela, kada znamo da nema svaka porodica mogućnosti i uslove, kao što je laptop, internet, itd.? Da li je to dodatni „udarac“ na njihovo samopouzdanje, samopoštovanje…? 

„Ova situacija nam pokazuje kako je pristup internetu i savremenoj tehnologiji zaista jedan od uslova za ostvarivanje potreba i mogućnosti, a u nekim slučajevima i ljudskih prava. Nažalost, jedna petina građana Srbije nije u mogućnosti da ostvari ono što nam je u ovoj situaciji neophodno za kvalitetnu svakodnevnicu, obavljanje posla, učenje, informisanje.

Teško je govoriti kako će se odvijati situacija kada pandemija prođe, ali verujem da je veoma važno uložiti u tehnološku pismenost građana.

Kao i svaki put kada smo uskraćeni za nešto tako važno možemo osetiti bes, ljutnju, osećaj nepravde, tugu, neadekvatnost. Ove emocije su na neki način zdrav odgovor na takvu situaciju. Ipak, važno je istovremno ne dozvoliti da ovaj nedostatak povezujemo sa našom ličnom vrednošću – kao roditelja, učenika, građanina/ku.

Slavica Ranisavljev Kovačev

Dakle, u redu je biti nezadovoljan, jer je razlog više nego realan, ali ne dozvoliti da to nezadovoljstvo obeležava nas. Već da nas usmeri ka daljim koracima koje imamo od sebe ili onih koji utiču na našu društvenu klimu.“

Kako pomoći sebi – jer svako od nas zapadne u neku manju ili veću krizu zbog neizvesnosti za budućnost, zbog manjka slobode i kretanje, zbog toga što ekonomija usporava ili staje, zbog gubitka posla, zbog smanjenja obima poslovanja, a time i zarade za život… Manje gledati vesti, manje visiti na mrežama… disati, pričati sa nekim?

„Bilo bi divno da postoji nekoliko koraka, poteza, ponašanja koje se mogu koristiti kao uputstvo za psihičko blagostanje. Nažalost, još uvek ih nemamo tako jasno definisane i primenjive na širi krug ljudi. Ono što možemo podeliti su neke smernice, koje onda svako treba da prilagodi sebi, svom temperamentu, potrebama i željama.

Važno je da postoji prihvatanje situacije kao takve i njenog uticaja na nas same. Dok ne prihvatimo ono što se dešava oko nas i kako to utiče na naše blagostanje nećemo moći da odgovorimo na promene koje opažamo u svom ponašanju ili ponašanju bliskih ljudi.

Pročitajte i članak Život mladih u Srbiji u doba korone

Takođe, važno je prihvatiti svoje emocije. Čini mi se da u ovom vanrednom stanju, izolaciji postoji veliki zahtev od strane društva da svi nešto učimo, razvijamo se, pripremamo… To je veoma lepo i pohvalno, ali je važno da ovi zahtevi ne budu standard ponašanja. Odnosno normalno je da osetimo tugu, beznađe, bes, utisak besmisla. Normalno je da se osetimo blokirano, da imamo potrebu da iskočimo iz svoje kože, da osetimo nervozu i bes. Sve su to ljudske emocije koje nam šalju poruku da se suočavamo sa pretnjom i pokušavaju da nas pripreme za odgovor.

A odgovor zavisi od onoga što ste osetili i načina na koji se najčešće nosite sa stresom. Saslušajte sebe, ono što vam je trenutno potrebno, smanjite broj stvari koje vas uznemiravaju, povećajte ono sto vam prija.“

Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.