Koronavirus i studenti: Možda nemaju predavanja i vežbe, ali rade, uče i bore se sa novim izazovima

Koronavirus i studenti, tema koju ponekad prokomentarišemo „Ah, studenti, njima je ovo vanredno stanje super došlo!„. Dragana Ćorić, docentkinja i profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, inače kreatorka Aleksinog zakona za borbu protiv vršnjačkog nasilja, u razgovoru za portal „Storyteller“ kaže da studenti možda nemaju predavanja i vežbe, ali rade, uče i bore se sa mnogim drugim životnim izazovima koji su proistekli iz pandemije.

Kako se izolacija, karantin i usporavanje aktivnosti na fakultetu, ali i u životu reflektuje na studente? Često smo skloni stereotipizaciji, pa i u ovom kontekstu, kada vrlo često kažemo „ma studenti uživaju i raduju se što nema nastave i sl.“, ali nije baš tako…

„Fakulteti u Srbiji su svi jednako reagovali na uvođenje vanrednog stanja – obustavljanjem nastave i svih drugih vidova grupne  direktne komunikacije, u skladu sa odlukama Vlade Republike Srbije i drugih organa nadležnih u ovoj situaciji. Neki fakulteti su već ranije imali akreditovanu online nastavu kao način izvođenja nastave, koji su aktivirali i nastavili nesmetan rad. Neki fakulteti su nastavili i bez tih akreditovanih programa svoj rad u  onom obimu koliko je neke predispitne obaveze moguće obaviti elektronskim putem – putem pisanja eseja, seminarskih radova, online testova i slično.

Naš fakultet je u toj drugoj grupi: na dve nedelje, studentima se dostavljaju novi materijali za rad, samostalno učenje i istraživanje, uz napomenu da ceo nastavni kadar je tu da odgovori na sva njihova pitanja i nedoumice elektronskim putem.

Prvi dani su bili izazovni, jer trebalo je odgovoriti na njihova pitanja: „šta će biti sa ispitnim rokom“, „da li da odjavljujemo ispite sa elektronskih servisa“, „kada se ovo završava“, „da li ja sada gubim ovaj rok“, „ja sam taman planirao da u ovom roku diplomiram – da li je moguće da nekako ipak odgovaram“…

Priznajem da sam se osećala malo nemoćno, verujem kao i ostale kolege i koleginice, jer na ova pitanja nismo mogli da im odgovorimo, jer ni tada kao ni sada realno ne znamo kada će se sve ovo završiti. Okončanje vanrednog stanja ne zavisi niti od nas niti od agilnosti studenata i njihove spremnosti za ispit. Jednodostavno smo u situaciji čekanja, koje ne znamo koliko će trajati.

Ispitni rokovi su studentima davali kakvu takvu vremensku strukturu, vodili ih kroz iskušenja (da ne rade, da ima vremena itd). Sada su ostali i bez tih vremenskih smernica.  Tako da su studenti nastavili, barem prateći stanje na našem fakultetu, da rade, uče i da koriste ovo vreme za još bolji i aktivniji rad.

Koliko su zainteresovani za rad, primećujem i po učestalosti javljanja na poseban mail i korišćenje usluge koju imamo na fakultetu, a koja se odnosi na nalaženje jedinstvenog načina rada i učenja studenta i uspostavljanje motivacije za rad.  Javljaju se i sa konkretnijim pitanjima, kako da poboljšaju svoje učenje, je konačno imaju vremena.

A javljaju se i oni koji su nakon duže pauze promislili i odlučili da nastave odnosno završe fakultet. Mnogi, koji su radili različite poslove da bi finansirali svoje studije su trenutno ostali bez tih poslova i nalaze se na ozbiljnim prekretnicama.

Dakle, studenti možda nemaju predavanja i vežbe, ali rade, uče i bore se sa mnogim drugim životnim izazovima koji su proistekli iz pandemije.“

Kakve posledice oni već sada osećaju, vide…? Da li znaju da se nose sa time da se život u trenutku promenio?

„Primećujem da se javljaju da završe studije. Da promene način rada.

„Konačno sam seo/sela razmislila o onome što želim.“ „Pomozite mi da nađem način da bolje učim.“ „Mislim da sam zapeo i ne znam kako dalje.“ “Kako ja sada ovako mator da nastavim studije?“ (a imaju recimo 23, 24 godine i napravili su neku pauzu.

Uvek im odgovorim da su neverovatno hrabri što su razmišljali i našli sada vreme da konačno sednu i popričaju sa sobom i bave se sobom. Baviti se sobom, spoznati sebe i šta mi stvarno želimo je najopasnija rabota koju neko može da uradi. Ujedno je i najkorisnija. Istinski se ponosim svakim koji mi se javi jer najhrabrija stvar koju neko može da uradi je da traži pomoć. Ponosim se i onima koji se ne jave, jer verovatno su toliko stabilni i očvrsli da mogu sami ili su našli svoj krug podrške koji će ih podići kada im bude potrebno.

Istinski se ponosim svakim koji mi se javi jer najhrabrija stvar koju neko može da uradi je da traži pomoć. Ponosim se i onima koji se ne jave, jer verovatno su toliko stabilni i očvrsli da mogu sami ili su našli svoj krug podrške koji će ih podići kada im bude potrebno.

Dragana Ćorić

Ukupan utisak mi je za sada izuzetno pozitivan i želim kroz ovaj tekst još jednom da pozovem sve studente Pravnog fakulteta u Novom Sadu, bez obzira na kojoj su godini, i koliku su pauzu napraviliu studijama da se jave na mail : strategije.ucenja@pf.uns.ac.rs i samo barem da kažu da su u celoj ovoj situaciji dobro, da su zdravi bezbedni i oni i njihove porodice.“

Kako studentima koji teže „savladavaju“ izolaciju i činjenicu da su sprečeni da mnoge aktivnosti realizuju (na primer, da odu na neku studentsku razmenu ili sl.), a koja ih dovodi do velikog stresa, nezadovoljstva, pa čak i besa mogu pomoći najbliži, kako to prepoznati…?

„Već nemogućnost polaganja poslednjeg ispita ili jednog od poslednjih ispita je izazavala mnogima stres. Imali su neke planove, koji su se izjalovili. Bilo je onih koji su bili besni, ljuti i na nas kao fakultet i na državu, kakvo je to sad stanje, ništa ne znate, za šta vas mi plaćamo… Jednostavni odgovori, – kao što su: sve dešava van kontrole nas kao pojedinaca i kao institucije, da smo mi tu da sledimo uputstva koja se primenjuju u pogledu svih, a ne samo naših studenata, da je u pitanju preventivna mera, da u tome što su propustili ovaj aprilski ispitni rok nema niti njihove niti naše krivice jer je u pitanju viša sila nastala pandemijom, – su ih polako smirivali. Vremenom su se pomirili sa tim, i nastavljaju, uglavnom da funkcionišu u novim okvirima koji su im dati.

Poželjno je sa ljudima, u ovim smutnim i emotivno iscrpljujućim vremenima raditi na tome da odvoje svoje emocije, da se fokusiraju samo na činjenice i uputstva nadležnih organa, da žive ovde i sada i da ne projektuju nikakve apokaliptične scenarije u budućnosti tipa umiranja, nestašice, podavićemo se, gotovi smo i slično. Tako se generiše strah i prelazi u paniku, a panika odnosi više života nego ono što je osnovni razlog nekog stanja.

Dragana Ćorić

Odlučila sam da u ovom vanrednom stanju moja supermoć bude prenošenje činjenica i zvaničnih obaveštenja nadležnih državnih organa. Ostajem van svake rasprave koja je emotivna i panična, često obojena panikom samo za sopstvenu egzistenciju.

Sugerišem ljudima u svojoj okolini da objektivno razmatraju situaciju, da ne gomilaju nikakve zalihe hrane, jer svaka država u svojim robnim rezervama ima takvih zaliha za godinu dana i da još uvek trošimo robu iz redobvne nabavke. Sugerišem im da se bave nečim što će im zaokupiti i mozak i ruke: štrikanjem, origamijem, čitanjem, pisanjem i da klikanje na vebu svedu na najmanju moguću meru.

Pročitajte i članak Koronavirus i izolacija: Važno je prihvatiti svoje emocije

Sugerišem da naprave sebi dnevni raspored kao da redovno idu na posao, recimo, jer će ih to dovesti u ovde i sada, u prisutnost u tom danu, bez razmišljanja o scenariju poslednjeg čoveka na svetu. Neki to prihvate i zaista počnu da čitaju knjige, recimo. Neki me nazovu botom, jer neemotivno i faktografski prilazim situaciji, bez emocija i preterivanja – pa to valjda nije u redu, jer sad treba biti besan, zlovovoljan i kriviti sve i svakog.

Ali svo smo različiti i ne ljutim se na takve. Proći će i ovo. Četvrto mi je vanredno stanje u životu, pa znam da su i sva prethodna prošlap, roći će i ovo.“

Kako vi reagujete na vanredno stanje?

„Priznajem, teško mi pada ovo vanredno stanje. Čak i za vreme bombardovanja 1999. god. sam dolazila na ispit i polagala ispite. Za ovu instituciju sam vezana, životom i karijerom, od svoje 19. godine. Skoro 20 godina stojim i predajem u tim učionicama i iza te katedre u amfiteatru i sada ne mogu tamo da uđem, ne mogu da vidim i čujem studente, ne mogu da im predajem i upoznajem ih sa svim onim svetovima znanja koje sam otkrila.

No poštujem sve zapovesti ovog vanrednog stanja. I razmišljam, majski rok je sigurno naš, sigurno, mora biti da se vidimo tada 🙂 Proći ćemo kroz ovo svi, zajedno :).“

Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.