KRAUTWERK EKSKLUZIVNO ZA STORYTELLER: Susret berlinske i diseldorfske škole elektronskog zvuka

Slučajnost ili ne, ali Krautwerk je spojio dvojicu fantastičnih, iskusnih umetnika, čija imena u muzičkom svetu itekako znače, posebno kada se pominje nemačka elektronska muzička scena. Eberhard Kranemann, poznat kao Fritz Müller je nemački umetnik, muzičar i bivši član čuvenog Kraftwerka; i Harald Groskopf, enigmatični bubnjar i perkusionista poznat po ranijim albumima Klaus Schulze i trinaest albuma Ashra, kao i  izvrsnim solo izdanjima Sinthesist i Oceanheart.

Njihov zajednički album nosi naziv “Krautwerk”, sa kojim imaju do sada uspešnu turneju, u okviru koje su nastupali na festivalu Sajeta u Sloveniji, ovog jula, gde je Storyteller imao priliku da ih upozna i popriča sa njima.

Izvor: You Tube / Eberhard Kranemann

STORYTELLER: Kao dobra stara škola koja se ponovo vraća pred svetla reflektora, bez preke potrebe da “morate” da kreirate elektronsku muziku, već više da eksperimentišete sa muzikom “mašina” i radi čistog ličnog uživanja u kreiranju novog umetničkog dela, kako ste mi i sami rekli, kako bi ste opisali vaš rad i projekte danas, zvuk novog albuma “Krautwerk”? I odakle ideja za ovim zajedničkim projektom, s obzirom da se vi pre ovoga uopšte niste ni poznavali?

HARALD GROSSKOPF: Na prvom mestu, moram da priznam da je to i dalje ona ista zabava stvaranja nove muzike, ako ne i veća, jer sa ovolikim iskustvom taj proces je mnogo opušteniji, čime se još više izdiže i dolazi do izražaja dar jednog muzičara. Više nema tih borbi kao nekada da bi se snimio materijal, da se sačuva ono što se snimilo. Čak i ta tehnika snimanja ne predstavlja više toliki napor, iako je muzička industrija danas mnogo složenija, kompleksnija u svakom smislu. Ja, s druge strane, težim da svoj rad održim jednostavnim. Susret sa Eberhardom se desio 2016. godine, a ja nikada pre nisam čuo za njega. Kada sam saznao da je on bio na samim počecima član Kraftwerka, i dalje nisam mogao da se setim.

EBERHARD KRANEMANN: Tačno, Harald i ja smo se upoznali pre 2 godine na festivalu elektronske muzike u Nemačkoj. Nismo se uopšte poznavali pre toga i svako je imao svoje solo projekte i nastupe.

HARALD: To je bio festival u mom rodnom gradu, u jednom starom zamku, gde je više različitih umetnika imalo nastupe na različitim lokacijama. Moj kolega na klavijaturama Andreas Kolinski i ja smo imali nastup u kapeli, a Eberhard je nastupao u prostoru odmah pored nas. Bio sam radoznao, jer nikada do tada nismo s nekim paralelno nastupali, pa sam se praktično ušunjao na njegov nastup, ali sam brzo izašao, jer nisam mogao da podnesem tu buku koju je on proizvodio. Četiri nedelje kasnije on me je pozvao telefonom da mi kaže kako mu se jako dopao moj nastup tada i pitao da li bih razmotrio da uradimo nešto zajedno. Možete samo zamisliti koliko sam bio skeptičan (smeje se). Ali, pošto on živi vrlo blizu mene, pomislio sam hajde da probam, ako ispadne katastrofa uvek mogu da prekinem sa svim tim. Međutim, ispostavilo se da je ceo susret i taj „sešn“ bio izuzetno zanimljiv. Eberhard je snimio svaki bit i 50% je bilo sra**, a 50% je imalo zaista izuzetne delove. I ja sam jednostavno ubacio taj materijal u moj kompjuter i počeo da ga editujem, da dodajem sekvence i zvukove. Potom smo se ponovo sreli nekoliko puta, kada je Eberhard dodao još neke svoje ideje, pre nego što smo uradili završni miks koji je sada na albumu.

EBERHARD: Harald je deo berlinske škole elektronske muzike, a ja sam jedan od osnivača Krafwerka i deo diseldorfske škole elektronskog zvuka. Dva prilično različita pristupa koja je teško spojiti. Harald je specijalizovan u kompjuterskoj muzici uz kombinaciju s električnim bubnjevma, a ja volim kombinaciju eksperimentalne “free” improvizacije sa pravim instrumentima kao što su čelo, violina, havajska gitara, bas, tenor saksofon, glas i drugi eksperimenti sa zvukom.

STORYTELLER: Tokom vašeg nastupa na festivalu Sajeta, komentari iz publike su bili tipa: “Stara škola uvek pozitivno iznenadi, bez greške. Stara škola je, ipak, stara škola”. Kako to komentarišete? Da li je ovo vaša namera ili vi svoj rad i zvuk danas vidite nešto drugačije?

EBERHARD: Za mene je ovo kombinacija dobre stare škole uz neke nove momente eksperimentalne muzike.

HARALD: Mene lično uopšte nije briga za bilo kakvo etiketiranje našeg zvuka, jer naša muzika dolazi direktno iz naših m*** i izražava realno osećanje, bez obzira koji je instrument ili zvuk u pozadini. Iako koristimo novu tehnologiju i moderne tehnike zvuka, Eberhard koristi analogne instrumente, što u krajnjem proizvodu baš i nije stara škola. Ali, ja te komentare zaista vidim kao komplimente da nas doživljavaju kao retke predstavnike pravog elektronskog krautrock nemačkog zvuka. Naša autentičnost je zapravo naša moć i vanvremenska je stvar. A to je ključ koji dotiče dušu publike.

Harald je deo berlinske škole elektronske muzike, a ja sam jedan od osnivača Krafwerka i deo diseldorfske škole elektronskog zvuka. Dva prilično različita pristupa koja je teško spojiti. Harald je specijalizovan u kompjuterskoj muzici uz kombinaciju s električnim bubnjevma, a ja volim kombinaciju eksperimentalne “free” improvizacije sa pravim instrumentima kao što su čelo, violina, havajska gitara, bas, tenor saksofon, glas i drugi eksperimenti sa zvukom.

(Eberhard Kranemann)

STORYTELLER: Čini se da za umetnika nije dovoljno da stvara i da to prikaže javnosti, već da je potrebno da vidimo sebe i kao ljudska bića sa pitanjem da li i kako moj rad može uopšte doprineti ovom svetu, koji je, čini s,e danas u krizi više nego ikad. Kako uspevate da ostanete verni svojim ličnim vrednostima, podelite to sa svetom i da obezbedite sebi realne prihode, prepoznatljivost i uticaj, traženost na tržištu umetnosti? I da li je to uopšte moguće u eri društvenih mreža, komercijalizacije, cenzorstva i globalnog siromaštva?

HARALD: Ovo je jako dobro pitanje. Realnost je uvek stvar lične projekcije za mene. Drugim rečima, vidiš ono što želiš da vidiš i ono na šta si usmerio svoju pažnju! Mi kao ljudska bića smo uvek u nekoj krizi, a opet na dohvat ruke miru. Posebno mi u takozvanom zapadnom svetu. Ja sam lično dugo imao problema i borbe sa tim što sam Nemac. Čak iako si mlad, osećati konstantno tu odgovornost koju su nacisti učinili svetu, to je strašno, to je agonija. U 2010. godini producirao sam dokumentarac “Nemački sinovi” gde govorim o teškoćama koje sam imao, jer je moj otac obožavao Hitlera, bio član nacista na samom početku i Werhmart vojnik, koji je bio umešan u dešavanja u Poljskoj i Čehoslovačkoj. Druga priča je o ocu mog prijatelja Filipe Mora, režiseru iz Australije, koji je živeo i radio u Holivudu. Njegov otac je bio nemački Jevrejin koji je 1933. pobegao u Francusku, priključio se Otporu i borio protiv nacista. Nakon rata, emigrirao je u Australiju. Ja ne znam da li umetnost može uopšte da promeni svet, ali može da pokušava, kreirajući atmosferu koja ima za cilj da dotakne ljudsku dušu. Ako to može da nas približi, bez obzira na sve naše različitosti, to je onda win-win situacija. Ali, umetnost svakako ne može da obriše sva počinjena zla! Najviše je da donese mirnodopsku kontemplaciju o životu i njegovom smislu. Trenutno, primećujem vrlo ružnu tendenciju ljudi na vlasti da šire laži kao istinu širom sveta, a da to veliki broj needukovanih ljudi prihvata.

EBERHARD: Ceo svet je u ogromnoj krizi i niko zapravo ne zna kako to da reši, što je jako opasno. Kao muzičar i kompozitor možeš preneti ta savremena osećanja, dovoljno je da čujete tu haotičnu gitaru na našem albumu i našim nastupima, ili različite tužne i melanholične sekvence pesme “Buddhatal”. Publika oseti taj izražaj i daje nam odgovor na tu emociju…

STORYTELLER: Činjenica je da je za većinu umetnika glavno pitanje: “Hoću li i koliko biti plaćen?”. Ljudi kao da imaju veće šanse da postanu dobro plaćeni košarkaši i fudbaleri, nego umetnici. Iza vas su godine iskustva i zanima me kako vidite šanse novih, mladih umetnika da uspeju, budu prepoznati, plaćeni za svoja dela? I da li je uopšte moguće u umetnosti biti svoj, preneti ono što jesi ti i za to biti plaćen i prepoznat?

EBERHARD: U eksperimentalnoj savremenoj umetnosti i muzici je jako teško biti plaćen. To je i razlog zbog čega mnogi mladi umetnici odustaju od tog puta eksperimentalne muzike i umetnosti, već pokušavaju da opstanu na sceni i u industriji stvarajući “normalnu muziku” koju će prihvatiti većina konzumenata. To je baš šteta!

HARALD: Ja sam odavno doneo odluku da ću pre da gladujem nego što ću raditi posao od 9 do 17h, i da neću praviti muziku radi prodaje. Kao mlad imao sam nekoliko ozbiljnih ponuda da se uključim u komercijalnu muzičku industriju i odbio sam. Samo sam provirio u taj svet i smučilo mi se. Početkom sedamdesetih i sve do sredine osamdesetih moglo je dobro da se zaradi u avangardnoj muzici. To se promenilo izumom interneta i download portala, što je “ubilo”postojanje mnogih umetnika i gotovo uništilo mogućnst priliva zarade stvaranjem i objavljivanjem muzike na vinilima i kasnije CD. Preporučio bih mladim umetnicima: Učini to svakako! Pod bilo kojim okolnostima! Veruj u sebe i nikad ne odustajte! Ne kopirajte već urađeno. Budite originalni i svoji!

Ja ne znam da li umetnost može uopšte da promeni svet, ali može da pokušava, kreirajući atmosferu koja ima za cilj da dotakne ljudsku dušu. Ako to može da nas približi, bez obzira na sve naše različitosti, to je onda win-win situacija. Ali, umetnost svakako ne može da obriše sva počinjena zla! Najviše je da donese mirnodopsku kontemplaciju o životu i njegovom smislu. Trenutno, primećujem vrlo ružnu tendenciju ljudi na vlasti da šire laži kao istinu širom sveta, a da to veliki broj needukovanih ljudi prihvata.

(Harald Groskopf)

STORYTELLER: Koji je onda najveći izazov danas za umetnike?

HARALD: Odupreti se i ne biti odvučen gomilom informacija, ideja i mogućnosti koje nudi internet, i od svega toga sačuvati svoju ličnu, originalnu ideju. Moj najveći izazov je bio da se rešim stidljivosti i nedostatka samopouzdanja.

EBERHARD: Najveći izazov sa kojim se umetnici danas suočavaju je kako obezbediti zaradu, a ostati veran sebi, svoj i ne postati rob muzičke industrije. Umetnik mora da nauči da kaže: NE!

STORYTELLER: I za kraj razgovora, većini je poznat onaj osećaj kada nas neko umetničko delo “dotakne, pomeri”, bez obzira da li je pesma, knjiga, instalacija, predstava ili slika. Umetnost teži da taj osećaj transformacije produbi. Može li uopšte umetnost da promeni ovaj svet?

EBERHARD (smeje se): Kao mlad sam verovao da mogu da promenim svet svojom umetnošću i muzikom. Ali… Ne, to nije moguće!