[dropcap style=“no-background“] G [/dropcap]reen fashion ili zelena moda je jednostavni naziv za racionalne postupke i izbora „zelene“ odeće. Akteri i akterke ove vrste mode u potpunosti shvataju da je lepota u jednostavnosti, i zato i u vojvođanskom okruženju počinju da bude javno aktivniji i glasniji u vezi sa promovisanjem ideje zelene mode. Za zeleniju planetu. Mlada dama, koja promoviše zelenu modu, Ksenija Sikora iz Bačkog Petrovca, buduća studentkinja u Slovačkoj, u razgovoru za „Storyteller“ približava temu #greenfashion.
Šta je ustvari zelena moda? Da li su izrazi green fashion i slow fashion sinonimi?
– Zelena moda je proizvedena ekološki, fer i „pažljivo“ prema životnoj sredini. U modnoj industriji u zadnje vreme je izražena nekvalitetna produkcija, brza i nepažljiva prema proizvođačima i životnoj okolini. Filozofija zelenog načina kupovine, ne samo mode, zasniva se na gledanju ispod površine proizvodnje i porekla samih proizvoda – odeće, ili bilo koje vrste. Slow fashion je bliska ovoj ideologiji, ali ipak su to dva pojma. Slow fashion obuhvata racionalne postupke i ne zanemaruje ni kvalitet, ni kvantitet proizvoda. To znači da ne koračati sa trendom, već hodati polako. Ne padati u zamke neuromarketinških stručnjaka i ne kupovati nepotrebno. Spora moda ne podržava prekomernu i nepotrebnu potrošnju i kupovinu brzo izrađenih komada i predstavlja suštinsku suprotnost broj modi – fast fashion. To znači brzu proizvodnju, brzi izvoz, slabo plaćeni i ne nagrađen ljudski rad, koji se koristi u svakoj fazi proizvodnje odeće i sl. Nekada su modni dizajneri nudili samo dve kolekcije godišnje – kolekciju F/WV i S/S. Sada imamo novu kolekciju svake nedelje – što znači 52 kolekcije svake godine. Modni giganti veštački stvaraju osećaj potrebe za posedovanjem svakog novog, svežeg – modernog komada. Tako nas stavljaju u neprekidni lanac prekomerne potrošnje i mi na taj način nesvesno podržavamo sve iza toga – prirodu koja pati i koja na brze i teške promene jeftine proizvodnje nije bila sposobna da se pripremi, ali i stradanje ljudi, koji za svoj posao više plaćaju nego što dobijaju. Oni su često zlostavljani, iscrpljeni, radna sredina je manje nego prijatna, a rade tamo i deca.
Modni giganti veštački stvaraju osećaj potrebe za posedovanjem svakog novog, svežeg – modernog komada. Tako nas stavljaju u neprekidni lanac prekomerne potrošnje i mi na taj način nesvesno podržavamo sve iza toga – prirodu koja pati i koja na brze i teške promene jeftine proizvodnje nije bila sposobna da se pripremi, ali i stradanje ljudi, koji za svoj posao više plaćaju nego što dobijaju. Oni su često zlostavljani, iscrpljeni, radna sredina je manje nego prijatna, a rade tamo i deca.
Kada, gde i kako je nastao ovaj svojevrsni pokret?
– Ne znam tačan datum ili godinu nastanka ovog pokreta, ali čak ne znam da li je moguće utvrditi da li postoji, no okrutne promene u modnoj industriji su postale vidljive pre otprilike 20 godina. Tada je na scenu došao internet, nove tehnologije, marketinške metode i druge stvari koje predstavljaju dar sa neba i idealan način da se promoviše prodaju i time i povećanje njenog obima. Počeli smo veštački stvarati potražnju i odgovorili na nju brzom ponudom, koja je podstakla nastanak dalje potražnje. Začarani krug.
Šta je prema vama najbolji benefit upražnjavnja, odnosno praćenja zelene mode?
– Najveća korist je osećaj, radost, jer znam da nisam nikoga povredio. Jer ne zatvaram oči pred ljudima i vidim priču svakog proizvoda – ne samo onu koju nam proizvođač upakuje i ponudi u vidu lažne reklame. Ovaj životni stil znači ne misliti sebično i ispunjavati vlastite potrebe kvalitetno, ali bez ugrožavanja budućih generacija. Važno je da se zna šta uzrokuje kupovina određenih proizvoda – da li to znači podršku neadekvatno plaćenog rada, prskanje biljaka i zagađenje vazduha, razaranje zemlje, koja treba da se koristi za useve itd. To su sve teška pitanja i verovatno je najlakše iskorititi argument da promena mog kupovnog ponašanja neće uticati na nikog i ništa. Ali kada se za istu laž sakrijemo svi – svi zajedno se sakrivamo pred istinom i ne činimo ništa protiv prevare. Ako se ne protivimo – podržavamo.
Kada i gde ste prešli „na ti“ sa zelenom modom?
– Moje oči su se otvorile pre četiri godine kada sam imala četrnaest godina. Tada sam napustila Srbiju i otišala u srednju školu u Slovačku. Svakih nekoliko meseci su mi roditelji slali novac, od kojih sam morala da platim stan, troškove života (higijene, hrane) i račune. Ovde sam naučila da svpojim novcem upravljam pametnije i pošto se često dešavalo da za nove krpice nije ostajalo puno para, tražila sam alternativu tržnim centrima i robnim markama, čije stvari nisu bile trajne. Štedela sam za veće kupovine, a usput sam se pitala da li mi je stvarno sve to potrebno. Počela sam da kupujem u secondhand shopovima. Odličan je osećaj kada se u njima nađe nešto jedinstveno, kvalitetno i jeftino! To je uvek win win situacija. Morate biti samo strpljivi i znati gde da izgledate. Dodatna vrednost ovih prodavnica se ogleda u tome, što nije toliko štetna po okolinu. Međutim, „zeleni“ način života mi je oduvek bio blizak. Uvek sam bila velikim delom vegetarijanac (meso jedem retko i ako ga i jedem, uvek samo domaće, ali mi ne nedostaje). Kod kuće smo uvek sve lečili prirodnim preparatima i tradicionalno. Sopstvene horizonte sam proširila tada, kada sam počela da stojim na svojim nogama. Tada sam počela primećivati poreklo ne samo hrane, već i odeće, kozmetike, opreme za domaćinstvo i svega oko sebe. Pored toga, ne ograničavam se drastično u ničemu, nisam stručnjak za super zdrav način života i ne podržavam bilo kakve krajnosti. Ipak smo ljudi i dobro je ponašati se tako – ljudski.
Da li su Srbija, Vojvodina, Petrovac otvoreni i prijateljski prema modi zaštite živodne sredine? Da li možemo reći da da, ako mislimo na akciju, koju ste nedavno organizovali sa Ivanom Ilić?
– Mislim da je naša sredina i zemlja sa ovim konceptom još nije potpuno upoznata. Kao odličan primer može poslužiti Novi Sad, koji je pun butika sa jeftinom robom i vrlo lošim kvalitetom. Takođe, broj trgovačkih centara se samo povećava. Skeptični smo prema prirodnim stvarima i uglavnom negativno nastrojeni. To su stavovi, koje sam lično doživela, ali ne volim da stavljam sve u istu vreću, jer sigurno ima izuzetaka. Petrovac se ne razlikuje puno, ali postoje ljudi koji ne kupuju bez razmišljanja, već šiju stvari ili kupuju u secondhand shopovima, što predstavlja jedan od načina kako biti ekološki. Većina to čini nesvesno, a za svoje načine je često osuđivana od strane okoline. Imamo puno predrasuda i pred novim načinima zatvaramo oči i bojimo ih se. Ali ovaj „novi“ način održivijeg životnog stila je zapravo stari. Nov i neprihvatljiv bi trebao biti ovaj, sada normalan stil, koji promoviše konzumerizam i, pre svega, štetan način života. Zato, vratimo se starom načinu.
Događaj koji smo organizovali sa Ivanom 10. avgusta bio je fokusiran na promociju ove ideje. To je bila pilot-akcija ovog karaktera u našoj sredini. Želeli smo da pokažemo kako se stvari mogu menjati, i sve ovo smo spojili sa bazarom, na kojem smo prodavali krpice, koje nama lično više ne trebaju. Pridružili su nam se i drugi prodavači, uglavnom žene, koje su imale priliku da na ovaj način dodatno zarade. Prvenstveno, ovaj događaj je trebao biti informativan, tako da smo uključili i diskusiju o održivosti u okviru mode. Razgovarali smo o praktičnim načinima postupanja, brojevima i posledicama. Diskusija nije trajala predugo, a posećenost nije bila ogromna. Ali i pored toga je akcija bila relativno uspešna. Shvatili smo da je ova tema i dalje malo tabu i da se prema njom treba ophoditi pažljivo. Verujem da ćemo organizovanjem ovakvih događaja gajiti prihvatljiviji mentalitet otvoren za nove stvari. Neophodno je pričati o tome i organizovati akcije. Ne plašiti se. Imamo mogućnosti i prilike da to činimo.
Fotografije iz ovog teksta jesu iz arhive sagovornice i njoj pripadaju sva autorska prava.
Vladimíra Dorčová Valtnerová
Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.
Pridaj komentár & Dodaj komentar