Izabela Kisić: Potrebno je jačati nezavisnu kulturnu scenu

U manjim gradovima kultura se svodi na folklor i ceremonijalne svečanosti, spektakle i akademije, a mali alternativni prostori bore se za opstanak u izuzetno teškim finansijskim i političkim uslovima. Ovu su samo dva problema u moru izazova u oblasti kulture i umetnosti koje zadnjih decenija detektuje Helsinški odbor za ljudska prava, a koji je početkom ove godine izdao publikaciju „Za novu kulturnu politiku protiv dogmatizma“.

Na temu kulturne politike i stanju u kulturi u Srbiji, ali i o potencijalnihm rešenjima pričali smo sa Izabelom Kisić, izvršnom direktorkom Helsinškog odbora za ljudska prava.

U čemu je problem ili u čemu su ključni problemi sa kulturnom politikom Srbije, kada je Helsinški odbor za ljudska prava pre sada već tri godine izradio smernice za novu kulturnu politiku?

 Izabela Kisić:  Politika koja hijerarhizuje jednu kulturu u odnosu na drugu i ograničava kulturnu produkciju na etnos, deluje devastirajuće i za kulturno stvaralaštvo i za društvo. Takva je srpska politika i kulturna produkcija od polovine osamdesetih. Nacionalizam je sve razorio. Nema slobode izražavanja, u medijima, obrazovnim institucijama, na kulturnoj sceni u širem smislu. Iako univerziteti imaju formalno autonomiju, profesori biraju dekane na osnovu njihove bliskosti sa vladajućom partijom. Partokratija i nepotizam su uzeli maha u postavljanju ne samo direktora, već i čitavih uprava kulturnih institucija. Udar Srpske pravoslavne crkve na najosetljiviji, ali i najznačajniji, deo kulturnog sistema – obrazovanje se pojačava. Lep primer otpora tome pokazala je direktorka osnovne škole u Sečnju Olivera Marjanović. Ona je prva prosvetna radnica koja je Crkvi rekla ne. Država umesto da štiti prosvetnu radnicu pred bezakonjem klera, pravi saveze sa Crkvom.

Razgovarali smo po gradovima Srbije sa kulturnim delatnicima i lista problema s kojima se suočavaju je duga. Lokalne kulturne institucije su devastirane i ispražnjene od sadržaja i uglavnom bez sopstvene produkcije. U manjim gradovima kultura se svodi na folklor i ceremonijalne svečanosti, spektakle i akademije. Mali alternativni prostori bore se za opstanak u izuzetno teškim finansijskim i političkim uslovima. Lokalne institucije koje na moderan način razumeju kulturu i umetnost često nailaze na otpor centralnih vlasti. Ljudi su nam se žalili da čak i kad lokalna vlast pokaže razumevanje za neku savremenu inicijativu, Ministarstvo kulture spreči realizaciju. Osnovna svrha masovne produkcije i širokog plasmana i nametanje kiča, šunda, pornografije, spletki, senzacija… je da otupi građane i građanke i spreči svaki poriv za promenom. To je način da se manipuliše onima koji žive u siromaštvu i prekarnim uslovima.

Dobro, problem(i) su detektovani. A koja su rešenja?

 Izabela Kisić:  Neophodno je reagovati na svaki javni govor koji je mrzilački i nasilan na bilo koji način, odnosno na sve ono što bruatlizuje i dehumanizuje pojedinca i društvo. Pre svega, kada takav govor dolazi od institucija i moćnih ljudi. Oni su opasni jer podstiču ili direktno daju naloge bezimenim “vojnicima” na društvenim mrežama ili onima koji su spremni i da fizički napadnu.

Potrebno je jačati nezavisnu scenu i stvarati prostore u kojima je moguće slobodno stvaralaštvo i odakle će krenuti promena. Helsinški odbor već godinama radi sa umetnicima koji tematizuju najdublje probleme ovog društva. Sarađujemo sa autorima poput pisca Saše Ilića i reditelja Zlatka Pakovića, ali i mladim umetnicima i intelektualcima. Oko projekta “YU historija” okupili smo najznačajnije istoričare iz regiona i zemlje. Cilj tog poduhvata je ne samo da pomogne, pre svega mladima, u prevladavanju nametnute prošlosti, već da podstakne na konstruktivno i dublje promišljanje sopstvene budućnosti u okruženju u kom žive. To je ono što mi pokušavamo.

Urgentna je decentralizacija, odnosno spuštanje kulture na lokalni nivo i veće učešće građana u kulturnim projektima. To je pak teško izvodljivo ako nemamo političku i finansijsku decentralizaciju. Među prioritetima, izdvojila bih i prekograničnu saradnju delatnika u kulturi jer je to, između ostalog, važan doprinos boljim odnosima u regionu. Helsinški odbor uskoro počinje novi ciklus programa za mlade umetnike sa Kosova i iz Srbije kao i saradnju sa poznatom kosovskom rediteljkom Zanom Hoxha.

Da li je država uopšte zainteresovana da menja nešto…?

 Izabela Kisić:  Ministarka kulture Maja Gojković je nedavno u intervjuu suštinski potvrdila da će Ministarstvo nastaviti istim putem kao i do sada. Bez obzira na to, alternativa mora da se artikuliše kako bi uopšte jednog dana bila moguća promena. Smernice za novu kulturnu politiku, koje su i objavljene, namenjene su onima koji teže humanoj modernizaciji, koji se ne plaše globalizacije ili susretanja i mešanja kultura, koji ne uzmiču pred nacional-populizmom, koji se ne plaše Crkve…

Kakvo je stanje u kulturi i umetnosti, odnosno da li je interkulturalizam dobrodošao u malim lokalnim sredinama, napr. u Vojvodini – da li ste bili možda na terenu i u Bačkom Petrovcu ili Kovačici? I da li je interkulturalizam prepoznat od strane države – i zašto nije?

 Izabela Kisić:  Kovačica za Helsinški odbor ima poseban značaj. Više od decenije ona je bila mesto održavanja naših škola za srednjoškolce. Dolazili su učenici i predavači iz raznih delova Srbije i naravno da je Kovačica sa svojim umetničkim kolonijama i galerijama bila pravi izbor. Imali smo predavanja koja su vodila dinamičnim razgovorima o nacionalizmu, interkulturalnosti, slobodi, odgovornosti za rat… Bilo je rasprava među učenicima, između učenika i predavača, ali smo uvek insistirali na argumentima. Jedino takva debata ima smisla jer vodi zaključcima i napretku.

Da se vratim pitanju o interkulturalizmu. Državna politika, koja je u suštini etnonacionalistička, utemeljila je model segregativnog multikulturalizma. To znači da širom Srbije, imamo zajednice koje žive u istom gradu ili regionu, ali potpuno odvojene. Interkulturalizam je izbrisan i iz većinskog i iz manjinskih obrazovnih i kulturnih programa. Književnost može biti idealna spona između kultura, ali je problem što učenik koji uči školu na srpskom nema priliku da se upozna se prevodima drugih kultura s kojima živi u okruženju. Ne postoje institucionalni mehanizmi koji bi spajali mlade iz različitih nacionalnih zajednica. Dok god su etnokulturne granice čvrste i dok nema kulturne razmene među ljudima, nacionalizam će jačati. Zbog svega navedenog, mi smo pokrenuli i višejezični portal „Učionica za budućnost“ koji učenicima nudi sadržaje sa temama koji se tiču građana i građanki te pokazuju koliko su kulture isprepletane i šta je zajedničko svima nama koji živimo ovde.

Pod hitno mora da se promeni odnos prema jeziku kako bi se oslobodili kanali komunikacije. To znači olakšati učenje srpskog, kao službenog i nematernjeg jezika. Takođe, treba podsticati decu kojoj je maternji jezik srpski da uče jezik sredine u kojoj žive. Obilazeći Srbiju videli smo da postoji potreba za učenjem srpskog jezika, ali da nedostaju kvalifikovani predavači. Znači da država nije zainteresovana da obezbedi kvalitetnu nastavu. Neophodno je i ustavno izjednačiti upotrebu oba pisma. Ćirilica je fetišizirana, srpski autori su prinuđeni da svoja dela objavljuju na tom pismu.

Kao prilog unapređenju i/ili kultivisanju kulturne politike u Srbiji Helsinški odbor je priredio publikaciju „Za novu kulturnu politiku protiv dogmatizma“. Šta su glavne tačke ili zaključci/preporuke koje proizilaze iz ove knjige?

 Izabela Kisić:  Na neke od ključnih zaključaka i preporuka sam već ukazala. Međutim, one će se dalje razrađivati i dopunjavati u razgovorima sa kulturnim delatnicima, umetnicima, civilnim društvom. Javljali su nam se entuizijasti iz gradova Srbije da organizuju razgovore povodom knjige. I jedna od prvih debata biće početkom marta u Novom Sadu.