Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu Kultura drugačija

Laura Todoran: Bliska veza s domovinom

AUTORKA: Ana-Nikolina Ursulesku

Laura Todoran, rođena Novosađanka, danas je likovna umetnica s diplomom magistra vizuelnih umetnosti i radi u Ateljeima „Enake“ u Parizu. Kada sam htela da je intervjuišem, našla sam je u Mramorku, gde često boravi iako živi u megalopolisu kakav je Pariz.

„Sve vreme održavam blisku vezu sa svojom zemljom, s Novim Sadom, sa Mramorkom… Dolazim jednom ili dva puta godišnje. Istina je da tu duže ostajem, a to radim zbog dece jer su ona sada veoma blisko povezana sa Mramorkom. Prosto uživaju u slobodi ovde, na selu, u kontaktu sa životinjama… Možda ja ne bih ostala tako dugo, meni je drag i Novi Sad“, započinje Laura.

Poslušajte podkast sa Laurom Todoran na rumunskom

Ipak se češće vraća u Mramorak, odakle potiče Laurina majka, Doina. Vraća se u selo za koje se kaže da je nastalo 1818–1819. godine, iako su na istom ognjištu, za vreme turske vladavine, 1660. godine, monasi Pećke patrijaršije (turski: Ipek) pronašli i zabeležili u Katastigu selo pod imenom Mramorak. Ako prelistamo knjigu profesora doktora Mirčeta Marana „Rumuni iz Vojvodine“, naći ćemo da se na istom mestu, daleke 1358. godine, pominje naselje, samo pod drugim imenom: Berkeš.

Da se mi ipak pozabavimo današnjim naseljenim mestom. U Mramorku su početkom 19. veka kolonizovani Rumuni i Srbi, njih 1400. Kasnije su im se pridružile nemačke porodice. Zanimljivo je da su rumunski i srpski pravoslavci zajedno organizovali svoju parohiju, zajedno su podigli prvu crkvu, dok su njihova deca učila u zajedničkoj školi. Kao u svim rumunskim selima, kulturni život je započet na nagovor učitelja i nastavio je da se razvija pod njihovim nadzorom još dugo nakon završetka Drugog svetskog rata.

Pokušala sam da otkrijem kako je Laura Todoran organizovala svoj život tamo gde ju je sudbina odvela. To me je zanimalo pogotovo zato što je ona ovde pohađala školu na srpskom jeziku, a njena deca danas uče na francuskom. Suprug Olivije je Francuz koji je živeo u Bukureštu i tečno govori rumunski jezik.

Ja s decom govorim srpski. Možda za mene to i nije bila prirodna odluka, bar u početku, ali sam mislila da će deca teže naučiti srpski. Moj suprug Olivije i ja razgovaramo na rumunskom kako bi deca bila u kontaktu i s mojim maternjim jezikom. I drago mi je što oni razumeju. Olivije s decom govori francuski. A deca govore samo na francuskom. Čovek im se može obratiti na rumunskom ili srpskom, ali ako znaju da razume francuski, odgovoriće na francuskom.“

Budući da od malih nogu imaju priliku da uče uporedo dva jezika, deca pripadnika manjinskih naroda imaju tu prednost da asimiliraju znanja iz dva jezika, iz dve kulture.

„Mislim da mi je to mnogo pomoglo. Bila sam tako ponosna, posebno kada sam stigla u Francusku, i već sam govorila dva jezika! A morala sam da naučim i treći. Ponosila sam se time što znam jedan slovenski jezik. Jedina mana jeste to što mi se ponekad čini da više ne govorim dobro nijedan jezik, da brkam pojedine izraze. Mislim da sam izgubila sposobnost tačnog izražavanja na srpskom jeziku. Mogu da čitam, slušam, razumem, ali lepo izražavanje – to je nešto što sam očigledno izgubila tokom godina.“

Foto: Laura Todoran

Kada se mlada osoba nađe u drugom okruženju, u drugoj kulturi, moguće je da se prosto izgubi ili, u najboljem slučaju, da se nađe u velikom haosu. Kako i ne bi kada se dve kulture u kojima je odrasla moraju pomiriti s trećom, koju tek treba savladati.

Kada sam stigla u Francusku, učinilo mi se da su se dve kulture koje sam ‘ponela od kuće’ zbližile, stopile su se u kulturu sa istoka. I to zbližavanje dogodilo se kada sam upoznala kulturu zapadne Evrope, koja mi se činila potpuno drugačijom. Osećala sam da moram mnogo toga da naučim. Tokom godina, moj način razmišljanja nekako se promenio. Svom mentalitetu dodala sam još jedan mentalitet. Jeste, tokom godina sam se promenila. U početku, neke su stvari izgledale teške za asimilaciju, teško prihvatljive, a s druge strane, bilo je mnogo toga što je trebalo otkriti. U trenutku kada sam stigla u Francusku, naišla sam na drugi svet, svet o kome je trebalo tako mnogo da naučim! To me je obogatilo.“

U Laurinoj porodici umetnost se prenosi genima. Iako se u Doininoj porodici, u Mramorku, nisu profesionalno bavili muzikom, svi su odreda odlično pevali. S druge strane, Laurin otac, slikar Trajan Todoran, završio je Institut za likovnu umetnost „Nikolae Grigoresku“ u Bukureštu. Pitanje je ko je prvi primetio Laurin talenat: otac, učiteljice ili nastavnici?

Mislim da su moj talenat prvi otkrili roditelji, moj otac… nikad ih nisam pitala. Znam da su s velikom pažnjom sakupljali moje crteže i na poleđini bi napisali datum i sadržaj crteža… Već kroz taj njihov gest, shvatila sam da moji roditelji obraćaju pažnju na ono što radim, i to počev od moje četvrte godine, dakle, dok sam bila još jako mala. Imala sam i dve učiteljice, koje bi me zvale ‘moja mala umetnica’. Osećala sam njihovo divljenje i podršku.“

Foto: Laura Todoran na crkvi u Mramorku

Intuicija je veoma dragocen vodič

Da bi dete imalo samopouzdanje, potrebna mu je velika dugoročna podrška. A u trenutku kada je Laura morala da izabere svoj put, donela je odluku oslanjajući se na savete porodice i na nešto što joj je iznutra, iz srca, šaputalo da će tako ostvariti svoje snove.

„U sedmom razredu, kada je već trebalo da odlučim u kom pravcu da krenem, nije bilo mnogo mogućnosti. Shvatila sam da želim da idem u srednju umetničku školu za dizajn u Novom Sadu, ili na jezike – bilo je reči i o toj opciji. Kada sam shvatila da me i otac, koji je tada bio u Americi, podržava, nekako sam sama odlučila. Majka me je uvek podržavala, ali možda bi u tom trenutku htela za mene nešto drugo jer je razmišljala i o mojoj budućnosti. Šta bih mogla da radim kao umetnik? Razmišljala je kao svaki roditelj, i ja to razumem. U stvari, divim se našim roditeljima, koji su mene i moju sestru pustili da izaberemo te ‘umetničke vode’: ja sam odabrala likovnu umetnost, a sestra muziku.

To je bio znak da je mlađa sestra, Lucija, nasledila nešto od talenta Mramorčana. I tako se opredelila za Muzičku akademiju u Klužu (Rumunija). Ali mi pratimo Laurino putovanje kroz život, a sledeća stanica je Bukurešt.

„Onda sam ja izabrala Bukurešt. Umetnička škola u Novom Sadu bila je za mene jedno veoma lepo iskustvo u odnosu na osnovnu školu, u kojoj mi se nije dopadala atmosfera, nisam imala mnogo prijatelja, nisam baš dobro komunicirala s drugovima iz odeljenja. Kada sam stigla u srednju školu, to je za mene bio ulazak u drugi univerzum, u drugi svet. Tu je bilo učenika iz cele Vojvodine, pa i iz Srbije, ljudi sa istim interesovanjima, tako da sam se zaista snašla i dobro se osećala u tom okruženju. Bilo je to veoma dobro iskustvo. Mnogo sam naučila. I odlučila sam da ostanem u tim vodama. A postojala je i ta želja da napustim zemlju. Imala sam veliku želju da odem iz Srbije, da odem iz Novog Sada. Želela sam da odem u Rumuniju, tačnije u Bukurešt. Osetila sam veliku potrebu da stignem baš u Bukurešt. To je možda i zato što su moji roditelji tamo studirali. Jednostavno, kao da me je intuicija vukla da idem tamo.“

Laura je uverena da ju je ovdašnja škola dobro pripremila za život, a naročito za Akademiju likovnih umetnosti u Bukureštu.

„Već mi je Umetnička škola bila dobra priprema za to da se tamo lako integrišem. Mislim da je tome doprinela i strast s kojom sam otišla iz Novog Sada. Mislim da su me razlike na koje sam tamo naišla, razlike između Rumuna i Srba, između Rumuna iz Srbije i Rumuna iz Rumunije, sve te razlike su me prosto fascinirale, inspirisale… tako da mogu da kažem da mi je pređašnji život mnogo pomogao da više uživam u životu u Bukureštu.“

Iz ličnih razloga, nakon završetka studija, Laura je odlučila da ode u Pariz. Zanimljivo je kako je uspela da se dokaže u gradu gde je konkurencija ogromna.

„Moj umetnički put je bio dosta zamršen, osećam da tek sada dostižem neku vrstu umetničke zrelosti. U Francuskoj sam sedamnaest godina, a tek sada sam naučila neke suštinske stvari. No, svejedno, to je bio veoma bogat put, i to na nekoliko nivoa: lično stvaralaštvo, za koje kažem da sam sada u njemu dostigla zrelost, a s druge strane, profesionalno radim u radionici koja restaurira skulpture. To je veoma lep posao gde ponovo otkrivaš neka mesta za koje svi znamo, ali koje ja vidim iz potpuno druge perspektive. Na profesionalnom nivou, susret s restauratorskom radionicom Ateljei ‘Enake’ za mene je bio susret od ogromnog značaja. Vlasnici su Rumuni koji su se nastanili u Francuskoj, a ja sarađujem s njima već deset godina. Radila sam s njima na nekim prestižnim lokacijama: na Luvru (kažem ‘na Luvru’ jer obnavljamo skulpture na fasadi), na crkvi Svete Magdalene u Parizu, na Trgu Vandom, na Muzeju srednjovekovne umetnosti… Veoma je zanimljivo. Iskustvo je ogromno, ali ja i dalje učim, još se borim za svoju umetnost.“

A ova trajna Laurina borba rezultirala je izložbama, performansima i rezidencijama. Pričala nam je o najvažnijim od njih.

„Na ličnom umetničkom planu uspela sam da izlažem na različitim mestima, što mi je predstavljalo pravo zadovoljstvo. Uspela sam da izlažem na bijenalu u Isi le Mulino kod Pariza, zatim u dve pariske galerije, imala sam rezidencije u Parizu, Berlinu, Tuluzu, Strazburu, u Novom Sadu. Za sve treba konkurisati. Pobeda na konkursu donela mi je šansu da otvorim samostalnu izložbu u Gradskoj kući u Montereju, napravila sam umetničku instalaciju na muzičkom festivalu ‘Fet de Limier’, koji je veliki događaj u Lionu. Zapravo, učestvovala sam sa po jednom postavkom dve godine zaredom. Dakle, imala sam nekoliko učešća koja su mi donela pravo zadovoljstvo. Nadam se da moje putovanje tek počinje. Tako to osećam.“

Kreativnost treba da bude slobodna, iskrena, bujna, da teče…

Pitali smo da li iz sopstvenog iskustva može da nam kaže da li su konkurencija, ambicija i neosporni talenat sigurni pokretači kreativnosti.

„Nisam sigurna. Mislim da ideju konkurencije i ambicije moramo ostaviti po strani i pustiti da se kreativnost izrazi slobodno. Ne treba razmišljati o gotovom proizvodu. Mislim da sve to treba ostaviti po strani, i tek kada smo posao završili, da ambiciozno počnemo da promovišemo projekat, što nije uvek jednostavna stvar.“

Foto: Laura Todoran, Pentremont

Pitali smo Lauru kakvi su joj planovi za budućnost.

„Da, imam planove za budućnost. To što sam govorila da imam još dosta da učim, sada shvatam kao nešto pozitivno. Pokušavam da uživam u ovom svom putu jer osećam da se razvijam. Verujem da ću učiti do kraja, da ću uvek imati šta da naučim. I to mi se tako sviđa! Volim pomisao da sam u nekoj večitoj evoluciji. Plan za budućnost je sledeći: da budem kreativna, a pošto sam se malo odmorila u prošlosti, da radim i da ponovo počnem da izlažem, i to na mestima koja mi se sviđaju… To je to: da budem kreativna i da ta kreativnost bude iskrena, bujna, da teče kao energija.“

Pitali smo je može li da da neki savet onima koji žele da se okušaju u neizvesnim vodama umetnosti.

„Kada počnemo da stvaramo, budimo u čistoj kreaciji i ne razmišljajmo o tome šta postižemo tim stvaranjem. Pustimo da se stvaralaštvo odvija čistog, iskrenog srca, stvarajmo bez straha, bez straha od greške, bez straha od promašaja… To je sve deo puta, i ako idemo bez straha, učimo tri puta brže. Čak i iz određenih grešaka može nastati umetničko delo.“

Laura sebe smatra srećnom što je stigla u Francusku. Ona zna da je u zapadnoj Evropi vizuelnim umetnicima lakše, da ima mnogo više šansi da umetnik nađe posao ili učestvuje u projektima. I na kraju, ali ne i najmanje važno…

Intuicija je od velike pomoći i veoma je dragocen vodič. I u stvaranju, ali i kao putokaz ka mogućnostima koje se otvaraju u budućnosti. Moramo slušati svoju intuiciju. Ako smo u stanju da je čujemo…

Laura je ostala ona ista iskrena, skromna i fina devojčica kakva je bila. Povremeno se vraća kući da vidi ulice gde je odrasla. A one, prostrane i sunčane banatske ulice, s poštovanjem pozdravljaju ovu srnooku damu, koju su nekada poznavale, a danas baš i ne: kreativnost i inspiracija, dve stvari koje je karakterišu, sada se kotrljaju drugim ulicama, tamo daleko, preko sedam mora i sedam gora. Baš daleko.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

About the author

Storyteller

Storyteller je online platforma koja promoviše digitalni transmedijalni storytelling u novinarstvu. Upotrebljavajući nekoliko medijskih formata – od klasičnih pisanih reči, fotografija, infografike, kratkih audio i video zapisa i ostalih online alatki – Storyteller donosi reportaže koje predstavljaju ljude i događaje u autentičnom okruženju pokazujući život iz pravog ugla u pravom svetlu. Storyteller je upisom u Registar medija pod registarskim brojem IN000698 postao i zvanični onlajn medij koji svoje medijske usluge pruža dvojjezički: slovački i srpski.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST “Na ivici”

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller