Search and Hit Enter

Lice društva slikano manjinskim amaterskim pozorištem

“Bez karaktera, šta god da radimo, naša umetnička dela će uvek biti osrednja, hrabrost je uvek prvi uslov estetike.”

(Gistav Flober)


Samoobrazovanje

Odlažem ovaj tekst. U tom odlaganju krije se izvesna multidimenzionalnost. To, što uglavnom nemam za koga da pišem, ne spada u ovu multidimenzionalnost odlaganja, to je pitanje kulture nečitanja (tj., ako bi se sa njime ušunjala efektna provokativna fotografija, možda će se neko kraj njega i zadržati, a bez toga će pak biti inertno, momentalno “odrolan”). Ali to, zaista, za mene nije ono najgore!

Tekst govori o oblikovanju društva pozorištem. Za mene, pisanje o pozorištu je privatna stvar, osećajna i delikatna, skoro ikonoboračka, i pitanje je nekog permanentnog samoobrazovanja. Jer, ako se makar i uzgredno okrenem za sobom, mogu zaključiti da je ono što me je prikazivalo, dublje dotaklo, činilo smislenom , učilo odvažnošću i građanskom ukusu i približavalo ka intelektualnom uzemljenju, bilo odrastanje uz pozorište, kraj pozorišta i sa glumcima. Ovo čuvam kao jednu od najvećih životnih dragocenosti.

Konačno, ceo svet je pozornica i život se igra kao melodrama. Naravno, to je u domenu samoobrazovanja, što je nezanemarljivo u celoj stvari. To je, naravno, individualna obaveza, premda pozorište, za individualca koji je rezonovan raditi na sebi, nudi kodeks ponašanja i razmišljanja, otkrivanja lepote. Etika i estetika, konačno, pripadaju jedna drugoj.

Dozvoliću sebi da parafraziram, Dž. B. Šo je ovako prvobitno definisao emancipaciju, koja je trebalo da bude prepuštena ženama, pa bih rekla da je pozorište prilično važna stvar da bi bila prepuštena društvu, neoliberalno-kapitalističkom društvu. Post-tranzicionalnom i večno transformatorskom.

U celoj ovoj delikatnoj stvari mi nedostaje punovažni analitički nespokoj, k tome i neiluzivan uticaj ljudske situacije, i treće, zatim, najviše me prati patnja. Patnja nad riđom, koja je zahvatila nezamišljanje u suštinu, u neke podvodne tokove našeg društva. Društvo „ima lice, ali ne i obraz“, ovakva teza je, svojevremeno, rezonovala pri definisanju fejsbukomanije. Hajde da to parafraziramo!

Društvo nema lice… Tako ću to reći, paronomazijom, naime je, većinom, bezlična. Patnja je nužna. Bez nje nećemo nikud krenuti. To je stvar koja nas određuje… Ali, kao zver dekadentnog, pljačkaškog (kvazi) „burazerskog“ kapitalizma, da se naučimo samoobrazovati i dospeti do renesanse postepenog otkrivanja, konstantnim razmišljanjima i naivnosti hrabrosti.

A sada, već ionako nemamo vremena da se zamislimo, sanjamo, naivno kušamo postepenost otkrivanja stvari i letimo ka zvezdama… Sve je eksplicitno i tvrdo instantno. Decenijama zaprašivano prostotama, društvo se prikazuje u najgorem izdanju. Vlada kakistokratija, groteskno je u konfliktu sa subliminalnim. Kraljuju klevete i nonsens dekadentnih Microsoft kauboja.

Pojeftinili smo i usitnili se! Trudimo se pronaći sebe. Otkopati blato i videti obrise građanske ljubaznosti, građanske prikladnosti i intelektualne kritičke mase, masovnog odricanja inteligencije, koja je pokorna i krotka. Da li je dovoljna osrednjost? Nečekanje na Godoa? Da li je dovoljan zlatokopački senzibilitet? Da li su dovoljni načini nedostojni čoveka i inflacija okrutnih i bez snova? Kulturna kontaminacija u komunikaciji. Ako da, onda ne kukajte što vaspitavamo neintelektualno nekritičke estradno nezahtevne gledaoce. Bez usuđivanja, a po potrebi i osuđivanja! Gledaoce prostote. Gledaoce hleba i igara! Dobro je bilo! Već su kukali, pa više neće?!

Pozorište je rezultat graničnih situacija

A. Žari: Kralj Ibi, 1989, režija: Ivan Hansman Jesenski

Granična situacija među životom i smrću je oduvek probni kamen dobre književnosti. Hemingvej je, na kraju krajeva, tvrdio, da je najidealnija situacija kada se radi o nasilnoj ili tragičnoj smrti. Svi pisci to znaju, a ipak se malo kome posreći da odsedne na ovoj granici. Proživeti na njoj ceo život čini se, na prvi pogled, kao nešto nepodnošljivo.

Veliki umetnik pak zna da ta granica sublimira, da je sakrivena u svakom, i onom najobičnijem doživljaju, tako da, hteli to ili ne, živimo, ustvari, na njoj, i samo kukavice i glupani pred time zatvaraju oči.“ (Ljubomir Feldek)

Pozorište je to uspelo u onim najtežim vremenima. Pozorište ne leči, ne može menjati svet, ne vraća sasvim dostojanstvo, ne služi za zabavu, ali je ipak i ono nešto što omogućava bolje razumevanje sveta u kojem živimo… Specifični je element, neka vrsta subverzivne aktivnosti. Kada je potrebno. Proživljavamo zaista graničnu situaciju!

I želela bih da grešim kada kažem da osećam neki manjak predstava koje bi nudile, kao što kažem, razumevanje života ili neku vrstu revolta. Malo je inscenacija koje bi karikaturno „našminkale“ društvo. Zašto onako dozirano, stilski i nestašno ne dopreti do politički angažovanog pozorišta?! Koje u svom štitu ima podsmeh ideološki ofarbanog društva. Manipulacije u društvu i građanstvu. Da misao i pobuna budu prvorazredne, a u drugom planu su neisključivi, estetski kanoni.

Bili su hrabri i jake šamare društvu krajem 20. veka dala su trojica pozorišnih zmajeva – režiseri Tomaš Hriešik-Maško, Ljuboslav Majera i Ivan Hansman. Izrekli su svoje stavove, za njima nepokolebljivo stajali i trudili se da ih kroz predstave propovedaju i drugima. Dve inscenacije bile su napravljene iz revolta, sličnih poetika i ambijentalnog, crno-belog ilustrovanja, minimalističke scenografije i ukusne ekspresije. Radi se o dvema inscenacijama: „Kralj Ibi“ Alfreda Žarija (1989.) u režiji Ivana Hansmana, i Aristofanova „Lisistrata“ (1993.) u režiji Ljuboslava Majere.

Obe predstave imale su u štitu neiluzivno uticanje ljudske situacije, i bile su u pravo vreme, na pravom mestu! Prikazivale su direktne poroke i probleme društva – radilo se o pokretljivom dobu pre raspada Jugoslavije, o nasilnoj mobilizaciji u građanskom ratu na ex-Yu prostorima i bile su usmerene protiv ponašanja vladajuće elite. Sećate li ih se?

Ibi je debeo, nečastan, glup, nekompetentan, pohlepan, okrutan i zao. Uprkos tome, ili, pre, zbog toga, ova karikatura političara sa vrha će se u fiktivnom poljskom kraljevstvu dočepati moći, krašće, ješće i uništiće sve što može. Apsurdno komična priča evocira i pitanje: šta će uspeti da zaustavi nezasitu ljudsku čežnju za moći i imetkom? I da li bi je uspelo nešto zaustaviti kod pojedinaca bez spone ka moralnim vrednostima?

Parodija francuskog pisca recesije, Alfreda Žarija, na klasične pozorišne komade izazvala je skandal u Parizu već krajem 19. veka, ali je na kraju postala ključni tekst za novonastajuće umetničke pokrete. Tata Ibi, alijas Miroslav Babiak, bio je direktni udar na kult ličnosti Miloševića. Istorijske su njegove smele improvizacije, koje je dopisao a zatim izustio automontaži, u primeru tipa:

“Autono máš? Mám! Tak čo ideš pešo?” („Imaš auto? Imam! Pa, zašto onda ideš peške?“)Bila je to direktna aluzija na krah savremenog vojvođanskog „autonomaštva“. Na kraju krajeva, za rimejk „Kralja Ibija“ se Miroslav Babiak odvažio zajedno sa režiserom Janom Čanjijem – bio je to naročiti događaj prilikom proslave 150 godina pozorišta u Petrovcu 2016. godine.


150 godina pozorišta u Petrovcu 2016. godine / Foto: FB stranica 150 rokov divadla v Petrovci

Režiser Majera je, zloslutne 1993. godine, u periodu mobilizacije, bez slučajnosti izabrao antičku komediju „Lisistrata“, čija fabula je korespondirala sa teškom realnošću. Kratka fabula:

Atina, 411. godina p. n. e.

20 dugih godina besni okrutni građanski rat između dva najveća grčka grada-države: Atine i Sparte. Krvavi masakri, silovanja, gladovanja i epidemije uništavaju ljude i državu. Više se niko ne seća zašto je rat započeo, niko ne zna zašto bi trebalo da se nastavi, a mir je u nedogledu. Za muškarce je rat posato smisao života. Zato se žene odluče osigurati mir. Lisistrata spaja atinske i spartanske žene koje se zajedno zaklinju da će se odupreti svim seksualnim aktivnostima dok njihovi muškarci ne sklope mir. Od ove činjenične radnje se kasnije razvija cela serija komičnih peripetija: Da li će žene uspeti da ispune svoje obećanje? Kako će se sa time izjednačiti muškarci? Da li će sklopiti mir, ili su za njih rat i bitke važnije od seksa i razmnožavanja?

Jakim pacifistički i humanistički orijentisanim pozorišnim inscenacijama dragocenih režiserskih ličnosti – Ljuboslava Majere i Ivana Hansmana, vraćaćemo se i zbog njihove odvažnosti. Bili su to istinski, prekretački pozorišni događaji, koji su budili život! Vraćali su nam dostojanstvo? Valjda, da, ne da se to pogrešiti!

Od tih vremena prošlo je tačno tri decenije! Postali smo loši ljudi u teškim vremenima, ili je naše siromaštvo oglođalo naše dostojanstvo, zahvaljujući čemu smo postali smireno tolerantni prema nasilju i nepravdi?

„Tamo gde je politika iznad života, gde je moć iznad sveopšteg interesa a manipulacija i razne vrste iskorištavanja su postali put i životni stil, nemoguće je govoriti o nekom dostojanstvu, bar ne o onom, koje političari pružaju ili vraćaju.  Dostojanstvo je, isto kao časnost, moral, samosvest, usađeno u ličnosti pojedinaca, ili ga nema.“ (Filip David)

Bezgraničnost ipak vlada u kulturi i zato treba sebi dozvoliti da, pozvaću se na Rufusa „ne želeti samo o plitkom bolu svirati“ u periodu „obavezne radosti“.

(Tekst je posvećen životnom jubileju Miroslava Babiaka i 30. godišnjici znamenite inscenacije „Kralj Ibi“ pozorišta „VHV“, Petrovac.)


Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Statvovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva.  


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.