„Žele da žene rode decu, da ima više preduzetnica, da se žene bore, a nemamo nikakva prava.“ Ovo su reči Andree Murtinove, vlasnice prodavnice zdrave hrane „Bio Aronija“ u Bačkom Petrovcu. Ona je nedavno postala majka trećeg deteta. Ovaj divan status država je „nagradila“ nejednakom pozicijom pred zakonom. 

„Za sedam godina od kako sam preduzetnica, imala sam dve žene na trudničkom bolovanju. Dobijala sam od države povraćaj – pun iznos uplate i poreza.  A za sebe dobijam samo povraćaj pola plate, a poreze plaćam sama,“ kaže Murtinova. 

Zakon drugačije tretira žene koje su zaposlene kod drugog i one koje su zaposlene kod sebe, odnosno preduzetnice.  Ni poljoprivrednice nisu u ravnopravnom položaju u odnosu na one koje rade kod poslodavca, objašnjava  urednica roditeljskog portala „Bebac“ Jasmina Mihnjak . 

„Poljoprivredne osiguranice sada imaju neka prava kada je u pitanju porodiljsko bolovanje i bolovanje radi nege deteta ali su iznosi zanemarljivo i nedostojanstveno mali, a one se ni blizu ne tretiraju kao žene koje su u radnom odnosu kod poslodavca,“ navodi ona. 

Na žalost,  izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ovoj grupi majki se nije izašlo u susret, objašnjava  predsednica Sekcije za razvoj ženskog biznis liderstva Unije poslodavaca Vojvodine Marija Srdić . 

„Zakon, i pored uvedenih izmena i dopuna, kao i drugi propisi (Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Zakon o zdravstvenom osiguranju) koji dovode majke preduzetnice u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene majke i dalje krše Konvenciju o zaštiti materinstva i predstavljaju jedan oblik diskriminacije,“ navodi ona.

Manje para i bez doprinosa 

Mihnjak se slaže da je zakon diskriminišući i da se nepravedno odnosi prema svim preduzetnicama, poljoprivrednim osiguranicama i svim ženama koje umesto na naknadu zarade imaju pravo na tzv. ostale naknade po osnovu rođenja deteta. 

„Ispada i prema nazivu, a i odnosu nadležnih, da država zapravo njima udeljuje neku pomoć zato što su dobile dete, umesto zakonske brige o zaštiti majčinstva koju one svojim radom svakako zaslužuju,“ navodi naša sagovornica. 

Marija Srdić objašnjava da trudnica-preduzetnica za vreme privremene sprečenosti za rad usled bolesti ili komplikacija u vezi sa trudnoćom, ukoliko se odluči za nastavak poslovanja svoje preduzetničke agencije ili radnje, dobija samo 50% naknade od države za „trudničko“ bolovanje. Ona objašnjava i kako se obračunavaju preduzetnička primanja za majke.  

„Ostale naknade po osnovu rođenja i nege deteta i posebne nege deteta se obračunavaju tako što se njena bruto osnovica zarade ostvarene u prethodnih 18 meseci deli sa 1,5. Na primer, ako je zarađivala 60.000 dinara, sada će biti kažnjena sa umanjenjem od 20.000 dinara,“ obrazlaže Srdić.

Zato, ukoliko preduzetnica nakon porodiljskog ponovo ostane trudna,  trudničku nadoknadu slabo da može da očekuje. Preduzetnice od ove umanjene sume moraju same sebi da uplaćuju doprinose ukoliko  žele da im tokom bolovanja ide staž. Međutim, tu se problemi ne završavaju.

„Što sam sebi uplatila platu, to mi vraćaju, ali polovinu i to kasni. Ja sam u novembru otišla na trudničko, u februaru sam se porodila. Mislim da sam dobila dve ipo plate, tj. dve polovine i jednu četvrtinu,“ navodi  Andrea Murtinova .

Bez prava na bolovanje 

Kada preduzetnice odu na porodiljsko odusustvo, one imaju dve opcije, ili da angažuju poslovođu, ili ako to nisu u mogućnosoti da urade,  opcija „B“ je da „zamrznu“ poslovanje. Srećom u Kovačici postoji nekoliko apoteka, a  Olina Dudašova Petrovičova  imala je prostora da njena firma posluje i bez nje, pa oko 6.000 stanovnika Kovačice nije ostalo bez pristupa lekovima.  

„Imamo pacijente koji su godinama navikli da dolaze kod nas. Bilo bi svakako katastrofa da nije bilo te mogućnosti,“ navodi naša sagovornica. 

Dakle, ako preduzetnica zatrudni, a nema zaposlenih, ona mora ili da zatvori firmu ili da angažuje poslovođu za koga će plaćati doprinose. Kako firme sa jednim radnikom uglavnom posluju i sa malim obrtom novca, a preduzetnice dobijaju manje nego mame sa ugovorom o radu, i veći deo tih sredstava opet vraćaju državi kroz uplatu doprinosa na svoje ime, i nakon čuvenog pitanja „odakle“, dolazi se do zaključka da mame preduzetnice nemaju prava da budu trudne. 

„Ja nisam u mogućnosti da zatvorim. Vraćam se, nemam prava. Imam trgovinsku radnju koja mora stalno da radi, a puno je da plaćam dve radnice i sebi poreze. Moram da se vratim na posao,“ kaže vlasnica Bio Aronije koja je pre četiri meseca po treći put postala majka.  Za treće dete, zaposlene majke u Srbiji imaju prava odsustva dve godine, ali ne i Murtinova.   

Slobodno vreme – HA HA!

Iako preduzetnici kako bi njihova firma napredovala, moraju da rade i više nego prosečan zaposleni, žene rade uglavnom više od muškaraca jer se na njihov dnevni red stavljaju i neplaćeni poslovi kod kuće. Dodajte i decu na to i vremena za spavanje mama preduzetnica  na selu izgleda ima samo u mašti.

Andrea Murtinova se nakon pitanja o tome šta radi u slobodno vreme prvo slatko nasmejala, jer je za nju dokolica luksuz. Kada se ukaže prilika, ona prošeta sa decom. 

„Dogovorila sam sa suprugom, da kad on dođe, da negde odem pola sata samo da smirim misli. To bih svakom preporučila. Mada i on sad radi do kasno,“ navela je ona. 

Šetnje sa mališanima praktikuje i Olina Dudašova Petrovičeva kojoj je takođe pominjanje slobodnog  vremena bio povod za smeh. Ona pored posla majke i preduzetnice trenutno pohađa i doktorske studije. 

„Nemate sad vremena da nekom hobiju na primer posvetite sat vremena dnevno. Nemam to vreme. Uglavnom se to svodi na posao, kućne poslovi i različite aktivnosti sa decom. Nema slobodnog vremena dok su oni mali. Ipak mi smo im potrebni i fizički i logistički i emotivno da podržimo sve,“ navodi naša sagovornica. 

Sa druge strane,  Tatiana Miškovicova  osnovala je firmu kako bi mogla da organizuje vreme kako njoj odgovara.

„Trudim se da kad hoću da imam slobodno vreme, da ga napravim sebi. To zavisi od toga i kakve finansijske potrebe imam. Kad ne mogu, kada sin ima temperaturu, ja napravim slobodno vreme da budem sa njim,“ navodi ova vlasnica Tulip Caffee House-a u Gložanu.

Jasmina Mihnjak sa portala Bebac objašnjava da je na selu identično kao i u gradu i da sve zavisi od načina na koji roditelji dele svoje obaveze. Ipak, u odnosu na grad, na selima dominira jasnija podela poslova što ne mora nužno da bude loše: muškarci se bave fizičkim poslovima, dok su žene više uz kuću i decu. 

„Međutim, patrijahalni model u samom domu i dalje je prisutan, muškarci su vredni radnici dok se ne vidi sve ono što radi žena na selu, a radi puno i uglavnom nije plaćena niti vrednovana za svoj rad,“ navodi Mihnjak.  

Prema Republičkom zavodu za statisitku, žene provedu u proseku četiri ipo sata dnevno u neplaćenom poslu u toku radnog dana. Naravno,  ne izdvaja svaka žena svaki dan isto vremena za kućne poslove, već sve zavisi od različitih faktora, poput na primer, kao što smo naveli, podele rada među partnerima. Valja skrenuti pažnju i na to da muškarci u neplaćenim poslovima u toku radnog dana u proseku provedu dva ipo sata manje. 

Najviše vremena u neplaćenom poslu provedu žene koje ne žive u gradskim sredinama, a to je oko pet sati dnevno.  Žene u gradu statistički imaju za pola sata manje posla.  

Definitivno najviše vremena u neplaćenom radu provode majke čije je najmlađe dete staro do šest godina, što je oko osam sati dnevno, dakle puno radno vreme. Žene koje imaju najmlađe dete starosti od 7 do 17 godina provedu oko šest sati u „nevidljivom“ poslu. S druge strane, tate izdvajaju od dva do tri sata dnevno na „neprimećen“ rad. 

Na selu ipak bolje

Novinari često vole da kritikuju, mrače i stalno ukazuju probleme, što im je na neki način i zadatak. Da ipak nije sve tako crno i da je život na selu bolj,i složile su se sve tri preduzetnice, sagovornice Storyteller-a. 

Andrea Murtinova pretpostavlja da kada bi otišla u grad, ne bi bila preduzetnica, jer bi imala drugih opcija za zaposlenje. Nikada nije razmišljala da ode u grad.

„Svi se znamo. Bezbednije je. Nije gužva. Fin komšiluk. Ljudi su fini. Ne mogu sebe da zamislim u gradu. Tamo se komšije jedva pozdravljaju. Saobraćaj je slabiji ovde,“ navela je Murtinova.  

Tatiana Miškovicova se slaže da je u selu bezbednije i bolje za decu. Smatra da ne bi imala nešto mnogo slobodnijeg vremena kada bi bila zatvorena u stanu.

„U gradu nema toliko opcija da ja svoje slobodno vreme utrošim sa decom kvalitetno. Ovako deca mogu da se razvijaju u prirodi. Napolju smo. Moj mali na primer zna sva drveća okolo kako se zovu,“  navela je ova preduzetnica. 

Da je za decu bolje na selu slaže se i Olinka Dudašova Petrovičova koja se sa suprugom iz Beograda vratila u Kovačicu. 

„U gradu je možda bolje za decu kad porastu zbog više vanškolske aktivnosti. Dosta smo zadovoljni i ovime što imamo tu. U gradu je bolji izbor škola. Što se tiče detinjstva do sedam godina,  tu je selo neprevaziđeno. U gradu bi bili sami, i ne bi imao ko da  pričuva decu,“ dodaje ova apotekarka.  

Takvo razmišljanje  deli i novi talas preduzetnica koje su odlučile da se vrate na selo o kojima govori Marija Srdić.  Prošle godine u etno selu Gostoljublje (kod Mionice) na panelu  „Žene u selima Srbije: (ne)vidljivi uspeh“  govorile su preduzetnice koje su se upravo odlučile za ovaj korak. Ono što im je zajedničko je da su u većini poduhvata reč o mladim ženama koje su došle ili se vratile na selo da tamo iskoriste svoje visoko obrazovanje na svom porodičnom imanju kako bi došle do ekonomske stabilnosti.

„Reč je, vrlo često, o odluci da se promeni životni stil, da se svojoj deci i porodici omogući kontakt sa prirodom, zdravije okruženje, drugačiji ritam svakodnevnog života. Ove žene pokreću inicijative i okupljaju druge žene, a neretko i muškarce, u selima Srbije. Jer, ništa ne uspeva kao uspeh,“  navodi Srdić i dodaje da treba vršiti pritisak na institucije da podstiču one žene koje pomeraju granice i ruše stereotipe.