Search and Hit Enter

Mariana Valtner iz Maglića trči, jer joj prija

T rčanje može da predstavlja jedan vid rekreativne aktivnosti ili delotvorni antistres program. Za mnoge ono znači zdrav životni stil i neizostavan deo svakodnevnice, kao što je to u slučaju Mariane Valtner (1985) iz Maglića, koja o sebi kaže da je majka i domaćica. Inače je diplomirana grafička inženjerka i dizajnerka i žena, koju sa godinama priroda sve više i više vuče i privlači ka sebi. Trčanje je deo njene prirode.

– Tačno se sećam trenutka, kada sam odlučila da krenem da trčim, – rečima oslikava svoju sliku Mariana.

– To je bilo u drugom razredu gimnazije, kad sam osetila potrebu da se bavim fizičkom aktivnošću, jer sam tada i počela da se hranim sve više prirodnom hranom i to je nekako išlo jedno uz drugo. Pošto sam živela u malom selu, gde nije bilo ni teretane ni grupnih sportova, nekako mi je trčanje bilo najjednostavnije a i kao srednoškolki najjeftinije, pošto nije zahtevalo nikakvo finansijsko ulaganje. Krenula sam da trčim oko celog sela, što je bilo oko 4 km i videla sam da mi ta dužina prija i vremenski i fizički. Od prvog dana mi trčanje nikada nije bio napor, odnosno nikada sebi nisam davala naporne treninge, nego takve u kojima ću jednostavno da uživam. Trčanje mi je pružalo odličan osećaj, koji ću tek kasnije više razumeti i koristiti ga.

Male razdaljine u trčanju treba povećavati postepeno.

KAKO IZGLEDA VAŠ TRENING, ILI VREME KADA TRČITE?

– Trudim se da trčim kad god to mogu. Ponekad dva puta nedeljno, ponekad pet puta. Sve zavisi od porodičnog tempa i rasporeda. Između trčanja volim da praktikujem jogu što mi upotpunjuje trening, jer odmorim i istegnem mišiće.

LOKALNI STANOVNICI VAS ZNAJU I PO TOME, DA STE TRČALI SA DETETOM U KOLICIMA – NE SAMO PO SELU, VEĆ I NA MARATONU U BAČKOM PETROVCU…

– Najduža pauza u trčanju mi je bila kad sam prvi put ostala u drugom stanju. Nisam trčala više od godinu dana. Posle porođaja sam postepeno vraćala fizičku snagu tako što sam sa sinom šetala kolicima po selu. Tada sam se i na petrovački maraton prijavila i prošetala ga sa bebom u nosiljci. Kada sam osetila da mi je brzo hodanje vratilo snagu i kondiciju, probala sam da potrčim. Sinu se to svidelo a ja sam videla da mogu na taj način da se vratim trčanju bez toga da moram da tražim od nekoga da mi pričuva dete. Najsmešnija reakcija je bila kada je jedan čovek počeo da trči za mnom i da me pita da li se nešto desilo i da li trebam pomoć pošto trčim sa bebom. Kada je prošlo par meseci od treninga sa kolicima, predložila sam suprugu da idemo porodično da podržimo maraton u Sremskoj Kamenici koji pomaže deci bez staratelja. Tada smo osvojili i prve medalje za učešće. Posle toga smo išli na petrovački maraton gde smo istrčali 4 km kao prvi. Na cilju im nije baš bilo jasno odkud je žena sa kolicima stigla na cilj. Od tada, kad god sam dobila bilo kakav komentar što trčim sa bebom u kolicima, samo sam im vikala da smo osvojili već dve medalje. I tako sam postala poznata kao „ona što trči sa kolicima“, jer mi se dešavalo da me ljudi sretnu i prepoznaju i sad je to postalo svima simpatično. Na taj način da sam razbila led budućim majkama koje hoće da trče sa kolicima, pošto smo svi videli na TV-u da je u gradovima i u drugim državama to redovna pojava. Ovo je po meni dosta bitno, jer se majke posle porođaja znaju osećati izolovano i nekako im se sve vrti oko beba. Ja sam sebi odredila da će trčanje biti moj „izduvni ventil“ od svih bebećih stvari i videla sam da radi, jer osećaj posle istrčanog treninga je bio sve bolji i bolji.

Nalet pozitivnog osećaja posle trčanja je fantastičan.

NA KOJIM MARATONIMA STE JOŠ TRČALI A KOJE BI VOLELI DA ISTRČITE?

– Trčim već više od 15 godina, ali uvek isto: rekreativno. Ali od trenutka kad sam postala majka shvatila sam koju snagu naše telo poseduje, pa sam osetila potrebu da pomeram svoje granice i tu se javila želja da istrčim maraton. Najpre sam nekoliko puta bila na fruškogorskom maratonu čisto da osetim pod nogama tu kilometražu, ali to je bio sasvim drugačiji doživljaj. Za sada svake godine učestvujem na petrovačkom maratonu, ali velika želja mi je do kraja godine istrčati novosadski polumaraton a onda svake godine redovno pratiti trke na kojima bih mogla da učestvujem. Ali od nedavno mi se javila još jedna velika želja a to je da učestvujem na trci po planinama. Za sada mi je najprimamljivija Stara Planina.

Od prvog dana trčanje mi nije predstavljalo napor, odnosno nikada nisam sebi davala naporne treninge, nego takve, u kojima ću jednostavno uživati. Ono mi je pružalo odličan osećaj, koji ću tek kasnije više razumeti i koristiti ga.

ŠTA TRČANJE ZNAČI ZA VAS? ŠTA ONO DONOSI, DA LI VAM NEŠTO ODNOSI…?

– Trčim, jer mi pre svega prija. Dobro se osećam za vreme trčanja i posle trčanja. Svaki put kad obujem patike počinje novi proces, trudim se da mozak totalno isključim, da osluškujem svoje telo, da ubrzam, da produžim. Uvek postoji onaj deo ,kad je teško, ali to je najviše borba mozga i tela ko će prvi da popusti. Zato bih stvarno volela da doživim te dugačke staze, da osetim taj korak iza maksimuma koje telo može da podnese. Trčanje mi donosi balans kad imam ponekad težak dan, pa čak i kad se osećam fizički iscrpljeno ipak istrčim i to mi da još više snage. Za mene je neopisiv osećaj kada pred kraj staze, u poslednjih 100 metara, dam makismum od sebe i iscedim poslednji atom snage. Kad stanem i krenem da se istežem, nalet pozitivnog osećaja je fantastičan.

DA LI STE ČLANICA NEKE TRKAČKE ASOCIJACIJE ILI UDRUŽENJA?

– Ove godine sam bila na korak od sertifikovanog trenera trčanja, ali sam u poslednjem trenutku odlučila da još nije vreme jer ne bih mogla tome da se u potpunosti posvetim zbog male dece. Biće mesta za tako nešto kasnije. Za sada mi puno pomaže sa savetima oko treniranja moja imenjakinja Mariana Čegar, koja drži zajedno sa svojim mužem atletski klub Čegar running i oni su vrlo aktivni u učestvovanju (ali i u osvajanju medalja) svih maratona u državi i susednim zemljama. Ali od nedavno sam krenula da pratim rad Irene Pavlović i stranicu Skyrunning Serbia, jer imam veliku želju da bar jednom godišnje posetim ovakav događaj.

Mariana Valtner voli fizičke aktivnosti.

DA LI BI TREBALO VIŠE DA TRČIMO…?

– Meni je strašno kad pomislim da postoje ljudi kojima je način života tako uređen da apsolutno nemaju potrebe da potrče. Ljudima je počeo taj vid aktivnosti da bude potpuno stran, zadihaju se kad malo potrče, osete bol i odmah to povežu sa negativnim osećanjem i brzo odustaju. Da, mislim da svi treba više da trče, ali ne na pokretnim trakama već napolju, sa decom, životinjama, u prirodi. Ako bi neko i želeo da krene sa trčanjem kao redovnom aktivnošću, neka krene polako sa zagrevanjem, pa onda sa malim razdaljinama koje će po potrebi povećavati. Sada postoji puno aplikacija koje mogu da vam olakšaju treniranje i da pratite napredak, ali ja sam više za slobodno trčanje i osluškivanje svog tela. Volela bih kada bi lokalno postojala grupa ljudi koja ne mora zajedno da trči, ali koja deli istu strast prema trčanju i koja bar povremeno istrči neku dužu stazu zajedno i tako se zbliži i zajedno posećuje organizovane trke. Pa, ako je neko za, neka me potraži.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.