Marija Belić Bibin kroz mirovnu misiju život na našoj planeti čini lepšim

[dropcap style=“no-background“] R [/dropcap]ođenu Pančevku – novinarku, aktivistkinju i autorku romana „maslina“ Mariju Belić Bibin -, baš kao u nekom vikend-romanu, pre tačno jedne decenije ljubav je dovela u Novi Sad. A ljubav je ta, koja pomera geografske, imaginarne, pa čak i mentalne granice.

„Pančevo je zbog blizine više usmereno na Beograd, pa sam tako i ja godinama pre dolaska u Novi Sad, radila u Beogradu i nekako prirodno težila tom gradu. I dan danas sam zaljubljena u Beograd,“ kaže Marija, koja nije ni sanjala da će jednog dana živeti i raditi u Novom Sadu.

„Iskreno, nikada mi nije ni palo na pamet da ću živeti u Novom Sadu. Ako bi me do tada neko i pitao gde bih živela uvek bih odgovorila: verovatno Beograd ili neki drugi grad u belom svetu. Međutim, kako nas život uvek iznenadi i priredi ono o čemu ni ne razmišljamo, tako je mene ljubav prema muškarcu i osnivanje porodice dovelo u Novi Sad,“ objašnjava Belić Bibin, i dodaje da su se u životu njene porodice i pojavile opcije za selidbu u Beograd, ali zapravo je ona bila ta, koja je na kraju uvek birala da ostane u Novom Sadu.

Ovde je mirno, lagano, sve možete obići pešaka, a moja deca, imam trojicu malih prinčeva, rođeni su ovde, u Betaniji i oni su Novosadjani. Ja želim da živim tamo gde mi je srce, ljubav, a to je moja porodica, moja deca, tako da sam i ja sada postala nekako deo ovog grada i svidja mi se ovde. Ne znam gde ću biti za par godina, ali za sada baš želim da živim u ovom gradu. Zavolela sam Novi Sad, nekako je evropski. Obožavam uličice oko Riblje pijace, Matice srpske, Zmaj Jovinu, trg kod katedrale, Katoličku portu, Dunavsku i Dunavski park, Štrand, Petrovaradinsku tvrđavu, gradić, sve to me podseća na neki prelep centralnoevropski mali grad. Imala sam tu sreću da puno putujem i verujte mi znam o čemu pričam. Novi Sad zaista izgleda tako. Šarmantan mi je, ima svega i svačega, ali nekako umereno, nema previše uzbuđenja, a opet ima sve što meni treba.

 

Od novinarstva i državnog činovništva do slobodne strelkinje u mirovnim misijama

[dropcap style=“no-background“] M [/dropcap]arija je bila od 1994. u novinarstvu. Novinarski hleb je okusila na radiju, televiziji i kao vrhunac novinarske profesije kalila se u novinskoj agenciji.

„Mislim da su novinari posebna sorta ljudi. Iz nekih uverenja da na taj način doprinosim razvoju društva, evoluciji nekog naroda, od lokalne sredine do krajnje globalnih razmera, za mene je novinarstvo gotovo na nivou životne misije. Na žalost, poslednjih godina u toj profesiji baš i ne cvetaju ruže i nisam više u medijima. Ne kažem da ne postoje mediji koje ja priznajem. Nikako. Već jednostavno posle velikih profesionalaca sa kojima sam radila i imala sreću da učim od njih, danas kada se osvrnem oko sebe, tužna sam, ne vidim na našim prostorima medij, gde bih se kao takva identifikovala. Možda eventualno Nacionalna geografija ili neki dokumentarni program elektronskih medija, ali…“

Mislim da u životu svakome dođe taj trenutak, kada morate biti surovo iskreni prema sebi i preseći neke grane, na kojima sedite, ukoliko više nisu deo vas samih.

Ali Marija Belić Bibin ne pali mostove za sobom. Desetak  godina se nalazila i nalazi u svetu odnosa s medijima, s javnošću, u državnim institucijama. Radila je u Vladi Srbije, pa potom dolaskom u Novi Sad i Vladi Vojvodine. Ali u životu dođe momenat, kada osetiš jak poriv da zastaneš, svedeš račune prošlosti i odgovorno odlučiš, kojim putem ćeš ići u budućnosti a da sebično imaš na umu samo sebe i svoju porodicu. Tako je i Marija postala frilenserka, odnosno slobodna strelkinja.

„Danas sam frilenserka. Šta to zapravo uopšte znači?! Mislim da u životu svakome dođe taj trenutak, kada morate biti surovo iskreni prema sebi i preseći neke grane, na kojima sedite, ukoliko više nisu deo vas samih. Od kraja 1990-tih do danas ja sam paralelno sa novinarstvom uvek naginjala mirovnim inicijativama, nenasilju, psihologiji i prošla obuke za trenera u okviru transformacije konflikata, kreiranje društvenih promena i alternative nasilju,“ svedoči Marija i dodaje:

„Od malih nogu želim da promenim svet, prvo kroz novinarstvo, onda sam pokušala kroz rad za državu i sada se vraćam mirovnjačkim inicijativama. To je moj alter ego i sve se više pronalazim u ovoj profesiji. Ja danas radim na nečemu što sam ja, što je moje, nešto što podrazumeva i veštine objektivnog pisanja, ali i iznošenje sopstvenih stavova, analizu društva oko mene i praktične aktivnosti koje pomažu razvoju tog istog društva na neki samo moj način. Pravljenje sinergije svega što mene interesuje i pokušaja da se na taj način opstane na tržištu. Nije lako. Naše generacije teže više ka toj slobodi u organizaciji sopstvenog vremena i to je isto i moja potreba. Nije mi problem da radim 24 sata dnevno, ali želim da imam slobodu da sama organizujem svoje vreme koliko god je moguće. To je za mene freelence. Radim za sebe i sarađujem sa drugima. Pišem svoje tekstove, blogove, pišem knjige i radim radionice za nenasilnu komunikaciju, prvenstveno sa decom.“

Proaktivno delovanje i menjanje svesti ljudi je ono, što je Marija u aprilu ove godine i formalizovala u vidu Centra za kreativnu edukaciju i umetnost D`OR, što je od: DOVE – golubica, OLIVE – malsina, ROSE – ruža, koje simboliziraju slobodu, mir i ljubav.

Nenasilna komunikacija i jezik ljubavi

[dropcap style=“no-background“] „D [/dropcap]OR – Centar za kreativnu edukaciju i umetnost je nastao sasvim spontano i opet najviše kroz moju ludu hrabrost i tvrdoglavost. Naravno, i uz podršku porodice, kao i malobrojnih prijatelja,  koji razumeju o čemu ja tu pričam, šta ja to želim. Prve aktivnosti bile su usmerene na Domove za decu bez roditelja, o čemu nikome nismo pričali, evo sad to pominjem i gotovo mi je neprijatno. Ali tako je počelo. Potom je usledio ART&LOVE CARAVAN koji je putovao od Srbije, Crne Gore, Hrvatske do Slovenije, gde sam ja držala besplatne radioncie za decu na temu nenasilne komunikacije,“ objašnjava Marija.

DOR je nedavno pokrenuo program LOLA, na engleskom Language Of Love Awarenes, koji podrazumeva radionice za decu o jeziku nenasilja u vrtiću i osnovnoj školi, kao i decu iz Doma Spomenak u Pančevu.

„Na žalost, baš nedavno se desila strašna situacija vršnjačkog nasilja i tek kada to osvane po svim medijima, onda većina uspe da razume šta ja to zapravo radim i pričam. A uporno pričam o nenasilju, deci, porodici koja doživljava ozbiljnu krizu svuda u svetu. Šteta što tako nešto mora da se desi i šteta što to opet bude kratkog daha. Ja sam apsolutno svesna društva i okolnosti u kojima mi danas živimo i baš zbog toga pristupam iz tačke potpune suprotnosti, a koja se zove Ljubav. Gotovo ludo, hrabro i uporno pričam o temi ljubavi, jer istina je da nam svima upravo to najviše nedostaje. Kada neko to omalovažava, ja odmah znam da je upravo toj osobi najviše potrebna ta ista ljubav. To je neverovatna istina. Što bi rekao Duško Radović: Tako je malo ljubavi medju ljudima, da onaj ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. E, pa ja to umem i rešila sam da kao frilenser upravo samo to i radim (smeh). To je u današnje vreme materijalizma ravno utopiji, ali optimista sam i verujem da, ako uspem bar „jedno dete“ da spasim, spasila sam čitav jedan svet. To radi DOR. Bavimo se učenjem nenasilja, prevazilaženjem konflikata kakvih god, učenjem Jezika ljubavi, prvenstveno sa decom, kao našim budućim generacijama i liderima, ali i kao podrška njihovim porodicama. Jer, sve počinje i izlazi iz porodice. Tu je i srž i rešenje problema, a ja koliko volim decu, toliko volim i sve roditelje. Nije lako i zato želim da pomognem. To radi DOR.“

To je u današnje vreme materijalizma ravno utopiji, ali optimista sam i verujem da, ako uspem bar „jedno dete“ da spasim, spasila sam čitav jedan svet. To radi DOR. Bavimo se učenjem nenasilja, prevazilaženjem konflikata kakvih god, učenjem Jezika ljubavi, prvenstveno sa decom, kao našim budućim generacijama i liderima, ali i kao podrška njihovim porodicama. Jer, sve počinje i izlazi iz porodice. Tu je i srž i rešenje problema, a ja koliko volim decu, toliko volim i sve roditelje. Nije lako i zato želim da pomognem. To radi DOR.

Marija zagovara nenasilnu komunikaciju i ljubav. Kakvu moć zapravo ima ljubav?

„Ja sam doživela i uverila se kakvu moć zapravo ima ljubav. To je moć transformacije i ako hoćemo da je shvatimo koliko je moćna samo bih uputila na Nikolu Teslu, sve što je on govorio i uradio. Nema boljeg dokaza. Kako ćemo je definisati je zaista individualno i tu je teško ulaziti u diskusije, ali u suštini opet mi je negde Tesla najbliži kada kaže da svet treba posmatrati i shvatati kroz frekvencije, vibracije i energiju, gde je Ljubav kao emocija i energija najmoćnija, najsnažnija. Samo pogledajte šta je sve u stanju jedna majka da uradi, ako joj je život deteta ugrožen. To je ta moć. Neverovatno. A mi smo se kao društvo danas toliko otudjili i udaljili od ove emocije da je doživljamo na nivou holivudskih bajki, što ona jeste kao samo jedan vid interpretacije, ali je daleko slojevitija, komplikovanija i moćnija od toga,“ kaže Marija i dodaje:

„Nenasilje kao put, ne kao cilj, je moja definicija življenja. I ja još uvek učim, jer je ta moć ljubavi toliko velika da je gotovo nedokučiva u potpunosti. Ako bi to spustili na svakodnevni život, onda bih rekla da su oba praktično isto, što znači da prema drugima imamo odnos kakav želimo za sebe. U kontekstu vere, ja ne pravim razlike medju religijama, tačnije meni je to sve suštinski isto, svi teže jednoj te istoj stvari, i takodje smatram da je taj vrhunac zapravo Ljubav kao način življenja. Smatram da je svako od nas sposoban da živi na taj način. A kako da to vežbamo u sebi?! Pa, moj način je da u svakom biću vidim dete. Svi smo mi nečija deca, a za mene deca nikada nisu kriva. Neki obrazac i objašnjene kakvog god ponašanja uvek postoji i što je ružnije ponašanje to više nedostaje ljubavi toj osobi. Uvek je neki konflikt iz sistema porodice u pitanju, nedostatak ljubavi, nežnosti, razumevanja, podrške i onda za ishod imate tog nekog mrzovoljnog, namrštenog. To naravno ne znači da nasilje treba da trpimo, nipošto. Ali, da u prvu ruku, nakon što sebe odbranimo i zaštitimo, razumemo korene tog nasilja. Ne zaboravimo da je čak i zadirkivanje jedan vid nasilja, zanemarivanje je takodje nasilje, ne samo pesnica.“

Ono što ja radim, na prvom mestu je da svakome ukažem da imam poverenja i da mogu da razumem problem, nakon toga pokušavam da pomognem da zajedno shvatimo prvo, da imamo problem, drugo, gde leži taj problem, zatim da nadjemo potencijalna rešenja i na kraju da ih implementiramo na drugačiji način, odnosno na nenasilan način. To je to. Svaki problem ima rešenje, ali baš svaki. Prvi korak u rešavanju je priznanje da uopšte imamo problem. Ako smo postali svesni da problem postoji, onda smo već pola puta prešli. Ja to radim sa decom trenutno na jedan interaktivan način koji se zove radionica gde mi o ovome učimo na zabavan način i kroz igru. Uvek tokom rada iskrsnu konfliktne situacije i ja ih onda ne ignorišem nego baš na datom nam primeru učimo načine rešavanja problema. Deca su sjajna.

Negde sam pročitala da svetu ne trebaju uspešni lideri, već između ostalog storiteleri i oni koji pružaju ljubav. Šta Vi mislite o tome?

„Tačno tako. Mada, potrebni su nam i lideri. Ti lideri treba da zagovaraju saradnju, a ne konkurenciju, kao i nenasilje, umesto što se samo govori o novcu , oružju i merenju moći. Ovo što sam sad rekla je mnogo duboka filozofija, ako uopšte hoćemo da se iole zamislimo šta to zaista znači. Medjutim, mnogo je to teško, evo nas dogurali smo da ugradjivanja čipova ljudimo pod kožu. Meni je to strašno. A to sve je posledica našeg straha i lenjosti da nešto zaista preduzmemo, promenimo. I onda nalazimo izgovore da smo mi sasvim nevažni, mali, da nas niko ne pita, da mi ne možemo tu ništa. A to je laž. To nije istina, uopšte.Itekako možemo i itekako je svaki pojedinac važan. Ne samo lideri. Ali, da, trebaju nam i lideri. Neki novi lideri, nove ideologije, novih filozofija. Da bi mi došli do takvih lidera, moramo menjati generacije, tačnije mi danas stvaramo te buduće lidere i to tako što dajemo sami primere svojoj deci o obrascima ponašanja i sistemima vrednosti. Ako smo mi negativni i otimamo, onda će ta deca, kao budući lideri raditi još intezivnije ono što mi danas radimo, ono što su od nas naučili. I tu je to polje gde smo mi vrlo moćni, gde smo itekako važni i mnogo toga možemo da uradimo,“ konstatuje mirovna aktivistkinja Marija.

„Problem je što mi danas na individualnom nivou ne želimo da prihvatimo odgovornost, već nam je lakše da krivicu svalimo na te neke kao lidere, ami ćemo reći svoje na izborima. To je potpuni promašaj. Društvo se ne menja pasivno, već vrlo, vrlo aktivno. A ta aktivnost, uopšte ne znači da odmah moramo da se učlanimo u neku stranku. Ma kakvi. Ta aktivnost znači da se na prvom mestu bavimo svojom decom, porodicom i sami sobom. Ako sebi pomognemo, već smo na pola puta da pomognemo čitavom svetu. Dakle, mi smo primer toj deci, i to što mi radimo, rade naša deca. Pa se onda pitamo i ljutimo što su nam deca bliža vandalizmu i nasilju. Nisu deca kriva. Na kraju krajeva, nije bitno ko je kriv, već šta da uradim da to promenim. Tu treba postaviti ključno pitanje. Šta je to što ja mogu da uradim da sve ovo oko sebe promenim?! Nemojmo zanemariti moć bezbroj malih poteza ogromnog broja ljudi. Umesto toga, mi živimo život gde dozvoljavamo da se dešava bezbroj poteza malog broja ljudi. I tu je ta kvaka. Opravdanje je obično teška egzistencija i ja se slažem. Jednako živim tu istu tešku egzistenciju. Ali šta nam je važnije, stvarno važno?! Ako ne znate sami, pitajte decu, malu decu. Šta je važnije? Oni znaju odgovor. Jako je jednostavno i tako je zapravo malo potrebno da uradimo.“

Maslina kao inspiracija za roman

[dropcap style=“no-background“] M [/dropcap]aslina kao simbol mira je bila inspiracija i za nastanak Marijinog romana – prvenca „Maslina“ (2015.). U knjizi Maslina autorka postavlja niz pitanja iz domena upoznavanja sopstvenog bića, buđenja svesti, međuljudskih odnosa, postojanjem Boga ili neke više sile. Posle čitanja stiče se osećaj da na sva pitanja odgovor je jedan: ljubav, baš kao što su svojvremeno pevali Bitlsi: All you need is love!

[column column=“one-half“] Grančica masline ili celo maslinovo drvo simbolizuje, pored ostalog, besmrtnost, plodnost, zdravlje, mir. U tom duhu se knjiga Marije Belić-Bibin čita – uz svest da naše duše ipak jesu besmrtne i da srodne duše uvek nađu do sebe put – u besmrtnosti one su i plodne i zdrave. Svaka vrsta ljubavi pokreće svet i ako je čista donosi i zdravlje i plodnost u vrstama ljubavi. Maslina je moj simbol ljubavi – i zahvaljujući romanu Marije Belić Bibin. [/column]

„Od malih nogu sam naginjala pisanju i oduvek sam maštala da ću pisati knjige, romane. Tako sam i završila u novinarstvu. Medjutim, iz nekog razloga mi sami sebe ubedimo da nismo dovoljno kadri, vredni i sposobni da nešto uradimo što najviše želimo. I onda krenu sve moguće blokade da nas sputavaju u ostvarenju svog sna. Ali, hvala Bogu, ja sam imala podršku svoje porodice i prilično sam tvrdoglava (opet smeh). Rešila sam da pobedim samu sebe i usudim se da napišem roman. Zapravo ta potreba za pisanjem je toliko bila jaka da i da sam htela ne bih mogla da je zaustavim. To je ono kada si nešto zaista ti. Kada to nešto što ti je dar mora, jednostavno mora, da izadje iz tebe, kako god. U suprotnom postajemo neostvareni, razdražljivi, pesimisti, svađalice, oni što im uvek sve smeta, a zapravo im smeta to što su sami sebe zarobili i nisu sebi dozvolili da budu ono što jesu,“ priča otvoreno Marija.

Maslina je roman koji simbolično govori o Adamu i Evi, o ljubav između muškarca i žene, ljubav kao takva sa svim mogućim preprekama koje današnje moderno doba može da postavi ispred dvoje ljudi koji se vole.

„Zapravo, roman jako mnogo govori između redova i to je suština ove knjige, iako ona može da se čita i samo ovlaš kao ljubavna priča. To je sve uredu. Ali mnogo poruka se zapravo krije u pozadini ovog romana i one predstavljaju kulminaciju mojih spoznaja i shvatanja nakon bezbroj knjiga, analiza, tudjih iskustava, brojnih filozofa, analitčara, psihologa, teologa čije sam knjige i radove pročitala. Maslina govori jezikom moderne psihologije o svim krizama koje nas spopadaju u današnje vreme, od vere u život ili Boga ili sudbinu, od bolesti do izlečenja, od odnosa sa bračnim partnerima i decom do onog najvažnijeg odnosa sa samim sobom. Reč je o Adamu i Evi koji su smešteni u 21. vek i nikada se još nisu sreli, iako se nalaze u svom srednjem životnom dobu, sa formiranim porodicama, profesijama, i svim drugim odnosima. Ipak, život ume da nam priredi iznenadjenja i kroz neke sasvim druge teme, kao što je ovde pitanje bolesti raka sa čime se suočava Evin otac i pitanje nje same da li je promašila svoju profesiju, svoj život kompletno, do tog nekog Adama koji naizgled živi savršeni život iz snova, a opet neispunjen i progonjen od strane sopstvenih misli o nekoj ženi koju nikada nije sreo. Ovaj roman više postavlja pitanja i tera čitaoce na samoispitivanja, nego što realno daje odgovore. Život je ono što imamo hrabrosti da uradimo. Ako je to velika ljubav Adama i Eve, čak i čudom oni će biti zajedno,“ poentira Marija Belić Bibin.

 

Fotografije iz ovog članka jesu vlasništvo sagovornice Marije Belić Bibin i njoj pripadaju sva prava.