Mihal Vašečka: Slobodu kretanja uzimamo zdravo za gotovo, iako smo iskusili da se ona može iznova i iznova ograničiti

Sloboda kretanja bila je najprirodnija sloboda koju je čovečanstvo imalo u smislu Homo sapiens, kaže sociolog Mihal Vašečka. Međutim, sa pričom o modernim državama iznenada dolazi do ograničenja kretanja, što zapravo pogađa sve nas.

Michal Vašečka iz Bratislave po obrazovanju je sociolog, specijalizuje se za etničke, rasne i migracione studije, kao i za pitanja populizma, ekstremizma i civilnog društva. Radi na Panevropskom univerzitetu u Bratislavi i na Bratislavskoj međunarodnoj školi slobodarskih umetnosti, a takođe je i programski direktor Bratislavskog instituta za politiku.

Šta je sloboda u filozofskom smislu? Kakva je priroda slobode? Da li je to vrednost ili pogodnost?

Mihal Vašečka: „Sloboda je jedna od osnovnih vrednosti društva. Čak bih rekao da je sloboda sloboda da se radi jedno, a ne drugo. Filozofski, možemo reći da prethodi bivstvu, ne možemo je ničim odrediti – ni Bogom, ni prirodom. Jer sloboda zapravo izvire iz našeg bića. Takođe bih mogao reći da je sloboda odsustvo prinude. Ne moramo da radimo ono što ne želimo. Drugim rečima, sloboda je izbor između različitih opcija.

Postojanje slobode zapravo vidimo kao neophodno u našoj prirodi. Sloboda pripada svima nama koji na neki način učestvujemo u apsolutnom i u stvaranju poretka apsolutnog, ali možda sam otišao malo u teologiju. Vidimo da postoji mnogo definicija pristupa slobodi, a takođe je važno reći da je svi doživljavamo malo drugačije. I zato bismo to trebali operacionalizovati kada se međusobno optužujemo da ne razumemo sopstvenu slobodu. Dakle, prvo treba da definišemo kako je doživljavamo.“

Ako želimo da definišemo slobodu kretanja, šta je sloboda kretanja iz zakonodavnog ugla, a šta sa sociološkog?

Mihal Vašečka: „Sloboda kretanja bila je najprirodnija sloboda koju je čovečanstvo imalo u smislu Homo sapiens. Ne zaboravimo da priča o homo sapiensu, govorim za one koji veruju u evoluciju i za one koji veruju da je takozvani Božji plan u potpunosti u skladu sa idejama evolucije. Inače, ovaj egzaktan svet nauke i svet božanskog možda se uopšte ne razlikuju.

U prošlosti, Homo sapiens je živeo samo u Etiopiji, a onda smo iz različitih razloga počeli da se širimo širom Zemlje. Ono što nas je zaista pokrenulo bio je težnja da preživimo, da poboljšamo svoj život. Bila je to toliko konzervativna migracija da se zapravo radilo o pronalaženju novih prostora i novih sredstava za život. Ali mi smo zapravo imali tu slobodu. Ništa nas nije sprečilo, ništa nas nije zaustavilo, a tokom desetina hiljada godina iz Etiopije smo prodrli u celi svet: od najhladnijih područja na Severnom polu do tropskih toplih područja. Nikad nas ništa nije zaustavilo.

Preporučujemo i: BOJAN PERKOV: U gejmifikovanom i automatizovanom društvu ne ostaje previše mesta za lične slobode i individualizam

Mi smo sebe definisali kao gospodare stvaranja, koji su postali najveći predatori. To je trajalo čak i kada smo počeli da stvaramo civilizacije. Ljudi su i dalje imali slobodu kretanja. Postepeno smo je izgubili zato što smo zapravo stvarali kategoriju moći ljudi nad drugim ljudima, ali u svakom društvu i dalje su postojale grupe ljudi koje su se mogle kretati između različitih zemalja, bilo u srednjem veku ili u ranom modernom periodu. Naravno, robovi se nisu mogli premeštati iz jedne zemlje u drugu, a ako ste pripadali višim klasama tog imanja, mogli ste da se selite bez problema i nije vam trebao ni takozvani pasoš.

Tek s pričom o modernim državama, uglavnom onim nacionalnim, dolazi do naglog ograničenja kretanja, što zapravo pogađa sve nas. Odjednom u egalitarnom shvatanju naše pripadnosti nekom okruženju – neko ima slovački, neko srpski pasoš – odjednom taj pasoš i pripadnost određenoj sredini u potpunosti postaju odrednice da li ste zapravo uspešni ili ne, da li možete negde da putujete ili ne. U tom smislu, naša sloboda počinje masovno da se ograničava.

Danas zaboravljamo da su pre sto pedeset godina, kada su neki od naših predaka odlučili da odu u Sjedinjene Države, došli na ostrvo Ellis, gde su im samo procenili zdravlje. Kada su na ostrvu Ellis u Njujorku ustanovili da su ljudi zdravi, pustili su ih u to područje. Niko više ništa nije kontrolisao. To je danas nezamislivo. Danas svet ne funkcioniše tako.

Zapravo smo izuzetno „vezali“ svet, i nažalost u tom „vezanom“ svetu počeli smo da slobodu kretanja uzimamo zdravo za gotovo, ali u takvom svetu počinju da se reprodukuju sve vrste našeg stereotipnog razmišljanja o drugima, jer pasoš koji nosimo u rukama u velikoj meri utiče na to kako će nas bilo gde u svetu drugi doživljavati, kako će se prema nama odnositi. Nažalost, ovo je negativni deo onoga što smo postigli u 21. veku.“

Vratimo se zakonodavstvu. Kako Evropska unija vidi slobodu kretanja?

Mihal Vašečka: „Imam dobre i loše vesti kao odgovor na ovo pitanje. Dobra vest je da je sloboda kretanja jedna od najvećih vrednosti u Evropskoj uniji. Ovo je vrednost za one srećnike koji su deo kluba broj jedan. Kluba onih koji su napredovali u A-grupu. Na kraju, to je kao u sportu: neko igra ekstra ligu, a neko drugu ligu. Za ekstraligiste je sloboda kretanja ogromna vrednost koju žele da razviju u svim okolnostima.

A sada loše vesti. U isto vreme, Evropska unija je područje koje je donekle zatvoreno i vi morate biti njen deo da biste uživali u ovoj prelepoj slobodi. Ako niste deo toga, vrlo često ćete biti ograničeni. Nije tako samo u Evropskoj uniji. Tako danas radi većina država.

Posle 1989. godine Slovačka je bila zemlja koja nije imala velika ograničenja za putovanja u ostatku Evrope. Ipak, bilo ih je. Razlika između toga koliko problema se teoretski moglo pojaviti na granici pre ulaska Slovačke u Šengen i tada – bila je dramatična. Nakon ulaska u Šengen, odjednom nije bilo ograničenja. Suprotno tome, ranije je ograničenja bilo teoretski prilično puno. Odjednom ta prekretnica nije bila prirodna. Ta prekretnica je bila potpuno paradigmalna promena koja se dogodila, a mi smo je shvatili jer je bila vrlo primetna, ali je nismo „osetili“. Nismo shvatili da smo dobili nešto apsolutno posebno. I zato je većina ljudi danas uzima zdravo za gotovo.

Ne govorim ovo kao banalnost, govorim ovo zato što je ljudi uzimaju tako zdravo za gotovo da, na primer, Bratislavčani počinju da se sele u susedne okruge u blizini Bratislave u Austriji i Mađarskoj. Danas, na primer, živi ogroman broj ljudi u Rajki, ali pazite, oni tamo zapravo žive na teritoriji strane države, doselili su se tamo, jer su bile niže cene ili viši kvalitet života, ali zapravo misle da će Šengen opstati zauvek. Da će zauvek raditi u Bratislavi, deca će raditi u Bratislavi, biće mentalno povezani sa okolinom Bratislave, ali će i dalje živeti u Mađarskoj.

Pitam se odakle im ta sigurnost. Primer Jugoslavije, međutim, govori jasno. Za jednu do dve godine sve se može slomiti. Sve se može promeniti do te mere da ljudi neće ni shvatiti kako se to uopšte moglo dogoditi. Kako je Jugoslavija, zemlja kandidat za članstvo u Evropsku uniju, godine 1990 postala zemlja koja se raspala 1991. godine. To se dogodilo za nekoliko meseci. Isto se može dogoditi i drugde. I tako se odjednom sloboda kretanja može suštinski ograničiti.

Ovo je paradoksalna priroda našeg pristupa ovoj temi. Slobodu kretanja uzimamo zdravo za gotovo, ali zapravo smo iskusili da se ona može iznova i iznova ograničiti za sve nas.“

Od prošle godine slobodu kretanja zakomplikovala je i epidemija kovid-19.

Mihal Vašečka: „Sa kovid-19 se sve promenilo. U tome je magija neželjenog, to takođe bila paradigmalna promena. To je bio trenutak kada se svet bukvalno zaustavio, a naš pristup globalizovanom svetu zapravo se neizbežno promenio. Bilo je to otprilike kao kada su se, posle napada 11. septembra 2001. godine, širom sveta, mere bezbednosti iznenada povećale od danas do sutra. Zanimljivo je bilo da se nikada nisu vratili u prvobitno stanje. I upravo se to sada dogodilo. Taj „prelepi“ međusobno povezani svet koji je bio bez problema i svi smo počeli da letimo između kontinenata. Mlađi ljudi su to uzimali zdravo za gotovo. I odjednom ove „očiglednosti“ više nema.

Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Problem je u tome što mnogi ljudi još uvek sanjaju da ćemo se vratiti u stanje koje smo napustili pre godinu dana. Problem je što se nećemo vratiti. Mnoga ograničenja i promene koje su se dogodile tokom kovid-19 ostaće i nikada neće nestati. Ne znam šta će sve to biti. Da ćemo leteti u avionima i nositi maske? Ili ćemo imati neke kovid pasoše gde će sve naše vakcinacije biti evidentirane? Ne znam šta će sve to biti. Ali biće mnogo promena i opet će doći generacija, koja je sada mala i za nju će to biti normalno. Oni neće razmišljati o tome .“

Spominjete kovid pasoše. Ovo je vrlo aktuelno pitanje, posebno jer je vakcinacija aktuelna i u Slovačkoj i u Srbiji. Mnogi u ovom kontekstu kažu da kovid pasoši nisu sasvim jednostavna stvar, na primer, u pogledu ličnih podataka.

Mihal Vašečka: „Moram da priznam da svi pratimo ovu debatu širom sveta i to je izuzetno teška tema. S jedne strane, u pandemiji, moramo imati garanciju da nas oni koje sretnemo neće zaraziti ili barem moramo smanjiti šanse da nas zaraze. Ali u isto vreme, ti kovid pasoši mogu teoretski da prodube nejednakosti među nama.

Dozvolite da objasnim. Ja još uvek sanjam o društvu koje će biti egalitarno, ne „ravnopravno“, ali ravnopravno u svojim mogućnostima. Ali ni to ne možemo u potpunosti da postignemo nigde u svetu. Ali važno je da razlike među ljudima ne povećavaju razne mere vlada. Druga stvar je da mobilni kanali budu otvoreni između ljudi u svakom društvu, ali i između društava.

Sad ću biti vrlo precizan. Srbija je kao zemlja trenutno u nepovoljnom položaju. Pošto nije deo Evropske unije, Brisel Srbiji neće isporučivati kvalitetne vakcine, kao što će to uraditi za Slovačku. Ovo ima vrlo konkretne implikacije. Dakle, Srbija je sada u nepovoljnom položaju, iako verujem da je to privremeno.

Uvođenjem kovid pasoša, dodatno ćemo produbiti ionako rastuću marginalizaciju Srbije unutar Evrope ili određenih ljudi u tim određenim zemljama, ali i među državama. Sa ovim treba biti vrlo oprezan da se ne produbi ionako već postojeći neravnopravan položaj država i naroda u tim zemljama, jer bismo mogli samo doliti ulje u vatru na postojeći položaj država i ljudi unutar njih: da će postojati samo jednaki i jednakiji, ali da će to zaista biti jednostavno kategorija prvih zemalja, a zatim trećih zemalja, da će kategorija drugih zemalaja nestati. Takav svet ne može dugoročno da funkcioniše, ni ekonomski ni politički. Svet nikada u istoriji na ovaj način nije dobro funkcionisao. Na kraju se uvek završavalo ozbiljnim sukobima između zemalja ili među ljudima u tim zemljama.“

Naslovna fotografija: http://www.munimedia.cz/