Miloš Savić, umetnik koji glumi skakača s motkom

Miloš Savić, umetnik koji glumi skakača s motkom, rođen je u Vindzoru, Ontario, Kanada, a detinjstvo je voleo da provodi u Magliću, gde su mu rođeni otac i sestre. Trenutno predstavlja reprezentaciju Srbije i AK „Vojvodina“, a ima i završene master studije režije u Kanadi. U razgovoru sa Milošem, saznali smo zašto je sport važan za naše zdravlje, koliko dugo i naporno treba raditi na disciplini kao što je skok s motkom, kako umetnost i sport spojiti u jedno, ali i koliko se razlikuje život u Srbiji i Kanadi.

„Godine 1992. moj otac odlazi u Kanadu. On se takođe bavio sportom – igrao je odbojku, tako da smo mi od detinjstva u sportu“, počinje svoju priču Miloš Savić.

Miloš je letnje raspuste voleo da provodi u Magliću. Kako kaže, do svoje osme godine je mešao srpski i slovački jezik (po majci), engleski, čak i francuski, jer je u Kanadi pohađao i francusku školu. „Kada sam odrastao i kada sam mogao sam da odlučujem, dolazio sam češće nego inače, jer mi se ovde svidelo. Tako da sam se trudio da što bolje naučim jezik, da se ne bi videlo da sam stranac, iako nisam, ali sam se tako osećao, jer sam tamo rođen.“

U atletici se pronašao u srednjoj školi, kada je isprobao sve discipline, a sa 18 godina je prvi put skakao s motkom. ‘’Obično se počinje sa 7-8 godina, jer je dosta zahtevna disciplina. U tom smislu, ja sam zakasnio, ali sam uspeo da dostignem zadovoljavajući nivo i nastavljam da radim na tome“, kaže Miloš.

Na pitanje zašto se odlučio za atletiku, Miloš odgovara da je atletika kraljica sportova, i da u njoj ne zavisi ni od koga, već samo od sebe, uz pomoć svog trenera.

Miloš Savić je 2018. godine postavio novi državni rekord u skoku s motkom

„Atletika je interesantna po tome jer se gleda rezultat, bez obzira na to gde treniraš. Kada sam bio na fakultetu, trenirao sam tamo, u Kanadi, zajedno sa svojim trenerom, koji me je od nule doveo do 5.30m, što mi je trenutno lični rekord. Kada sam leta 2015. godine došao u Srbiju, ukazala mi se prilika da treniram za AK ’’Vojvodina’’. Odmah te godine su me pozvali da nastupam za reprezentaciju Srbije na Balkanskom prvenstvu. Tu ponudu sam odmah i prihvatio. Ovog leta sam odlučio da ostanem u Srbiji i da tu treniram“, kaže naš sagovornik.

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Miloš je 2018. godine postavio novi državni rekord u skoku s motkom skočivši 5.30m. Kako kaže, imao je priliku da, pre obaranja rekorda upozna tadašnjeg rekordera Dragana Georgijevskog, koji mu je dao nekoliko saveta i, kasnije, čestitao na postignutom uspehu.

„Obaranje rekorda je moj dosadašnji najveći uspeh. Bio sam četvrti na Balkanijadi, drugi na Evropskom ekipnom takmičenju, ali znam da to nije moj maksimum. Takvi rezultati tek treba da dođu, možda već sledeće godine na Svetskom prvenstvu u dvorani u Beogradu i na Evropskom prvenstvu na leto. Da bih skakao na tim takmičenjima, potrebno je sa preskočim neki standard, što verujem da mogu da uradim“, dodaje on.

Kao i kod svakog profesionalnog bavljenja sportom, i u atletici dolazi do raznih odricanja i napora. Koliko je zaista potrebno uložiti truda i vremena u ovaj sport, Miloš objašnjava na sledeći način:

„Teško je to objasniti. Pre bih rekao da je to manje trening, a više lifestyle. Moraš biti pre svega zdrav, odmoran, naspavan, tek nakon toga dolazi trening za motku, koji traje obično 3 sata dnevno.“

Otkrio nam je i svoju dnevnu rutinu.

„Ujutru kad se probudim radim pola sata zagrevanje da mi se organizam probudi. Nakon toga se osećam bolje čitav dan. Onda dolazi specifičan trening za motku, onda teretana sat vremena, i istezanje. U to se uključuju i zdrava ishrana, meditacija, masaže i kiropraktika. Na kraju to dođe kao posao – čitav dan razmišljaš o tome, pa se trudiš da nađeš način da ne razmišljaš o tome. To se postiže druženjem, gledanjem filmova, čitanjem, ipak treba imati socijalni život. Rekao bih da je to najviše način života.“

Miloš se oduvek bavio nekim sportom i, kako kaže, uvek je davao sve od sebe, a odbojka i hokej su mu bili najvažniji sportovi. Objašnjava kako nije imao idola, već je sebe gradio sam, tako što je od nekoliko sportista izvukao najbolje, a među njima je i Novak Đoković.

„Nisam imao prilike da upoznam Novaka. Da sam malo bolje skakao, to bi se i dogodilo ove godine u Tokiju. Voleo bih da sa njim popijem kafu, mislim da bismo se slagali, jer slično razmišljamo.“

Miloš Savić zacrtao je sebi veliki cilj: Pariz 2024. „Smatram da mogu da dođem do tog nivoa i na tome, naravno, i radim“, kaže.

Kroz razgovor sa Milošem, dotakli smo se i nastavnika Mikija Bogdanovića, za kog kaže da je neko ko se retko u svetu sreće.

„On decu trenira iz dobre namere, jako je inteligentan, ima puno znanja i samo želi da pomogne. Drago mi je da sam imao priliku da radim sa njim. Učio me je tenis, odbojku i gimnastiku. On je neko ko je imao pozitivan uticaj na mene, a verujem i na mnogo ljudi u selu. I danas primenjujem njegove rečenice ’Moraš biti kao mačka’’ i ’Moraš biti spreman kao praćka’„,objašnjava Miloš i dodaje da se njih dvojica dobro slažu, jer su obojica završili umetnički fakultet i u sportu smo čitav život.

Miloš kaže da je sport zabava. „Život je ponekad težak i depresivan, pa je potrebno pronaći zabavu. Zbog toga je sport važan – treba se izgubiti tih nekoliko sati, opustiti se psihički i fizički, izbaciti frustracije – neka vrsta meditacije“, objašnjava i dodaje:

„Svi odgovori u životu se mogu pronaći u sportu. Često sam video kako su se moji problemi odrazili u skoku s motkom. Kada sam to uspeo da pobedim, shvatio sam da mi je dosta pomoglo, jer su mi se izrazili disciplina, fokus i drugi dobri kvaliteti. Mislim da je sport vrlo važan i da je dobar alat za socijalno razvijanje dece, i uopšte za zdravlje. Pomoću njega ostaju dugoročne navike, koje nam pomažu da budemo zdravi i pokretni.“

Budući da je odrastao u Kanadi i u Srbiji, pitali smo Miloša kakva je to razlika između života u te dve zemlje.

„Ljudi su svugde isti – svi rade, kreću se i spavaju. Razlika je u tome što je život u Kanadi više posao – šta radiš i čime se baviš – i živi se, rekao bih, po pravilima. Ovde je sve sporije, u dobrom smislu, i više je slobodnije. Možda je malo teže postići ono što želiš, ali ako to uspeš, mislim da je bolji život na Balkanu, nego u Kanadi.“

Pored toga što se bavi atletikom, ima završene master studije režije, a nakon sportske karijere želi da se posveti snimanju filmova.

„Kroz atletiku sam dosta toga naučio, što mi može pomoći u režiranju. To je neobična kombinacija, ali mislim da svako mora imati neku svoju priču kako bi uspeo.“

Miloš planira da pravi filmove na relaciji Hollywood – Toronto – Beograd.

„Kada nešto jako želiš, moraš biti u centru toga. Iako se sve može postići na internetu, interakcija sa ljudima je i dalje najbitinija. Za jednog režisera nema boljeg mesta od Hollywood-a. Moj cilj je da snimam ozbiljne filmove između Hollywood-a, Toronta i Beograda, gde bih ujedno i živeo. Ne bih voleo da se pozicioniram u jednom gradu, mislim da bi mi to brzo dosadilo, jer od detinjstva mnogo putujem. Čovek mora da ima dom, a moj dom su Vojvodina i Ontario“, zaključuje Miloš Savić.

Fotografije korišćene u ovom tekstu su iz lične arhive Miloša Savića.

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A project of the German Marchal Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Kliknite OVDE i saznajte kako možete podržati Storyteller.