Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu Kultura drugačija

Oana Ursulesku Hergenreter: Privilegija je odrastati uz dva maternja jezika

AUTORKA: Ana-Nikolina Ursulesku

Njeno poreklo seže do obala dveju reka: Begeja i Tamiša, ali živi na obalama treće reke: Mure. Ona je Oana Hergenreter, rođena Ursulesku, doktor nauka u oblasti književnosti i istraživač na Univerzitetu u Gracu. Rođena je u Zrenjaninu, najlepša sećanja iz detinjstva ponela je iz Ečke i Uzdina, a odrasla je u Novom Sadu, u dvojezičnom okruženju. To ju je podstaklo na to da svoju prvu knjigu pripovedaka (Educa, 2001) napiše na dva jezika, a kasnije da se bavi prevodilaštvom („Antologija savremene rumunske proze“, Arhipelag, 2022).

Ursuleskuovi vode poreklo iz Ečke, gde i dan-danas meštani pričaju o tome kako je na svečanom otvaranju Kaštela u selu, na poziv vlasnika Lazara Agoštona, 29. avgusta 1820. godine, koncert održao mali Franc List. Uzdin, gde je rođena Oanina majka, selo je u kojem su 60-ih i 70-ih godina nastajale slike nekolicine slikarki koje su osnovale uzdinsku Školu naivnog slikarstva. To je i selo u kojem je rođena legenda jugoslovenskog stonog tenisa, Ilija Lupulesku. Daleko od kuće, čežnja za mestima iz kojih potičemo, uvek je intenzivna. Za Oanu Hergenreter, to mesto je Uzdin.

Poslušajte podkast na rumunskom sa Oanom Ursulesku Hergenreter

„Za Uzdin me veže neizreciva toplina, pre svega zato što je tamo moja baka, koja je još živa. Mnogo toga me vezuje za Uzdin: meni dragi ljudi, jezik, koji je specifičan banatski dijalekt… Uzdinci su veoma ponosni na način na koji govore, na nacionalnu nošnju, na sve što znači biti Rumun u Uzdinu. Uzdin je za mene blagosloveno mesto, nešto skoro sveto. To je mesto u koje se vraćam s velikom radošću, s mnogo ljubavi i mnogo nostalgije. To je moje idealizovano mesto.“

Iako joj je roditeljska kuća u Novom Sadu, najlepše uspomene iz detinjstva vezane su joj za ta dva sela u Banatu, gde priče oživljavaju i, ako pažljivo slušate, svako stvorenje satka pokoju priču. Tako su u njenoj mašti oživeli junaci njene prve knjige, „Stoun i tufnaste mačke”, knjige priča napisanih kada je imala između 9 i 13 godina i bila učenica Osnovne škole „Kosta Trifković“ u Novom Sadu. Njen očigledan talenat primetila je učiteljica. Roditelji su joj predložili igru: davali bi joj po tri reči od kojih je morala da razvije priču. I malo-pomalo, primetili su da Oana s istom lakoćom napiše priču na oba jezika: na jeziku naučenom kod kuće i jeziku sredine u kojoj je odrastala, školovala se i usavršavala. Da li je ovaj dualitet uticao na profesiju koju je izabrala, pitamo.

Mislim da je taj dualitet uticao na to da postanem osoba kakva sam danas. Potputno je izuzetna stvar odrastati s dva maternja jezika. To je privilegija. Ljudi koji tako odrastaju ne smatraju da je to nešto posebno. Prihvataju to kao apsolutno prirodno. Kasnije, kada shvate da su ipak malo drugačiji od drugih, počinju to više da cene. Za mene je to bila velika privilegija, i dalje jeste. I ona ne uključuje poteškoće bilo koje vrste. Jedina poteškoća za mene lično, u mom ličnom životu, bila je da odlučim na kom jeziku da razgovaram sa svojim sinom. Odlučila sam se za rumunski jezik jer moja porodica govori rumunski, ali bila bih veoma srećna, i nadam se da će to biti moguće, da nauči i srpski jezik, jer srpski jezik je deo mene, jezik koji me čini osobom kakva sam postala.“

Oana živi i radi u višejezičnoj sredini. Na poslu, na Univerzitetu u Gracu, služi se nemačkim i engleskim jezikom, dok kod kuće, sa suprugom, uglavnom razgovara na španskom. Smatra da je srpsko-rumunska dvojezičnost od malih nogu uticala na to da se sada oseća udobno dok komunicira i na drugim jezicima.

Govorim i italijanski jezik, koji sam učila veoma intenzivno u gimnaziji, u Sremskim Karlovcima, a govorim malo i francuski. Francuski je bio prvi jezik koji sam naučila još u vrtiću, sa učiteljicom koja je bila iz Pariza. I znam pomalo hebrejski, ali to je i dalje samo moj projekat, moj san – da jednog dana govorim hebrejski tečno.

Oanina ljubav prema književnosti i stranim jezicima potiče iz doma njenih roditelja, strastvenih putnika (zamka u koju su je takođe lako namamili), doma u kom je imala ogromnu biblioteku pri ruci. Osim toga, bila je i svedok stvaranja mnogih priča o ljudima i sudbinama, priča koje su se kasnije emitovale na radio-talasima ili na televiziji, gde su joj roditelji radili. Podstaknuta da piše još u školi, u svojim je učiteljima pronašla uzore.

Moji najveći uzori su, pre svih, moji roditelji, na koje sam odmalena gledala s velikim divljenjem, a potom i moji izvanredni učitelji. I dalje smo u kontaktu i još smatram da oni nisu samo odlični profesori već i izvanredni ljudi, izuzetni pedagozi. Jedan od njih je moj profesor latinskog u srednjoj školi, Branko Stojkov, koji je sada direktor Jezičke gimnazije u Sremskim Karlovcima. Zatim, moji profesori Ivana Đurić Paunović i Zoran Paunović sa Odseka za engleski jezik i književnost Univerziteta u Novom Sadu, gde sam studirala. Oni su me zapravo inicirali u mnogim oblastima, uključujući i prevodilaštvo. Oboje su veoma dobri prevodioci sa engleskog jezika i na engleski jezik.“

Prevodi Oane Hergenreter, tada još Ursulesku, s rumunskog na srpski i sa srpskog na rumunski, objavljivani su u književnim časopisima u Srbiji i Rumuniji. Težila je da se stalno usavršava u tom domenu, a najjače utiske ponela je sa Kursa za mlade prevodioce u Mogošoaji, blizu Bukurešta.

„Bio je to projekat Rumunskog kulturnog centra. Dva meseca sam sedela i razgovarala s profesorom Florinom Bikanom o različitim aspektima prevoda s rumunskog jezika. Upoznala sam mnoge književnike… Za nas, mlade prevodioce, to su bili senzacionalni trenuci, upoznavanje s piscima kao što su Mirča Kartaresku, Dan Lungu ili Marin Hondrari…

Susret s profesorom Florinom Bikanom i iskustvo stečeno u Mogošoaji doveli su do rezultata koji se ogleda u Antologiji savremene rumunske proze.“

Drugi susret važan za Oaninu karijeru desio se u Austriji, u Gracu.

Odmah po dolasku upoznala sam profesorku Robertu Majerhofer. Ona je zaslužna za to što sam dobila posao i ostala da radim ovde na Univerzitetu. Izuzetan je učitelj i čovek. Ponuda da ostanem i da u početku radim u Centru za interameričke studije, kada sam tek stigla u Austriju, potpuno su mi promenili život. Nisam planirala da ostanem u Gracu. Došla sam s nekom stipendijom na nekoliko meseci, ali mi je Roberta ponudila posao, i ja sam ostala.“

Velika je bol kada moraš da se odvojiš od mesta gde si odrastao

Svaki stranac nailazi na teškoće kada pokušava da se integriše u drugu kulturu, u drugo društvo, da prihvati drugi mentalitet.

„Nisam ni svesna kada je prošlo tih osam godina. Nisam znala ni reč nemačkog kada sam stigla. Sećam se da nisam znala gde da platim račune, gde da obavim kupovinu, nisam ništa znala o gradskom prevozu… Ali, imala sam prijatelje koji su mi pomogli. Oni su mi pomogli i da prebrodim veliku bol zbog odvojenosti od mog voljenog Novog Sada, za kojim još osećam ogromnu nostalgiju. Pomogli su mi i da se prilagodim životu ovde, daleko od Dunava… S vremenom sam navikla na drugačiji pejzaž, s mnogo manjom rekom. Ta reka nije moj Dunav, koji teče glatko i sporo, ima vremena, nikuda ne žuri… Mura, reka u Gracu, nema vremena, žuri, brza je planinska reka, a to je drugi osećaj.

Ipak, Oana veruje da su promene dobre.

„Bio je to veliki test za mene, to, da se prilagodim drugačijem mentalitetu, drugoj kulturi, drugačijoj klimi, ako hoćete. Iako sam mnogo putovala, drugačije je kada putuješ i znaš da se vraćaš kući, a sasvim druga stvar kada sebi kažeš: Ne, ovo je sada moj dom, ovde moram da prihvatim i ono dobro i ono loše. Kako je – tako je!

Grad Novi Sad je veliki kulturni centar, i nije bez razloga prozvan „Srpskom Atinom“. I Oani, kao i mnogima pre nje, kulturna ponuda grada Novog Sada otvorila je neke nove horizonte.

Novi Sad je veoma važno kulturno odredište u smislu pozorišta, filma, književnosti… i moram da kažem i da sam nostalgična. Ipak, svaki put kada dođem kući, shvatim da taj grad koji sanjam, taj grad koji pamtim – više ne postoji. Jer tako se to zapravo dešava u životu: mi stvaramo sliku, ideal, a grad se, kao i ljudi, menja. Uostalom, menja se i kulturna scena. I to nije nužno loše. Koliko se promenio grad, očigledno sam se promenila i ja, i možda sada stvari vidim drugačije. Pogledam u kalendar i pomislim: A, vidi: sad je vreme kada Novi Sad živi punim plućima! Kako bi dobro bilo da sam i ja tamo! Ali ja sam odlučila da je ovde, u Gracu, moj dom i počela sam tako da doživljavam ovaj grad. Da uživam u kulturnim događajima ovde.“

Oana sada gleda predstave u drugom pozorištu, daleko od kuće, stvorila je naviku da ide u druge bioskope i zna sva mesta gde ima kulturnih događaja. Bavi se onim što voli. Da li je zadovoljna onim što je postigla?

Da, veoma sam zadovoljna i veoma sam srećna. Naravno da želim da postignem još više. Mislim da je to bitka sa samom sobom koja se odvija svaki dan, od projekta do projekta. Doktorirala sam u Novom Sadu i moja postdoktorska karijera se odvija ovde. Poslednji uspeh je veliki projekat koji sam napisala s kolegama odavde, iz Austrije. Tu su uključene i kolege iz Nemačke, Mađarske i Bugarske. Reč je o velikom projektu koji finansira Folksvagen Stiftung, jedan od najvećih fondova u Nemačkoj.“

Pol Oster i Oana Ursulesku Hergenreter / Foto: iz arhive sagovornice

Knjige, knjige, knjige…

Jedna od obaveza Oane Ursulesku Hergenreter na poslu, ali obaveza koja joj donosi i veliko zadovoljstvo, jeste pisanje stručnih knjiga, na kojima studiozno radi s kolegama iz Graca i šire.

„Poslednja takva knjiga pojavila se prošle godine, i to je knjiga na kojoj smo radili nekoliko godina, a koja se bavi temom starosti u kulturi jugoistočne Evrope iz različitih perspektiva: književnosti, demografije, etnografije… Knjigu je štampala nemačka izdavačka kuća, i ono što me najviše raduje jeste to što se već koristi u nastavi na nekoliko univerziteta u Holandiji. Profesori je koriste kao referentnu tačku jer na temu starosti u jugoistočnoj Evropi još nema knjiga. Naša je prva. Najviše raduje to što se knjiga mora praktično koristiti, i ako je koriste studenti, to je najveći uspeh.“

Od nekoliko knjiga koje potpisuje naša sagovornica, jedna se izdvaja jer je za Oanu od posebnog značaja. Kaže da se nasmeši svaki put kada je vidi na polici, u biblioteci.

„Knjiga u kojoj najviše uživam i koja mi je najbliža srcu jeste ona koja je nastala kao rezultat moje doktorske teze. To je monografija o američkom piscu Polu Osteru, objavljena pre tri godine. Na njoj sam veoma naporno radila, a uključila sam i intervju koji sam uradila sa autorom u Njujorku 2018. godine. To je bila jedinstvena prilika. Zna se, Oster je poznat po tome što zapravo ne daje intervjue ili, ako ih daje, to je uvek u veoma kontrolisanim uslovima. Kada sam mu pisala i pitala da li mogu da dođem i pitam neke stvari, imala sam sreću da kaže: Da! I pozvao me je u svoj dom u Njujorku. Razgovarali smo dva i po sata. Bila sam veoma uzbuđena. Pročitala sam, praktično, sve što je napisao u poslednjih 40 godina. Detalje iz tog intervjua uspela sam da unesem u knjigu. Tu knjigu sada koriste studenti na Univerzitetu u Novom Sadu, na Katedri za engleski jezik i književnost. To je za mene čast. Ogromna čast.“

Možda je baš sada trenutak da govorimo o najnovijoj Oaninoj knjizi, koja se pojavila tik pred otvaranje ovogodišnjeg Sajma knjige, gde je Rumunija počasni gost.

To je i prilika da predstavimo Antologiju savremene rumunske proze, koju je objavila izdavačka kuća ’Arhipelag’ iz Beograda. Tom knjigom sam želela da ovdašnjim čitaocima približim rumunsku savremenu književnost jer mi, treba to priznati, ne znamo mnogo jedni o drugima, mada i s jedne i s druge strane granice ima sjajnih pisaca. Na knjizi sam radila dugo, skoro deset godina. Uključuje dvadeset autora iz različitih generacija, koji su različitog senzibiliteta, bave se raznolikim temama, potpuno se razlikuju u stilu. Nadam se da će se dopasti čitaocima u Srbiji.“

Zanimalo nas je da li i dalje piše priče, budući da ima mnogo obaveza.

O, da! Pišem priče! Ali moram da kažem da je pisanje priča, kao i moj projekat s hebrejskim, nedovršeni san. To da sakupim sve priče koje sam napisala na različitim jezicima, i možda da objavim drugu knjigu… Da, to ostaje moj san!“

Neki saveti mogli bi svakom od nas biti dragocen poklon. Zato sam je pitala ima li možda savet koji bi dala mladima.

„Ne mislim da sam osoba koja treba nekoga da savetuje. Trudim se da to ne radim jer svako ima neko svoje iskustvo. Jedino što mogu da kažem jeste sledeće: ako imate sreće da imate roditelje i porodicu da vas podrže u onome što želite da radite, ne gubite vreme. Čitajte, usavršavajte se i mislite na to da na svetu nema ništa lepše od toga da na posao koji odaberete idete s radošću, svaki dan!

Oana se mnogo puta u životu našla na raskrsnici. I morala je da odluči. Zato mislim da je, možda, ovde prikladno podsetiti se maksime Čarlija Čaplina: „Na raskršću života nema putokaza.“ Kada se pred vama otvore putevi, morate birati, što nije uvek lako. A bira se umom i dušom. Samo… ponekad um prednjači, a duša ostaje u pozadini. Ne zaboravite je. Oslušnite je… jer ako vam je „srce na mestu“, ako odlučno idete izabranim putem, ako marljivo radite, a povrh toga imate i tu sreću da se ostvarite u svojoj profesiji sa osmehom na licu, sigurno ćete se probiti. I bićete srećni. Kao što je to uspela moja sagovornica, Oana Ursulesku Hergenreter.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

About the author

Storyteller

Storyteller je online platforma koja promoviše digitalni transmedijalni storytelling u novinarstvu. Upotrebljavajući nekoliko medijskih formata – od klasičnih pisanih reči, fotografija, infografike, kratkih audio i video zapisa i ostalih online alatki – Storyteller donosi reportaže koje predstavljaju ljude i događaje u autentičnom okruženju pokazujući život iz pravog ugla u pravom svetlu. Storyteller je upisom u Registar medija pod registarskim brojem IN000698 postao i zvanični onlajn medij koji svoje medijske usluge pruža dvojjezički: slovački i srpski.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST „Na ivici“

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller