„To je ptica, to je avion. Ne, to je Supermen!“ Ljudi prošlosti bili su fascinirani letenjem, pa nisu štedeli maštu kada su zamišljali nas danas. Uprkos njihovim predviđanjima, na posao i u trgovinu ne idemo sa letećim automobilima, ali se letenjem bavimo iz hobija. Jedan takav čovek budućnosti je Pavel Pokoracki, pilot paraglajdera iz Padine.
Omiljeno mesto pod suncem mu je na dve ipo hiljade metara iznad zemlje, ispod oblaka, a zove se baza.
„Mi kad poletimo sa nekog brda, svako od nas čezne da dođe do baze. To je naš vrhunac, ono što u paraglajdingu tražimo,“ navodi Pavel Pokoracki, junak naše priče.
Što se terena za poletanje tiče omiljeni su mu Rajac, Zlatibor, Oludeniz (Turska) i Kunčice (Češka). No, pilotima nije važno mesto sa kojeg će poleteti, nego visina koju će dosegnuti.
Čak i u Vojvodini se može poletati u Vršacu, Padini, Subotici, Titelu, Šakotincu na Fruškoj gori i mnogim drugim mestima. Pokoracki deli sa nama tajnu – vitlo koje se koristi za vuču paraglajdera.
„Tu može da se dobije visina od hiljadu i nešto metara. Na Vršačkom bregu se poleće sa 392 metara, a na vitlu može da se dobije hiljadu metara u samom startu. Potreban je samo put koji je dugačak dva kilometara,“ objašnjava naš sagovornik i upoređuje tehniku sa puštanjem zmaja- kad nema vetra, moraš da trčiš.
Pre nego što je krenuo da osvaja nebo, Pavel Pokoracki je osvajao planine. Za vreme jedne pešačke ture, ovaj planinar je video neke ljude sa nekim vrećama na leđima.
„Te krpe su razvukli po celom brdu i poleteli. Ja sam mislio da će leteti dole, a oni su išli sve više i više i otišli pod oblake. Tad sam se zapitao kakav je ovo sport i o čemu se radi,“ prepričava Pokoracky koji je pre pet godina i sam krenuo da se igra oblacima.
I kao što je Pokorackom kada se prvi put susreo sa ovim sportom, posmatranje šarenih paraglajdera bilo vrlo interesantno, tako je i ljudima u čiju se njivu sleti, takođe zanimljivo, pa pošto si atrakcija, odmah će te pozvati u goste.
„Sleteo sam kod ljudi koji prave neku žurku. Oni su došli da pričaju sa mnom. Bilo je to neko lovačko društvo. Odmah su me pozvali da sedim sa njima“, prepričava anegdotu ovaj gost sa neba.
Najviše što je do sada prešao je 135 kilometara, od Mišićeva u Subotici do Idvora na jug. Za ovaj put bilo mu je bilo potrebno pet sati i 17 minuta u vazduhu. Zato se za let priprema par dana unapred.
„Tog dana kad letimo, ne pijemo ništa što tera na dehidraciju. Jedemo orašaste plodove kako bi imali dovoljno energije, ali ne i naduven stomak,“ objašnjava.
Paraglajder i njegov pilot – tehnika i znanje
Osim poznavanja metabolizma, pre osvajanja neba potrebno je znati i fiziku. Međutim, najvažnije znanje je iz meteorologije, što zbog bezbednosti, što zbog ličnog napredovanja. Takođe je važno izabrati dobrog sertifikovanog instruktora, jer znanje koje se stekne na kursu pilota paraglajdera ostaje večno u glavi.
„Jer to je poseban tretman. Cela ta ekipa pilota te obučava kako treba da ponašaš, kako da razmišljaš pre poletanja,“ objašnjava Pokoracki.
Ovo se ne može nazvati jeftinim hobijem mada zahteva manje novca, od motociklizma na primer. Oko dve ipo hiljade evra košta krilo i sediše, a za edukaciju je potrebno još hiljadu evra.
Na svakih 200 sati letenja, piloti paraglajdera moraju da idu na posebno trimovanje, odnosno, kanapi koji ih drže moraju da se zatežu, da se proverava poroznost materijala, da se vidi koliko vazduh prolazi kroz paraglajder. Sa 500 sati letenja, ukoliko mu se ništa ne desi u međuvremenu, paraglajder odlazi u „penziju“. U proseku, jedna letelica tako traje 10 godina.
„Ja sam jedan od pilota koji leti najviše u Srbiji. Kad god se leti, ja letim. Ljudi lete po 20-30 sati maksimalno, ako su dobri piloti, jedino ja svake godine 100-150 sati“, objašnjava naš sagovornik koga i dalje „radi“ početnički entuzijazam.
Na pitanje zašto bi ljudi trebali da se bave ovim sportom, umesto jednostavnog „da letiš“ dobili smo i odgovor da je to je vrsta psihičke kontrole, gde pojedinac mora da se sprema unapred par dana. Pre nego što se poleti, mora da se razmišlja o ostalim učesnicima i gde će se sleteti. Sve što se tiče ovog sporta tiče se zdravog razuma i tela. Nije samo zaleti se i leti.
Na paraglajder krilo može da se nakače dva sistema. Jedan je za precizno sletanje i tu pilot sedi. Drugi je za velike daljine i tu je pilot u ležećem položaju.
„Ponekad imam osećaj kao da ću da zaspim, kao da sam u nekom hamoku. Osećaj je opuštajući. Ljudi me pitaju da li osećam neki adrenalin. Ne, više mi je kao da sam otišao da meditiram. Kad se spustim, mene nedelju dana niko ne može da iznervira,“ navodi Pavel.
Kada je zakon u pitanju, uglavnom se svuda sme leteti, osim blizu aerodroma, na određenim visinama ili u blizini gde vojska ima vežbe. Međutim, i zakoni meteorologije se takođe moraju poštovati, pa se ne sme uletati u oblak.
Opasne situacije
Odnos pilota u svetu i povreda je jako mali. Povređuju se piloti koji nemaju dozvolu i koji samostalno kreću. U motociklizmu ili fudbalu, posledice od nezgoda mogu biti trajne, govori naš sagovornik. Ipak, sila Boga ne moli, pa je sastavni deo obuke paraglajderista i SIV (Simulation d’incident de Vol) kurs. Ekipa Paraglajding kluba „Košava“ iz Beograda u kojoj se nalazi i Pokoracki je za potrebe ovog testa morala otputovati u Tursku.
„To smo izvodili na 2000 metara u odnosu na površinu mora, a tamo su specijalci koji na brodovima čekaju da ukoliko se desi neka nesreća, da spasu tog pilota. Mi tad izvodimo te opasne situacije, sami sebi uhvatimo neke kanape, zatvorimo pola krila ili sami sebi uništimo krilo. Padamo slobodno u tom padu da bi sami sebe izvežbali te situacije,“ prepričava Pavel potpuno staložen.
Moraš da imaš poverenja u svoj paraglajder. Paraglajder i ti morate da budete jedno. Da znaš tu krpu, sedište, ponašanje tog paraglajdera, da ne bi napravio neku glupost sebi. Pavel ne ulazi u opasne situacije, zna kada treba da poleti ali nepredviđene situacije se ipak dešavaju.
„Januara prošle godine smo Sloba i ja, moram da naznačim da smo iskusni piloti, krenuli smo po jakom vetru od Niške banje, i stigli smo na Suvu planinu. Posmrzavali smo se. Vetar je bio toliko jak da smo se plašili da će nas prebaciti sa druge strane brda. Nisam bio siguran u svoju bezbednost, ali sam bio siguran u svoje krilo,“ prepričava Pokoracki.
Preporučujemo i: Jezikom se bavi iz inata, odbojkom iz srca
Takođe, iz opravdanih razloga, ne sme se leteti noću.
„Već je zašlo sunce. Gore dok smo bili iznad hiljadu metara, bilo je sunce. Dole na zemlji je već pao mrak. Najveća opasnost su nam žice za struju,“ navodi Pokoracki i dodaje da ne treba zaboraviti na vatrogasce spasioce koji ih inače često skidaju sa nekog “manje opasnog” drveta. „Oni su naši stvarno dobri drugari,“ navodi ovaj paraglajder pilot kroz smeh.
Ubedljiva pobeda „Košave“ u Kostolcu
Sredinom prošlog meseca paraglajding klub „Beli orlovi“ iz Požarevca, organizovao je revijalno takmičenje u preciznom sletanju na aerodromu u Kostolcu. Učestovalo je 25 takmičara iz četiri kluba, a Pavel Pokoracki je sa sobom poneo zlato.
„Svetski, evropski i trenutno državni prvak u preciznom sletanju Slobodan Maletić koji je i predsednik kluba „Košava„, je u prvoj seriji sleteo 160 cm dalje od mete i tu sam video priliku da se ja borim. Borili smo se njegov sin Dimitrije i ja,“ prepričava naš sagovornik.
Drugo i treće mesto u pojedinačnoj konkurenciji uzela je porodica Maletić, dok je se i u ekipnoj konkurenciji KVS „Košava“ našla ispred „Belih orlova“ i AK „Jat“ iz Beograda.
Add Comment