Autonomija! Nesvakidašnji čovek Zumiranje stvarnosti

Kroz život hodam drugačije

Getting your Trinity Audio player ready...
Getting your Trinity Audio player ready...

Decembar u Bačkom Petrovcu ima poseban miris. Miris pucketanja drva u šporetima i pećima, kuvanog vina i cimeta, miris iščekivanja praznika. Ali za Jaroslava Kopčoka ovo doba godine ima gorak miris već deset godina. Miris hladnoće i antiseptika. Miris bolnice. Tog dvanaestog decembarskog dana njegov život je zauvek promenio svoj šmek.

Čovek nikad ne zna šta ga čeka kada ustane ujutru i zakorači u novi (radni) dan. Jaroslav je otišao na posao kao i svakog dana. Međutim, vratio se sa posla – drugačiji.

„Popili smo kafu u firmi i otišli na teren da sečemo drva,“ priseća se on. „Vreme je bilo hladno, ali je bilo šta da se radi napolju.“

Bio je miran i predvidljiv dan, kao mirno voda pred oluju, sve dok nešto nije pošlo po zlu.

„Drva na velikoj prikolici bila su loše poređana,“ priseća se Jaroslav. „Otvarali smo zadnju stranicu prikolice, drvo je počelo da se kotrlja velikom snagom i brzinom… Odjednom me je stranica prignječila, savila mi kičmu na suprotnu stranu, a teško drvo me je zasulo.“

U tom trenutku Jaroslav je prestao da oseća noge.

„Čak ni ne znam da li sam se bio uplašio,“ pokušava da se priseti. „Jednostavno, nisam imao osećaj u nogama, nisam znao šta se desilo.“

Prevezen je u Novi Sad, gde je operisan skoro šest sati.

Tek je u bolnici počeo da oseća strah i uznemirenost. „Kada se nešto dogodi, ne znaš šta je, kako je, ni šta će biti,“ kaže on.

I tako je počelo novo poglavlje njegovog života, u kojem on – zajedno sa paraplegijom – „šeta“ u invalidskim kolicima.

paraplegičar

Jaroslav – paraplegičar sa osmehom na licu

Jaroslav ima delimičnu paralizu donjih udova, uključujući deo nogu ispod kolena i stopala. To znači da je u nesreći na poslu, koja mu je oštetila kičmenu moždinu, izgubio sposobnost da kontroliše i oseća svoje noge. Kao da su noge „zaspale“ i nikad se više nisu probudile. 

To je stanje koje osobama, koje sa njom žive, može da „parališe“ čak i osmeh na licu, jer društvo često nema dovoljno empatije prema osobama u invalidskim kolicima.

Međutim, ovo nije Jaroslavov slučaj. Skoro neprestano se smeje. Ali njegov život opšte nije idiličan, niti ga on sam idealizuje, iako je obema rukama prigrlio svoju sudbinu.

„Pomirio sam se s tim,“ kaže Jaroslav.

Njegov glas zvuči smireno, ali sa nagoveštajem odlučnosti. „Svako ima svoje probleme, a ovaj je jedan od mojih. Život ide dalje, bilo na sopstvenim nogama ili u invalidskim kolicima.“

Seća se dana provedenih u bolnici i lica onih, koji su bili u gorem stanju od njega.

„Video sam ljude koji se nisu predavali, čak i kada im je sudbina dala mnogo veći teret. To mi je dalo snagu.“

Njegova rehabilitacija, koja je trajala skoro tri godine u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu, bila je zahtevna, ali je zahvaljujući njoj naučio da bude samostalan.

„Naučili su me kako da živim život punim plućima, čak i ako je malo drugačiji. Zahvalan sam im na tome.“

Paraplegija može imati veliki uticaj na život čoveka. To može otežati ili onemogućiti kontrolu hodanja, stajanja, mokraćne bešike i creva. Ali uz pomoć rehabilitacije, pomagala i podrške okoline, osobe sa paraplegijom mogu naučiti da žive samostalnim životom.

„U rehabilitaciji paraplegičara važan je red, rad, disciplina, izdržljivost, podrška i volja za životom. Za sve ovo potrebna je podrška okoline, stručnjaka, porodice, prijatelja,“ kaže Aleksandra Đordević, profesionalna fizioterapeutkinja Kliničkog centra Vojvodine, jedna od onih, koja je dala sve od sebe da Jaroslav – iako u invalidskim kolicima – i dalje „šeta“ kroz život punim plućima i samostalno. 

Kada se Jaroslav pojavio kao pacijent na Klinici za medicinsku rehabilitaciju u Novom Sadu 2014. godine, nije mogao da se obuče, okrene u krevetu, pa čak ni da navuče čarape. Bio je potpuno zavisan od pomoći drugih.

„Ali Jaroslav nije bio običan pacijent. U očima mu je gorela vatra volje i istrajnosti. Radili smo zajedno da povratimo njegovu nezavisnost. Učili smo ga kako da se kreće u invalidskim kolicima, kako da se brine o sebi,“ govori Aleksandra – inače osnivačica nevladinog Udruženja „Pokret kao lek“.

Prvi vikend kod kuće bio je prekretnica. Jaroslav se vratio pun motivacije i sa jasnom idejom: adaptirati kuću da može samostalno da živi. I uspeo je u tome!

„Bio je više od pacijenta. Bio je inspiracija. Njegova pozitivna energija i zahvalnost za svaki napredak zarazile su sve okolo. Zajedno smo se smejali, šalili, ali i ozbiljno radili na njegovom oporavku,“ priseća se Aleksandra.

Završetak 2015. godine doneo je iskorak u rehabilitaciji – Jaroslav je počeo da hoda prvo uz pomoć šina, kasnije samo uz podizače nogu.

„Ohrabreni ovim napretkom, predložili smo mu da se učlani u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara novosadskog regiona, gde bi mogao da dobije podršku i informacije o svojim pravima.

Jaroslav je prihvatio izazov i ubrzo postao aktivan član ovog Udruženja. Ubrzo je krenuo da se takmiči u raznim sportovima osvajajući medalje, gde je stekao i nove prijatelje.

„Njegov hendikep je postao njegova snaga, a sport njegova nova strast,“ kaže kineziterapeutkinja Aleksandra.

Uvek je dobro biti u društvu gde se razumemo

Jaroslav Kopčok je skoro osam godina sastavni deo Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara novosadskog regiona.

„On je član Skupštine Udruženja, kao i sportski referent. On je pokretačka snaga našeg sportskog tima, kapiten koji nas predvodi na pokrajinskim i republičkim takmičenjima. Njegova odlučnost u atletici, streličarstvu, šahu, stonom tenisu i pikadu donela nam je mnogo trofeja koji krase našu kancelariju,“ kaže Stana Mekić, sekretarica ovog Udruženja, osnovanog 1985. godine.

Pored toga što je sjajan član, on je i divan prijatelj, tvrdi Stana.

„Njegova odgovornost i savesnost služe kao primer svima nama. Uvek se možemo osloniti na njega, bilo da se radi o aktivnostima u Novom Sadu ili na turnirima van njega.“

Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara novosadskog regiona pokriva teritoriju devet gradova i opština: Novog Sada, Bačke Palanke, Bačkog Petrovca, Temerina, Žablja, Beočina, Sremskih Karlovaca, Bača i Bečeja.

Prvenstveno se bavi pružanjem pomoći svojim članovima iz pravne, zdravstvene i obrazovne sfere, kao i iz oblasti rehabilitacije, sporta i kulinarstva. Finansirano je od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije, kao i Gradom Novim Sadom.

„Pre otprilike desetak godina Opština Bački Petrovac je povremeno finansirala ili davala socijalnu pomoć, ali je s tim prestala,“ saznajemo od sekretarice ovog novosadskog udruženja.

Biti unutar četiri zida nikome ne donosi nikakvu korist

Onima koji se kreću uz pomoć točkova, kao i onima koji hodaju sa dve zdrave – život između četiri zida nije blagotvoran, ipak nemaju svi paraplegičari uslove, volju i podršku da „zakorače“ u život. 

Jaroslav Kopčok, čovek srca punog avanture i sa točkovima željnih slobode, odbio je da dopusti da mu život bude zarobljen između četiri zida.

paraplegičar

Njegovi školski drugovi, među kojima i Pavel Marčok, pomogli su mu nakon nesreće i otvorili vrata u svet rada. U „Agrohemici“, firmi, u kojoj radi i sam Pavel, Jaroslav je našao ne samo posao, već i podršku i razumevanje.

„Na poslu imam sve, što mi treba,“ tvrdi Jaroslav sa osmehom, „ne samo za posao, već i za dobar osećaj. Naš direktor mi je izašao u susret i sve prostorije prilagodio mojim potrebama.“

Jaroslav Kopčok je primer kako rad i finansijska stabilnost mogu otvoriti vrata ispunjenom životu. Za osobe u invalidskim kolicima, kako kaže Stana Mekić iz Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara novosadskog regiona, zapošljavanje je ključno ne samo za finansijsku nezavisnost, već i za aktivno učešće u društvenom životu.

„Bitno je da osobe sa invaliditetom imaju rešenu radnu sposobnost i da mogu konkurisati na realna radna mesta,“ naglašava Mekić. „Fiktivno zapošljavanje, koje neke kompanije praktikuju samo da bi ispunile zakonske kvote, nikome ne koristi. To je prevara državnog sistema, ali i samih osoba sa invaliditetom, koje žele pravi posao i priliku da pokažu svoje sposobnosti.“

Fiktivno zapošljavanje osoba sa invaliditetom šteti ne samo samim invalidima, koji su spremni da rade i doprinose društvu, već i celom društvu koje gubi njihov potencijal.

Srbija ima bogatu regulativu kada je u pitanju pravo na zapošljavanje, naglašava pokrajinska zaštitnica građana – ombudsmanka Doc. dr Dragana Ćorić.

„Sam Ustav garantuje da su radna mesta dostupna svima, i to pod istim uslovima,“ podseća Ćorić. „Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom zabranjuje diskriminaciju po osnovu invaliditeta pri zapošljavanju i ostvarivanju prava iz radnog odnosa.

Srpski Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jasno propisuje obavezu poslodavca sa 20 i više zaposlenih da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom.

„Poslodavac koji broji od 20 do 49 zaposlenih dužan je da zaposli jedno lice sa invaliditetom, a poslodavac sa 50 i više zaposlenih dužan je da zaposli najmanje dve osobe sa invaliditetom, dok je na svakih dodatnih 50 zaposlenih pod obavezom da zaposli jedno lice sa invaliditetom,“ objašnjava pokrajinska zaštitnica građana.

Cilj ovih propisa je da podrže integraciju osoba sa invaliditetom na tržište rada i da obezbede jednake mogućnosti za njih. Međutim, u praksi ne funkcioniše uvek sve savršeno. Neke kompanije pribegavaju fiktivnom zapošljavanju da bi ispunile zakonske kvote, dok druge radije plaćaju kazne u iznosu do 50% prosečne zarade za svakog nedostajućeg zaposlenog sa invaliditetom.

Poštovanjem ovih propisa poslodavac ispunjava svoju obavezu iz regulative radnog odnosa, navodi Dragana Ćorić.

U Bačkom Petrovcu nema planova za poboljšanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom

Ne zna se tačan broj paraplegičara u Srbiji.

Popis stanovništva 2022. godine otkrio je skrivenu priču o 356.404 ljudi u Srbiji, čiji svakodnevni život nije tako jednostavan kao što se čini.

To su osobe sa invaliditetom koje se suočavaju sa velikim poteškoćama ili su čak potpuno onesposobljene u obavljanju svakodnevnih aktivnosti kao što su: oblačenje, kretanje, komunikacija ili briga o sebi – zbog problema sa vidom, sluhom, pamćenjem ili zbog nekog drugog zdravstvenog problema.

Od ovog broja, 148.104 jesu muškarci, dok je 208.300 žena, što znači da skoro svaka dvadeseta osoba u Srbiji nosi teret invaliditeta – često nevidljivog za širu zajednicu. Među njima je i zajednica paraplegičara.

A biti paraplegičar na selu je izazov na kubni. Jaroslav Kopčok je o tome često razgovarao sa kineziterapeutkinjom Aleksandrom.

„Jaroslav ne samo da je prihvatio našu pomoć, već je svaku našu sugestiju pretvorio u delo, bilo da se radi o vežbanju ili promeni načina života. Njegova borbenost se nije manifestovala samo na vežbama, već i u svakodnevnom suočavanju sa izazovima sistema na selu i predrasudima okoline,“ svedoči Aleksandra.

U Bačkom Petrovcu gotovo da nema više predrasuda, ali je takođe malo razumevanja za probleme i barijere sa kojima se bore ljude u invalidskim kolicima.

„Prepreke koje ranije nisam ni primećivao postale su moj svakodnevni izazov. Trotoari, stepenice, nepristupačne zgrade – sve ovo mi sada komplikuje život. Problem nije samo u arhitekturi, već i u stavu ljudi. Ljudi uopšte ne razmišljaju kako je biti u invalidskim kolicima, dok se ne nađu u sličnoj situaciji. Na sreću, stvorio sam sebi kod kuće okruženje bez prepreka, ali napolju se i dalje borim. Verujem da će se to jednog dana promeniti, ali do tada moram da budem jak i da se prilagođavam svetu, koji nije uvek prilagođen meni,“ objašnjava Jaroslav Kopčok.

Život je dar i nameravam da ga (pre)živim punim plućima. U invalidskim kolicima, ali uzdignute glave.

Jaroslav Kopčok

„Sunce me često motiviše da na posao idem u invalidskim kolicima. Inače, obično moje kolege kolima dolaze po mene. Putovanje kolicima mi traje oko 15 minuta, ali to ni iz daleka nije staza posuta ružama. Naši trotoari u Petrovcu su u očajnom stanju, pa se moram kretati po asfaltnom putu, koji je opet pun rupa, ali bar izbegavam opasne ivičnjake i polomljene trotoarske ploče,“ kaže on.

Opština Bački Petrovac je bez planova ili strategije za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom.

Ipak je pokušala da olakša život osobama sa invaliditetom izdavanjem besplatnih parking propusnica, čiji je broj do 2019. godine porastao sa 40 na 70. Obezbedila je i besplatan prevoz do škole za decu sa posebnim potrebama i njihovu pratnju, koju trenutno koristi 10 učenika, navodi se u zvaničnom odgovoru Opštine Bački Petrovac.

Pored toga, izgrađene su rampe za pristup javnim zgradama, ali njihova funkcionalnost nije uvek idealna. Neke su strme i klizave, na šta Jaroslav Kopčok skreće pažnju.

paraplegičar

„Rampa u petrovačkom Domu zdravlja je pod takvim uglom da se plašim da ću se prevrnuti. I kao da to nije bilo dovoljno, odeljenje rehabilitacije je na prvom spratu, do kojeg se dolazi samo stepenicama. Pitam se da li je neko uopšte razmišljao o tome kako ljudi u invalidskim kolicima ili stariji ljudi treba da se popnu.“

Pokrajinska zaštitnica građana Dragana Ćorić ističe potrebu da se u lokalnim samoupravama obezbede veća budžetska sredstva po pitanju pristupačnosti javnim objektima, jer je to najveći problem u ostvarivanju krajnjeg cilja – zemlje bez barijera.

„U Vojvodini se vidi veliki napredak u ovoj oblasti, sa akcentom na Grad Novi Sad, ali je pred lokalnom upravom još dosta, čak i mnogo izazova na putu ka društvu bez barijera,“ kaže pokrajinska ombudsmanka podsećajući na Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnju objekata iz 2015. godine, koji obezbeđuje neometano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama.

I Stana Mekić iz Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara novosadskog regiona skreće pažnju na razliku u mogućnostima kretanja invalida u urbanim i ruralnim sredinama.

„Postoji velika razlika u arhitektonskim barijerama koje se nalaze u ruralnim i urbanim sredinama – urbana okruženja su mnogo pogodnija za invalidska kolica,“ navodi Mekić.

Na točkovima – punom parom

Bilo sa većim ili manjim preprekama u životu, Jaroslav Kopčok živi svoj život punim plućima.

Danas hoda zahvaljujući pomagalima, takmiči se u parasportu i radi. Prilagodio je kuću sebi: napravio je prostoriju za vežbanje, čak i stazu za trčanje. Njegova priča je dokaz da snaga volje i istrajnost mogu da prevaziđu (skoro) svaku prepreku.

Iako ga noge ne slušaju, zdravlja ga služi. I to je ono što ga pokreće unapred.

„Znam da mogu sve što zamislim. A ako mi zatreba pomoć, ne plašim se da je zatražim.“

Jaroslavove oči se sjaje. Ili su to suze? 

„Život je dar i nameravam da ga (pre)živim punim plućima. U invalidskim kolicima, ali uzdignute glave,“ poručuje nasmejani paraplegičar iz Bačkog Petrovca.


Projekat “Jedan dan u manjinskim cipelama” se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova, koji finansira Ambasada SAD, a čiji je administrator Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Ambasade SAD i NUNS, već isključivo autora.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Vladimíra Dorčová Valtnerová and preklad / prevod: Ivica Grujić-Litavský

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.