Priče iz istorije

Partizanka Smilja Vidić i svi njeni putevi koji su je odveli do Maglića [VIDEO]

Rodila se u selu Klepci kod Čapljine, u Bosni i Hercegovini, a život ju je na kraju doveo u Maglić. Smilja Vidić, koja sada ima 94 godine, imala je detinjstvo skoro kao i sva deca, sa jednom razlikom: tatu je retko viđala, jer je bio “žandar”. I pored toga, do njene petnaeste godine sve se činilo idilično. Njeno bezbrižno odrastanje u selu Crmljane kod kosovske Đakovice, gde su se odselili, jer je njen otac dobio službu, prekida Drugi svetski rat koji zauvek Smilju menja i koji od razigrane devojčice pravi odvažnu borkinju za ljudske živote i za Jugoslaviju. Tada Smilja postaje partizanka.

Do trenutka kada se Smilja Vidić kao partizanka priključuje 12. Hercegovačkoj brigadi 6. korpusa 29. divizije, prolazi kroz velike i opasne životne prepreke.

Drugi svetski rat je sa majkom, sestrama i braćom zatiče u selu Crmljane kod kosovske Đakovice, gde su sa komšijama, kosovskim Albancima, živeli skladno.

“Zajedno smo odrastali sa Šabanovim sinovima, igrali se, jeli i pili zajedno”, kaže Smilja Vidić. “Čak i kada su Italijani izdali naređenje da svi Srbi moraju biti odvedeni u Đakovicu, naš komšija nije hteo da nas odvede. Ali na kraju je ipak morao, jer je morao da misli i na svoje sinove, na svoju porodicu.”

Ali nije mu bilo svejedno, kaže Smilja, ni kada su ih kolima sa bivolskim zapregama Šabanovi sinovi odvodili u Đakovicu. “Čak i tada su nas njegovi sinovi branili od drugih Albanaca koji su se odmetnuli i koji su nas napadali tokom puta na odredište”, seća se ona.

U Đakovici su proveli dva meseca – skoro bez jela i odeće, na hladnom. Tada dolazi novo naređenje:

“Svi Srbi iz Đakovice moraju biti prebačeni u Peć!”

I Smilja sa mamom, sestrama i braćom se našla u Peći, u hladnim vojnim konjušnicama, na golom betonu, sa otvorenim prozorima. Mnogi su odatle počeli da beže, uspevajući da pređu i Čakor planinu.

“Kosta Stojanović je tako uspeo da se vrati u Hercegovinu”, kaže.

Partizanka Smilja Vidić
Smilju i njenu porodicu, kao i mnoge druge porodice iz Đakovice ponovo odvoze, ovog puta u teretnim vagonima za stoku u pravcu Kraljeva i Užica.

“Kada smo došli na stanicu u Užicama, mene su kao najstarije dete poslali u grad da kupim malo hleba. Sakupili su sav novac koji su jedva sakrili, stavili sve na gomilu, a nije ga bilo baš puno, i rekli da brzo odtrčim do centra i kupim hranu”, priseća se Smilja.

“Dođem u centar Užica, a on prazan. Razrušen!”, uplašena je potrčala nazad na stanicu, ali njenog voza tamo nije bilo. Već je otišao.

Samo je otpravnik vozova stajao na stanici.

“Noćas su partizani napali Nemce, pa su oni za odmazdu porušili Užice”, kaže otpravnik, tešeći uplakanu Smilju koja mu je ispričala da su u vozu bili njena mama, sestre i braća.

“Nemoj plakati, možeš kod nas da živiš, moja žena i ja nemamo decu…”, kazao je otpravnik, ali Smilja je želela samo da vidi svoju mamu.

Uz pomoć otpravnika i njegove žene Smilja uspeva da pronađe majku i da zajedno sa svojim najbližim dođe do rodnog mesta svog oca, u Prebilovce kod Čapljine.

Ali to nije bio kraj njenih prinudnih putovanja.

Opet je sa porodicom morala da beži od Italijana, iz Prebilovaca, ovog puta im pomaže muslimanska porodica. Beže u planinu Sitnica. Dvanaest dana i dvanaest noći su se sakrivali u jednoj pećini da bi se Smilja na kraju sticajem raznih okolnosti ponovo vratila u selo Prebilovci, gde između 6. i 11. avgusta 1941. godine dolazi do masakra.

Ubrzo nakon toga je formirana Prebilovačka četa i Smilja joj se priključuje.

“Vodili smo bitku protiv ustaša, ali su nas razbili, no ubrzo posle toga se oformila 12. Hercegovačka brigada i ja joj se priključujem”, seća se ova partizanka koja i dan danas, posle svih životnih nedaća i stradanja, voli život i pronalazi radost u svakom danu.

Partizanka Smilja Vidić je sa 12. Herecegovačkom brigadom vodila bitke na raznim frontovima.

Na frontu se i zaljubila u Stipeta, za kojeg se kasnije udala i sa kojim je dobila sina Milana, iako se, kako kaže, skoro udala za Grka koji je živeo u tadašnjem Buljkesu, a sadašnjem Magliću.

“Posle demobilizacije 1946. godine sam došla da živim sa majkom u Gajdobru i odmah sam osnovala devojački hor, jer sam uvek volela pesmu i igru. Sa horom smo odlazili i u susedno selo Buljkes, gde su živeli grčki partizani, družili se i obnavljali razrušenu zemlju. Da me te 1946. u Gajdobri nije potražio moj Stipe, sigurno bih se udala za Grka”, smeši se Smilja dok se seća svoje mladosti u Gajdobri.

Te godine kada se demobilisala i otišla u Gajdobru, Smilja i Stipe su se venčali i ponovo otišli na novi put, na novo mesto.

Mladi bračni par odlazi u Sivac da gradi svoj život – i obnavlja razrušenu zemlju.

U Sivcu primaju Smilju Vidić u SKOJ i tada zajedno sa svojim suprugom odlazi da gradi prugu Šamac – Sarajevo i probija tunel Vranduk.

Ovu prugu je izgradilo 211.381 brigadira svrstanih u 887 omladinskih radnih brigada. Pored omladine iz Jugoslavije na izgradnji pruge učestvovala je i omladina iz 42 zemlje, ukupno 5.842 omladinca i omladinki radilo je u 56 radnih brigada i grupa. Na pruzi je radila omladina: Poljske, Čehoslovačke, Lužice, Bugarske, Grčke, Rumunije, Mađarske, Engleske, Italije, Francuske, Danske, Švedske…

“To je bilo najlepše vreme koje pamtim, to je bilo pesme, igre i rada. A rad čoveka spašava od crnih misli”, kaže Smilja Vidić, partizanka iz Maglića koja je i pored svojih 94 godina mlada duhom.

Na kraju: dolazak u Maglić

Na kraju se sa svojom porodicom usidrila u selu Maglić, gde su Smilja i Stipe pronašli posao na vojnom imanju UDBA-e. Sudbina ipak nije htela da sa suprugom dugo uživala u ljubavi i sreći u ovom bačkom selu.

Pročitajte i članak Slovačka sudbina srpskog vojnika Isaija Petrovića u Velikom ratu

Stipe je ubrzo nesrećnim slučajem stradao, ali Smilja Vidić i dan-danas živi u Magliću i životu se raduje, sećajući se posleratne obnove Jugoslavije i najlepšeg doba svoga života.


Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram